DA LI JE ŠUMADIJA VIĐENA ZA SRPSKI SIBIR?

Društvo Komentar

Napokon se, nakon burne reakcije ovdašnje javnosti na činjenicu da sve važne saobraćajnice koje se u Srbiji grade u poslednje vreme,  uveliko zaobilaze Kragujevac i njegovo okruženje, oglasila i “druga strana”, iza koje, osnovano se prepostavlja, stoji “dinastija Nikolić” – bivši predsednik Srbije Tomislav Nikolić, te žena mu  Dragica i sin Radomir (Nikolić), koji je već pola decenije gradonačelnik šumadijske prestonice, a koju će, ponovimo, prema najavi predsednika Srbije i vladajće Srpske napredne starne Aleksandra Vučića, da zaobiđe i budući Šumadijski koridor.

Porodica Nikolić se, naravno, nije direktno obrtatila onom  delu javnosti koji smatra da je ona najodgovornija za to što Kragujevac – uprkos tome što je i dalje (sa Fijat Krajslerom, SIMENSOM, Manjeti Marelijem,  Sidžitom, Vaker Nojsenom, Megleom, Jang  Fengom, Zastavom oružje,  Formom ideale i drugim domaćim i inostrnim kompanijama) verovatno najznačijiji domaći industrijski centar –  postaje saobraćajno “slepo crevo” Srbije i jugoistočne Evrope. I ovoga puta je to, reklo bi se,  učinila onako đilkoški i “sitnojaluđerski” lukavo i potuljeno, posredstvom posrednika.

Posrednici najpre konstatuju da porodica Nikolić već pet godina ima ključnu ulogu u Kragujevcu i njegovom šumadujskom okruženju (Knić i Bajčetina) , što bi prevedeno na moderniji politički  žargon trebalo da znači da Nikolići kontolišu Kragujevac i okolinu. Cinici bi rekli: dobro je, može i gore.  Zamislite, pojasnili bi,  Njujork koji, prema šemi koju je još pre gotovo sto godina uspostavio Laki Lućano, kontroliše čak pet porodica ( Đenoveze,  Gambino, Kolombo, Lukeze i Bonano). Kragujevac, ipak, samo jedna.

Ostatak Srbije, izvan Kragujevca i njegovog šumadijskog okruženja, svakako, kontroliše porodica Vučić (Aleksandar, Andrej, braća  Mali, Zvonko Veselinović, Miodrag Radojičić, vodje Delija i Grobara…). Među porodicama koje imaju „ključnu ulogu“, iliti „kontrolišu“ ili kontrolišu, svejedno je,  Kragujevac i njegovo šumdaijsko okruženje i ostatak Srbije,  vlada prividan mir koji je, u svakom slučaju, za biznis mnogo bolji nego otvoreni rat, u kojem bi mogle i glave da lete.

Otuda se, kako se čini, jedna drugoj mnogo ne mešaju u posao, čak se međusobno, zarad mira u kući, i pomažu kad zatreba,  da ona slabija, koja „ima ključnu ulogu“ na manjoj teritoriji, ne potone do kraja, što ni za onu moćniju, zbog uspotavljene ravnoteže i postignutih dogovora,  ne bi bilo dobro.

Moćnija porodica na svojoj teritoriji, pored razgranatih poslova u sadašnjoj srpskoj prestonici, kakav je, recimo, Beograd na vodi, uveliko gradi i moderne saobraćajnice, što je širom sveta unosan posao, a u besudnoj Srbiji  najunosniji mogući. Poslednji primer je Moravski koridor, čiju gradnja je, kako tvrdi stručna  javnost, uz „niz sumnjivih poteza“, dodeljena jednom tursko-američkom konzorcijumu.

Kako se, ponovimo,  porodice jedna drugoj ne mešaju u posao, to ona moćnija nema gotovo nikakav interes da na teritoriji one slabije gradi moderne saobraćajnice. Tim  pre što ni ona koja je kontroliše ne pokazuje nikakvo interesovanje kad su kapitalni infrastrukturni projekti u pitanju. Najverovatnije stoga što u okviru svoje porodice  nema kapacitete za krupnije poslovne poduhvate, što se pokazalo i na primeru Centara izvrsnosti, sa Centrom za izučavanje i bankom za čuvanje matičnih ćelija u Kragujevcu  čija izgradnja je, usled nedostaka kapaciteta graditelja i sumnjivih poslovnih aranžmana, odavno zaustavljena, a gradilište pretvoreno u ruglo.

Posrednici tvrde i da je „diskutabilna“ tvrdnja da moderne saobraćajnice zaobilaze Kragujevac. Tim pre što, kako navode, te saobraćajnice prolaze u bilizini prve prestonice moderne Srbije. Do koridora 10, ističu, nema ni 30, dok je auto-put „Miloš veliki“ udaljen „tek nešto više od 50 kilometara“. Taman toliko da Kragujevac  ostane „crna rupa“ na infrastrukturno-razvojoj mapi Srbije i jugoistočne Evrope, što će, bez ikakve dileme, ostati trajna posledica „ključne uloge“ porodice Nikolić u Kragujevcu i njegovom okruženju.

Uostalom, kad moderni saobraćajniji koridori nisu toliko bitni, zašto se svi ostali srbijanski gradovi,  varoši, pa i poznatija sela (Beograd, Novi Sad, Niš, Leskovac, Pirot, Preševo, Subotica, Zrenjanin, Kruševac, Kraljevo, Jagodina, Čačak, Trstenik, Vrnjačka Banja, Paraćin, Čuprija, Ruma, Šabac, Topola, Arandjelovac, Rača, Stopanja, Viševac…), bukvalno svi, osim Kragujevca, nalaze na već izgrađenim ili projektovanim sabraćajnicama sa četiri kolovozne trake.

Tačno je da država u Kragujevcu gradi Palatu pravde, ali to čini ekskluzivno zbog toga što u sadašnjoj zgradi pravosudnih organa (Osnovni, Viši i Apelacini sud i prema istoj šemi organizovana tužilaštva), kojima već gotovo dve decenije gravitira više od dva miliona žitelja centralne i zapadne Srbije, sudije, tužioci i činovnici u bukvalno sede jedni drugima na glavi. Planira se i izgradnja zatvora, pa oni cinici pitaju da li se to planira da Šumadija postane srpski Sibir.

Tačno je i da je izgradjena infrastruktura u „Majnd parku“, u kojem nemački SIMENS dogodine treba da počne proizvodnju tramvaja. Radi se, medjutim, koliko je javnosti poznato, o ličnom odnosu Aleksandera Vučića i vlasnika „Majnd parka“, biznismena Bratislava Milanovića. Činjenica je, ipak, da je i „Majdn park“ usred kukuruza, i da u neposrednoj blizini tog jedinstvenog industrijsko-tehnološkog kompleksa nema odgovaraćućih saobraćajnica, ni putnih ni železničkih. Kao što ih nema, niti će ih, po svemu sudeći biti, ni u neposrednoj blizini Kragujevca kojem, u takvim okonostima, slede stagnacija, propadanje, uz već prisutno raseljavanje stanovništva. Za nekoliko dana, u kragujevačke osnovne škole krenuće najmanji broja prvaka u poslednjih nekoliko decenija…

 

Piše: Zoran Radovanović

 

 

 

 

 

Tagged

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *