Celih 97 metara ne mogu da asfaltiraju 63 godine – Pet generacija žitelja Mileševske ulice u Sušici još nije dočekalo asfalt

Društvo Grad Istraživanje

Kragujevačke lokalne vlasti (ali, istini za volju ne samo sadašnja već i sve prethodne decenijama unazad) ozbiljno su se nametnule kao kandidati za Ginisovu knjigu rekorda (negativno, naravno) kada je u pitanju Mileševska ulica u Sušici. U svojoj pesmi „Ne volim januar” Đole Balašević možda „tih 206 koraka nikada nije brojao” ali su zato lokalne kragujevačke vlasti „uspele” da ciglo 97 metara – koliko iznosi čitava dužina Mileševske ne asfaltiraju punih 63 godine.

Čak i oni najnepismeniji kod nas uvek se pohvale da je kompozicija freske Belog anđela iz manastira Mileševa bila prva slika koja je putem satelita preneta između kontinenata Evrope i Amerike. I žitelji ulice koja nosi ime slavnog manastira su beli (ljudi, dvorišta, kuće, kola…) ali ne zbog sličnosti sa anđelom sa pomenute freske već prašine od koje ne mogu da žive.

Ulica Mileševska postoji od 1958. godine (kada su je naseljli ljudi iz Kutlova i Ramaće) u Mesnoj zajednici Sušica i u nju se stiže iz Fočanske. U prvoj je gradskoj zoni – da se razumemo (ne neka periferija, prigrad, zabit…) i na samo je sto metara od crkve na Aerodromu. Od kad su se prvi stanovnici doselilu u nju pre više od šest decenija, izdešavalo se štošta, ljudi su stigli i na Mesec ali oni nisu dobili asfalt i to usred grada.

Jedina belina, večita prašina – Mileševska ulica

U Mileševskoj živi 14  porodica i od njenog nastanka u čak tri kuće su dočekali petu a ostalih 11 domova četvrtu generaciju žitelja ali asfalt još nisu. Da li će ikada?

Ono što njih izdvaja od ostalih tolikih, nebrojenih neasfaltiranih (i sa nerešenom komunalnom tematikom i problematikom) ulica u gradu koji stalno ističe da je bivša prestonica a sadašnji regionalni centar je što oni još od 1986. godine imaju regularno izvađene i uredno plaćene („k’o Svetog Petra kajganu”, jer je za te pare mogla da se podigne još jedna kuća) sve građevinske, urbanističke i ostale dozvole, planove, papire… Nema nerešenih imovisnkih, vlasničkih i suvlasničkih odnosa… Sve je čisto, legalno, jasno, sa papirima… i opet nikad ništa.

Od samog ulaska u ulicu ne rupe nego krateri

Naravno da su se žalili – bezroj puta, preko Mesne zajednice  (milion sastanaka, ubeđivanja da su „baš oni prioritet” – kako li prolaze oni koji nisu?), pa koliko puta kod gradonačelnika, kojih se promenilo nekoliko (i svaki ih je dočekao i ispratio na svoj prepoznatljiv način). Najviše puta su bili kod Veroljuba Stevanovića.

– A, on nas je uvek dočekao „kao na slavi”. I sam je dolazio ovde na lice mesta više puta (ali, najčešće pred izbore), i tu na skveru u ulici zove svoje urbaniste: „’Ajde doteravaj mašine!”… Bar dva puta smo ruku mogli da damo da je rešeno. Ubedio nas je da je gotovo. Naravno, nije bilo nikad, pričaju stanari Mileševske.

Pak, kod Radomira Nikolića nisu stigli dalje od skupštinskog hodnika, a sadašnji Gradonačelnik Dašića nije ih ni primio, prosledivši ih promptno Ivici Momčiloviću zameniku predsednika Gradskog veća.

– I sa njim smo porazgovarali, sve mu objasnili. On je to uredno zapisao, obećao da će da se javi i nije nikad, zaključuju naši sagovornici, prisećajući se sa tugom, setom, žalom i neskrivenom dozom ljubomore svih ulica, sokaka, saobraćajnica koje su asfaltirane i na koje „prosipan asfalt”, podsećajući da li su ti kilometri i kilometri imali svu urednu papirologiju, legalizovane i sređene sve dozvole koje postoje. Iskreno, i nisu baš.

Kad je lepo vreme ne može da se živi od prašine ali zato kad padne kiša k’o u Veneciji

– Leti i kad je lepo vreme prašina nas ubi, a i to je blag izraz. Rupe po ulici su katastrofa, ne može ni peške da se prođe a kamoli kolima. Kad padne kiša mi imamo ne ne bare već jezera. Od vode ne može da se izađe iz kuća. Ljudi se preobuvaju i izuvaju čizme na kraju ulice, danas, duboko u trećem milenujumu. Kada je sneg onda je nezamislivo i tako pune 63 godine. Ne postoje vremenski uslovi koji odgovaraju kada živiš u neasfaltiranoj ulici, u dahu navodi samo deo osnovnih problema Zoran Filipović iz Mileševska broj 1.

Po njemu nemoguće je da danas i ovde tako nešto može da postoji u nečemu što pretenduje da se naziva gradom i u 21. veku.

– Ovako nešto, kako mi živimo nije samo sramota i bruka za Kragujevac i Srbiju već i bezobrazluk ovog grada i države. Svi u ulici smo sve dozvole platili, redovno izmirujemo dažbine državi i lokalnoj vlasti sve a nikada nismo dobili zauzvrat par metara asfalta sad skoro već sedmu deceniju, navodi on.  

S razlogom se pita, i ne samo on nego svi u Mileševskoj ulici da li ikada išta u ovom gradu i ovoj zemlji može da se dobije bez medija, novinara, protesta, blokada, štrajkova.

– Bezobrazluk grada i nadležnih službi, nepokolebljiv je Filipović (i ne samo on, već sve komšije). S razlogom se pitaju „gde su pare koje godinama uplaćuju za gradske dažbine građevinsko zemljište”, kako se „ uvek se preliju na drugo mesto”, i stalno je neko preči, prioritetniji, važniji, vlasti „bliži srcu” i „opštinskoj kasi”…

Nije Pariz – Dakar ni „Camel trophy” već lagana vožnja kroz Mileševsku

Reči su im već presahle tokom višedecenijske borbe za parče asfalta koje se podrazumeva u svakoj iole civilizovanoj, urbanoj sredini.

– Za sve ove godine reči su nam presahle. Nemoćni smo. Nismo ljuti, već besni na grad, državu… više ni sami ne znamo na koga…, iskreni su oni a, pošteno, ko i ne bi.

Nada ih je možda i napustila ali smisao za humor ne.

– Dajovde živi neka faca ili sin, ćerka, otac, majka, makar zet, kum… od „face” odmah bi je asfaltirali jer kod nast tako to ide, kažu jedni.

– Ma slabo imamo SNS-ovaca, mala smo ulica, duhoviti su na svoju muku drugi.

Pet generacija zaboravljenih od svih gradskih vlasti na nešto manje od sedamdesetak godina – deo žitelja Mileševske

Slobodan Stanković, vodi se sa adresom na Fočansku (tako blizu a tako daleko od asfalta – može da ga dodirne) ali ima ulaz u dvorište i kuću sa Mileševske.

– Plan i dozvola postoje već 35 godina a 14 kuća, koliko postoji u toj ulici, uredno plaća porez i uređenje građevinskog zemljišta za taj period. Od gradskih vlasti dobijamo obećanja od 1997. godine da će problem asfaltiranja biti rešen. Jedino obrazloženje zašto se ulica ne asfaltira je nedostatak finansijskih sredstava u gradskom budžetu, ali očigledno samo za našu ulicu pošto se po gradu ulice uveliko asfaltiraju, navodi Stanković.

Za njega najveći je problem kada pada kiša jer od velikih bara je nemoguće proći kroz ulicu. U više navrata su bili poplavljeni jer nema kišne kanalizacije.

– Zimi se pojave ogromne ledene sante koje otežavaju prolazak kako automobilima tako i pešacima među kojima ima dosta dece i postoji i opasnost od povređivanja. Leti i najmanji povetarac pravi toliku prašinu da se ne može izaći ni u sopstveno dvorište, pokušava i on da opiše sve čari življenja u Mileševskoj. Kome?

Kad pukne pogled niz svih 97 metara Miloševske ulice, cirka – Nerešiv urbanističko-građevinarsko-komunalni podvig već 63 godine

– Grad je zaboravio ovu ulicu i tako… sedamdesetak godina, nadovezuju se na priču Valentina i Milinko Marković iz kuće broj 7. Oni se vajkaju da ulažu u kuće, kola… ali džabe – sve propada.

– Kad je kiša voda nam ulazi u kuće. Zbog, ne ni rupetina već pravih kratera kola crkavaju, nabrajaju oni.

Mirjana Marković (79) najstarija žiteljka Mileševske u koju se doselila još davne 1960. godine, među prvima, iz iste kuće i broja ima samo jedan komentar:

– Od tada, ništa se nije promenilo do dana današnjeg, sramota, koncizna je i konkretna Mirjana.

Ali Valetnina ne odustaje. Potegla je čak do Vučića (pa, ko drugi da se bavi ulicom u Sušici?) ali stvarno.

– Zvala sam Vladu Srbije, uporno, dve-tri nedelje… Šta je to, pa mi se ovde borimo decenijama… Bila sam uporna, svakog dana… prebacivali su me sa broja na broj, sa adrese na adresu, sa funkcije na funkciju i na kraju sam dobila njegov mej. Pisaću mu na njega. Sigurna sam da će i on pre da se pojavi ovde u Mileševskoj, bez obzira što ga Kragujevčani ne vole, nego ovi odavde čiji je to posao. Ej, pa Palma u Jagodini svaku ulicu, sokak, ma svaki metar sredio. Seljacima u oppštini sve do njiva asfaltirao a ovi ne mogu manje od sto metara u Prvoj gradskoj zoni. Pa, da li da onda pozovu njega ako sami ne mogu, ne umeju, neće…, sasvim je ozbiljna ona (deluje da joj nije problem da nađe kontakt i od Dragana Markovića).

Bara do bare, barica – za asfaltiranje nikad nema parica

Unika Dušice Marković, iz broja 3 jedna je od pominjane pete generacija u ovoj ulici, koja živi bez asfalta. Dušica je penzionerka, suprug joj je preminuo. Godinama se borio da se Mileševska asfaltira i nje dočekao. Ozbiljno se pita da li će i unuka.

– Jedno dete mi je već otišlo u svet. I drugo će. Ko da ostane ovde, da živi i ovako?, realna je ona.

Za  Draganu Stepanović iz broja 9. (živi tu od 1982. godine) njihovo stanje je – nedopustivo.

– Gradske vlasti nikada nije bilo briga svih ovih godina kako nas, 14 porodica živi ovde. Ono, po čemu smo prepoznatljivi je po večito prljavoj, kaljavoj, prašnjavoj obući. Kad je kiša stavljamo kese na cipele do asfalta u Fočanskoj ulici. Ponekad nas se sete ali samo pred izbore i odmah posle zaborave na nas, daje i ona svoj doprinos istoriji muka žitelja Mileševske ali i hronici života u Kragujevcu u jegovom najurbanijem delu (iz koga su samo oni izostavljeni).

Da li bi i Vučić i Palma uspeli zajedno ovoliko da izasfaltiraju? – Kragujevac, Prva zona u 21. veku u decenijskoj epizodi „Za šaku asfalta!”

Njihov komšija Branko Stanković, uz Zorana Filipovića, najviše je vremena i ne godina, već decenija, utrošio i žrtvovao u beskonačnim, beznadežnim pokšajima da dobiju ono što im pripada 63 godine.

Borimo se već sedmu deceniju i sa svakom garniturom lokalnih vlasti od početka. Dok dođeš do njih, objasniš im, saslušaš obećanja po stoti put oni odu i prođu. Mi opet po kancelarijama, hodnicima, sastancima… Pa, imovinski odnosi – rešeno odavno… Nemate kišnu kanalizaciju – pa napravite je!, rezignirano ponavlja on priču kroz koju je prošao milion puta.

Bezbroj puta pisali su svim lokalnim vlastima u 63 godine – Obraćaju se sadašnjoj na zvanične i alternativne načine

Poslednji put, pre „Glasa Šumadije”, ispričao ju je Ivici Momčiloviću zameniku predsednika Gradskog veća na koje ih je „preusmerio” gradonačelnik Nikola Dašić. I Stanković potvrđuje da je Momčilović sve uredno zapisao i obećao da će da se javi. Nije nikada, naravno. Ali, lako je njima dvojici jer oni žive (i, uživaju) u zlatnom dobu a ovi iz Mileševske u kaljavom i prašnjavom – tako im zapalo. Doduše, živeli su i pre njih. Na žalost, slute da će i posle.

Zoran Mišić

Foto: Nikola Milovanović i privatna arhiva žitelja Mileševske

Tagovi:

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.