Čija je zemlja Srbija

Društvo Komentar

Kako se vratio iz Vašingtona, predsednik države Srbije Aleksandar Vučić još izraženije pokazuje svoj „biciklistički“ karakter: dok je pred Trampom sedeo savijene kičme na već čuvenoj „hoklici“, ovde još arogantnije nego ikad „gazi“ novinare. Na tvrdnju Jelisavete Vasilić, članice Saveta za borbu protiv korupcije, da je „u toku sistemska pljačka Srbije“, od Telekoma do kupovine zemljišta državnih kombinata po Vojvodini, Vučić u svom uličnom stilu samo odbrusi „lažovi“ i idemo dalje, nema više pitanja.

Uprkos grčevitoj borbi i PR kampanji da se potpisivanje „pismena“ u Vašingtonu prikaže kao veliki uspeh, čim se vratio u zemlju, njegovi saradnici pokušavali su da ono što je izobećavao – počev od preseljenja Ambasade Srbije iz Tel Aviva u Jerusalim – relativizuju uprkos potpisu.

Uopšte uzev, više nema potrebe slušati šta predsednik naše države govori, dovoljno je gledati kako izgleda. Više nije u stanju da sakrije niti da odglumi i zamaskira, mada pokušava, kakva je stvarno situacija i kako se zaista proveo. To bi, međutim, bio njegov problem, da nije u pitanju sudbina Srbije koju je preuzeo sasvim u svoje ruke. 

Ana Brnabić, koja je od izbora predsednica tehničke vlade i koja od 3. avgusta iza sebe nema ni Skupštinu, brutalno krši svoja zakonska i ustavna ovlašćenja: ona ima pravo da završava samo tekuće poslove do formiranja nove vlade, a nikako da predsednika države „ovlašćuje“, odnosno „šalje“ u Vašington na pregovore. To što on nju nije ništa ni pitao, takođe je njihov problem. Državni je problem to što oboje gaze Ustav. 

Druga bi stvar bila da su pre toga izabrani skupštinski organi i tela, da je Aleksandar Vučić po Ustavu imenovao mandatara posle razgovora sa parlamentarnim strankama, a mandatar potom formirao Vladu. I da  je onda nova Vlada Srbije za koju je bilo dovoljno vremena, donela tako krupne i važne odluke. 

Međutim, izgleda kao da se ni sa početkom rada Skupštine  niti sa formiranjem Vlade, baš i ne žuri. Ana Brnabić, u svom neznanju, objašnjava kako „Vučić pažljivo analizira ko će sedeti u Vladi“. Ko ga u tome toliko usporava pošto opozicije u Skupštini nema, da li i odakle trpi pritiske pa ne zna ni šta će ni kako će da svi budu zadovoljni, koliko ti pritisci dolaze spolja, a koliko od raznih naprednjačkih struja, nije pominjala.

Mnogi detalji nam govore da u Srbiji više ne postoje ni tragovi parlamentarizma i niko se više i ne pretvara da ga ima. Parlamentarizam i demokratija pre svega podrazumevaju da u Skupštini sede i predstavnici vlasti i predstavnici opozicije. To je bitno jer su poslanici predstavnici građana koji podržavaju vlast, kao i građana koji su protiv nje. Kod nas ovih drugih nema, a to je bar pola Srbije.

I samom Vučiću i svima ostalima je jasno da je ovo stanje neodrživo, tenzije rastu, njegove međunarodne obaveze koje je preuzeo približavaju se neminovno svom izvršenju i pitanje je dana kada će i Evropa i Amerika, ako krene da zateže, da se sete kako ni u Skupštini, pa ni u Srbiji, nema demokratije. A to, naravno, nije u redu i nije održivo. 

I tu će, pre ili kasnije, naprednjaci formalno da izgube vlast. Ali u čemu je tu problem? On je suviše dubok, sve veći i sve vidljiviji golim okom, da bi se mogao ignorisati: i kada jednom padnu sa vlasti, možemo se probuditi vrlo brzo i shvatiti da oni i dalje drže u svojim šakama veliki deo Srbije, i to sad kao vlasnici. Pa će se ustanoviti da, kud god pogledate, resurse (a time i faktičku vlast) i dalje drže naprednjaci. Mediji – sve su preuzeli i pokupovali, od centralnih do lokalnih. Moralo bi tim povodom dobro da se ispita poslovanje Telekoma, pa redom. Stiglo se sad čak i do Radio Lagune. Dakle, niko ne može ni najmanje da štrči. 

Resursi – ako je Jelisaveta Vasilić u pravu, naprednjaci kupuju i preuzimaju zemljište po Vojvodini, vitalno važan resurs. Beograd na vodi – valjda je sad već svakome jasno da će se taj grandiozni posao vladajuće klike koja je prosto „uzela“ državnu zemlju, porušila šta joj je smetalo, teško zaustaviti i po smeni vlasti. O nekom rušenju o kome se na početku govorilo, nema više ni pomena. 

Tajkuni – SNS stvara svoju novu tajkunsku klasu od ljudi koji do juče „nisu imali ni za burek“, kako neko reče. Sada grade hotele, kupuju preduzeća, preuzimaju poslove i niko ih ne pita za prvi milion. Intelektualna elita – naprednjaci stvaraju svoje fakultete (sa akreditacijom ili bez nje, koga briga), proizvode diplomce, mastere, doktore, rasprostiru ih po širokom frontu državne uprave i ko će posle da ih sve pronađe i ukloni. Nemoguća misija. 

Ono malo mladih pametnih ljudi koji su stvarno završili prave škole ubaciće se u strane firme ili će otići u inostranstvo. Malo preostalih „starih“ tajkuna i biznismena je odavno u defanzivi i gledaju kako da prežive. Nekoliko preostalih nezavisnih medija izgledaju kao retke zverke u zoološkom vrtu među krvoločnim zverima, čudeći se i sami kako su još živi. Ovo malo opozicije opstaje ili nestaje, ni sami više nisu sigurni.

Kad sve saberemo, možda su u pravu baš oni koji su doskoro izgledali kao zanesenjaci dok su zagovarali da zemlja i sistem moraju da se grade bukvalno iz početka. Prvo moralno, pa onda i materijalno. I da svako položi račun šta je radio od 2012. I naravno, da vrati oteto uz odgovarajuću kaznu. Po slovu zakona, to je ključno. Ni više ni manje od toga.

Piše: Biljana Stepanović
Tagovi:

1 komentar

  1. Ovde nije problem u vlasti vec u narodu g-dja Biljana Stepanovic.
    Da je narod razumniji i iskreniji prema sebi ne bi dozvoljavao sve sta se radi i desava unazad decenijama.
    Sve navedeno je samo posledica tj. eknomskim recnikom proizvod delovanja celokupnog gradjanstva.
    Da smo mi svi gradjani malo mudriji i vestiji ali i slozniji sve ovo bi bilo nadrealno a ne vilajte realnosti.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.