BOJAN ŠPICA: PRIČA IZ BEČKE ŠKOLE

Društvo Komentar Kultura

U glavnom gradu Austrije kulturnom centru ovog dela sveta, priča o harmonici je uglavnom slična kao i u ostatku sveta. Razvijala se kao narodni instrument u vidu „štajerske“ i autentične bečke harmonike slične ruskim „garmoškama“ zatim je pod raznim uticajima došlo do pojave raznih oblika na kojima se izvodi moderna, klasična, džez i svetska muzika. Danas se harmonika predaje u deset od gotovo dvadeset gradskih muzičkih škola kao i na državnom konzervatorijumu. Tu je i veliki broj privatnih škola i konzervatorijuma, slobodnih umetnika svih stilova i žanrova a veliki je uticaj i naših svirača koji se bave našom estradnom muzikom generacijama unazad.

Kao ilustraciju inteziteta kulturnog života Beča, naveo bih samo da broj posetilaca kulturnih sadržaja na mesečnom nivou uveliko prevailazi broj stanovnika grada. Teško da još neki grad na svetu može da se poredi sa Bečom po broju poštovalaca umetnosti.
U četvrtak, 31.januara, imao sam veliku čast da na kratko rukovodim orkestrom harmonika Muzičke škole Grada Beča na njihovom nastupu u Centrali svih gradskih škola. Tom prilikom su, naizmeničnim resitalima u tri različita prostora, predstavljeni svi ansambli u jednom festivalskom danu. Nastupu je prethodila radionica, odnosno kratke pripreme u vidu seminara sa učenicim i profesorima koje su trajale četiri dana. Bio sam jedini stranac, bolje reći gost, koji je učestvovao na ovom neobičnom događaju a osećao sam se potpuno suprotno. Evo kako je do toga došlo:
Pre nekoliko godina je u bečkoj muzičkoj školi pokrenuta inicijativa da se orkestar harmonika, koji je do tada postojao više formalno, malo više angažuje i njegovo sviranje podigne na viši nivo. Ovu inicijativu je preuzeo jedan od bečkih profesora harmonike, kolega i prijatelj Miloš Todorovski bivši učenik kragujevačke Muzičke škole koji je, uloživši ogroman napor, organizovao gostovanje Orkestra Harmonika Kragujevac u Beču u maju 2016. godine kada smo, zajedno sa njihovim učenicima i profesorima a i samostalno imali nekoliko veoma uspešnih nastupa. Prihvaćeni smo i ispraćeni veoma srdačno, uz obostrane želje i obećanja da se saradnja treba nastaviti. Ja sam, shodno domaćim iskustvima, ovaj poziv shvatio kurtoazno i formalno kao jedan vid učtivosti i manira žitelja kulturne prestonice. Nisam bio u pravu.


Tadašnje gostovanje se naročito pozitivno odrazilo na njihove učenike koji su poželeli da ponovo nastupe zajedno sa nama ili da odsviraju deo našeg repertoara. Profesor Todorovski je, pored zavidne umetničke karijere, u međuvremenu postao i šef katedre za harmoniku na nivou svih bečkih muzikih škola, odnosno Centrale muzičkih škola. Ponovo je uložio veliki trud kako bi se organizovao rad orkestara nižih i viših nivoa đaka, što je naročito složeno u situaciji kada treba okupiti učenike iz pet i više različitih škola, organizovati probe i ostalo. Na početku školske godine sam im prosledio note našeg repertoara, oni su odabrali kompozicije koje su im najviše odgovarale i krenuli su sa radom. U januaru je usledio i formalni poziv da dođem i pomognem u završnim pripremama.
Moram da napomenem da sam već na prvoj probi bio veoma iznenađen kvalitetom sviranja i nivoom do koga su došli u prethodnom periodu. Ovo napominjem iz razloga što su bečki učenici viših nivoa (nivo naše srednje škole) većinom već opredeljeni da se bave drugim specijalnostima a muzikom se bave praktično iz hobija. Oni paralelno sa muzičkom školom već studiraju arhitekturu, književnost, neki drugi fakultet ili čak sviraju još neki instrument, tako da im sviranje harmonike nije nešto čime planiraju da se profesionalno bave. Pokazali su želju, uložili trud i uspeli da, između ostalog, izvedu „Pad Berlina“ D. Šostakoviča na nivou naših učenika, što je pre par godina bilo nezamislivo.
Posle nastupa je zadovoljstvo bilo višestruko: od direktora, kolega i publike, do učenika i roditelja, jedni drugima smo čestitali i zahvaljivali. Izneo sam im svoju želju da ih ugostimo u Kragujvcu i da se saradnja i dalje nastavi što je naišlo na opšte odobravanje, tako da se nadam da će se, u nekim boljim vremenima i okolnostima, ova želja i ostvariti. Ukoliko budemo imali želju i uložili dovoljno truda. Kao i u svemu ostalom.

Tagged

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *