DNEVNIK U DOBA KORONE: POST FESTUM ILI POST MORTEM, POSLEDNJA STRANICA „DNEVNIKA” I BEZ INFODEMIJE DO VIĐENJA DO SLEDEĆE PANDEMIJE

Doba korone Društvo
Dan pedeset i šesti i poslednji – 08.05.2020

Na današnji dan kod nas od početka pandemije kovida obolelo je skoro 10 hiljada ljudi. Preminulo je 209, samo danas njih troje, a broj noovobolelih u poslednja 24 sata još uvek visoko dvocifren – 95 pacijenata. I broj izlečenih porastao je na skoro dve i po hiljade. U Kragujevcu i pripadajućem regionu nema ni jednog „novog” već 13. dan. Korona ulazi u 10 nedelju „boravka” (zvanično) u Srbiji a ovaj „Dnevnik” u devetu. Da li je momenat da se „pozdravimo” sa koronom sa kojom smo se „saživeli” ovih, jače od dva meseca – ne znamo. No, sigurno je pravi trenutak da okončamo dnevnik. Dosta je bilo, punih osam nedelja svakodnevnog „izveštavanja” iz period koji će u istoriji ostati kao „Doba korone”. A, čega sve tu nije bilo, ponekad, pandemije… pa, najmanje… Prva velika epidemija koja se globalno proširila na čitavu planetu kod nas je imala i suludu političku i (pred)izbornu dimenziju i dok se ceo svet borio za živote kod nas je izgleda primarna bila bitka za glasove i glasače, naravno „ako preteknu” (mada, nije kod nas novina da i mrtvi „glasaju”). Sve žrtve a, nije ih malo, do sada preko 200 nekako su pale u senku i zapećak pred brojevima respiratora, helikopter manijem, najjačim privrednim rastom, oporavkom, reoporavkom… U sve je uvlačena vojska, „duge cevi” su patrolirale ulicama (da li neko i danas može da objasni zbog čega), vojne baze korišćene su kao privatni heliodrom za lebdeće avanture omiljenog državnog „ružičastog” tajkuna i mogula i njegove „(sve)leteće avanturice a smenjivali su se stosatni karantini sa slobodnim terminima za čekanje u redovima za sve i svašta od kojih se oni ispred banki i pošti još nisu „smirili” (ma, kakvi) i ko zna kad će… Prelazilo se brzinom dostojnom najvećih holivudskih akcionih blokbastera od „bezbednog povoljnog Šopinga u Milanu” do „pomanjkanja kapaciteta svih postojećih grobalja” i od „italijanskog” do „srpskog scenarija”…

Ostaće, verovatno zauvek, nepoznanica kada se korona kod nas zaista pojavila. Zvanično je registrovan prvi slučaj tek 6. marta a nezvanično… Oko toga ni struka ne može da se složi ali ostavlja mogućnosti da je „možda toga i bilo” i mesec, dva, tri ranije… Da li se na početku ćutalo da bi se izbori raspisali, stranka na vlasti predala svoje liste (i organizovala mitinge na koje je na silu dovlačila ljude) pa onda „zamrzla” svoje protivnike protiv pandemijskim merama i vanrednim stanjima, da bi ih sada dovela pred svršen, izborni čin… Ko zna, kada smo mi u pitanju, mada deluje… Sama vlast epidemiju je dočekala nespremna u šaljivo-burlesknim tonovima ali je zato priliku koju joj je korona pružila iskoristila preko svih mogućnosti u (pred)izbornoj trci u kojoj su svima drugima noge bile i „svezane” i „okovane”. Mere uvedene u borbi protiv virusa bile su među najstrožijima a kampanja predsednika Vučića i njegove kamarile neviđene čak i za ostalu belosvetsko-tirjansku političku bratiju koja takođe nije „od raskida”. Naslednici višedecenijske političke doktrine svojih duhovnih otaca najbolje se snalaze u haosu (koji su sami izazvali) i stanjima koja su sve sem „redovna” i „normalna”. Samo se prešaltuju na svoju standardnu terminologiju – produžetak nikad okončanih ratnih stanja na ovim prostorima i nemaju šta da brinu. Jer gde su „branioci” (zdravlja, nacije, vere, standarda, visokih načela i ciljeva…) tu su odmah i oni „drugi”, neistomišljenici i po automatizmu „neprijatelji”, „kvislinzi”, „dezerteri” i „donosioci i raznosioci korone”. Prvi na toj listi našla se šaka nezavisnih, kritici i propitivanju sklonih medija koji su bili viđeni ne „za Ivanjicu” (stara, dobra vremena) već bukvalno za odstrel. I „streljalo” se po njima, uz pomoć svojih (neuporedivo brojnih i za „krv” spremnih i ornih) „nacionalnih televizija” i „voljenih tabloida”. Po onima koji su „našu kliničku sliku” sagledavali sa strane izdvajali su se „Pink” i „Informer” dok je „nacionalni servis” (kako to gordo zvuči) po njima takođe radio propagandni posao za Vučića i SNS, doduše, samo malo (akcenat je na „malo”) suptilnije.

Vlast je bila bestijalna a opozicija (ako je uopšte i ima u tragovima neke organizovanosti) potpuno nemoćna, nevidljiva, nema i nesposobna da išta preokrene u korist kako svoju a kamoli pogubljenih, uspaničenih i prestravljenih građana. A, nije da im se nisu pružale prilike i to „na tone”. Džabe. Sama uvođenja vanrednih stanja vršena su po ličnoj želji i potpuno nezakonito i vanustavno po izričitoj Vučićevoj želji i trajala su dok je to njemu odgovaralo. Što neko reče „kod nas je kriva epidemije pratila predizbornu kampanju”. Isto su tako verifikovana, nostrifikovana u Vučićevoj privatno-partijskoj skupštini čijim se istorijskim (ne)zasedanjima svojim performerskim (u)rođenim darom jedini „suprotstavljao” Boško Obradović. Svaki narod ima vlast kakvu zaslužuje… i opoziciju takođe. Ipak svakome je jasno posle ove pandemije i infodemije da, makar prividna i na papiru, vladavina prava u Srbiji više ne postoji i da je ona privatan posed (feud) Aleksandra Vučića i njegovih sizerena, vazala i seoskih kmetova.

Za profesora Čedomira Čupića naša zemlja je „Vučićeva lična država kojom vladaju bezlični i bezobzirni” i to je možda najprecizniji opis Srbije danas sa kornom ili bez nje. Ona su tu samo slučajno „zatekla”. I dok ovo pišemo A.V. finišira svoju kampanjicu na „Hepiju”. Za bolje i nije, ali mi još manje.

Tokom pandemijskog predizbornog ludila novinarima se nije samo pretilo (to se ovde podrazumeva i na to niko i ne reaguje) već su i proganjani, hapšeni, puštani… Srbija je poput, makar privida, „vladavine prava” u Doba korone definitivno izgubila i premijerku ali je zato SNS dobio najostrašćeniju stranačku jurišnicu i partijsku soldatušu kakva (čak ni na ovim večito „podguznim” prostorima) nikada nije postojala a teško da smo i mi (misleći da smo sve već videli i na isto svikli) mogli i da pomislimo da može da postoji nešto slično i u tako strašnom i ogoljenom obliku. U odbrani lika i dela Aleksandra Vučića članica SNS-a Ana Brnabić je otišla toliko da čak i oni tradicionalni klimoglavi i poltroni poput Vulina ili Zoki Mihajlović i svih onih ostalih i malih i velikih izgledaju kao večiti buntovnici, razulareni revolucionari i urbana gerila. Zbog toga nas „ostatak Evrope” već odavno zove „Balkanska Belorusija” (jao, brate dovoljno je gadno jedno ili drugo – zajedno je neizdrživo) i nije da nismo i to zaslužili.

Struka na koju se A.V. po potrebi pozivao i „pretio” im silnim ordenjem i kolajnama dala se sve(slov)sno „zloupotrebljavati” i raubovati na svakom koraku. Najtužniji je možda primer za kraj njihove „beskompromisnosti” u borbi za narodno zdravlje kada dr Darija Kisić Tepavčević i potpukovnik Kon se dve nedelje izlomiše objašnjavajući građanima pokornim „know how”, „pravilo za uporabo” i jedini ispravan način korišćenja gradskog prevoza „samo za zaposlene” i one „sa radnom obavezom only” a onda A.V. samo mignu Ani B. i onim njihovim po Skupštini što igraju jurke i žmurke sa B. Obradovićem (koji i danas izvede nešto iz svog standardnog „repertoara” i posla Zlatibora da „pita Taru” i čekira M. Rističevića da nema još nekog geačkog „keca u rukavu”) da bi prevoz „mogao da iznenadno postane dostupan za sve”… i bi tako. Svaka struka ima sudbu koju je zaslužila…

I zbog svega toga (i još mnogo čega) vreme je da se „zaustavimo” sa „Dnevnikom” kako hronika jednog ludila ne bi bila „zamenjena” beleženjem drugog, ništa manjeg i možda još i opasnijeg i pogubnijeg.

Dok se (ot)pozdravljamo (sa apsolviranom socijalnom distancom, naravno), Rusija već šesti dan broji novih zaraženih preko 10 hiljada i stigli su gotovo do 200 hiljada obolelih a pola od toga samo u Moskvi. U SAD je teško više pobrojati mrtve a stigli su do 80.000 i po nezaposlenosti „prestigli” vreme „Velike depresije” tridesetih godina prošlog veka. Nemačka ima oko 180.000 obolelih, Španija 260.000 a Britanija najviše mrtvih u Evropi mnogo više od 30 hiljada (i samo juče više od 600) a Francuska je tu negde na korak od njih. Italija je po preminulima baš tu, na toj brojci.

Broj obolelih od korone u svetu stiže već na četiri miliona a žrtava opasno blizu 300 hiljada. Onoga dana pre osam nedelja te brojke su na planetarnom nivou iznosile, za danas „naivnih” 137.000 i oko pet hiljada mrtvih mahom u Kini ali i u Italiji je već bilo 1.200 žrtava. Tog dana u Srbiji je bilo pre podne (sećate se dvokratnog „izveštavanja”) 31 oboleo a brojka je do večeri narasla „čak” na 35 zaraženih. Od prvih žrtava u Srbiji i Kragujevcu „delilo” nas je punih nedelju odnosno 18 dana.

Na kraju štono bi se reklo „last but not least” (iako smo uvek prezirali one ljigave „zahvalnice” na krajevima tekstova) istini za volju moramo priznati da je prvi saradnik ove rubrike bio Slavoljub Slava Prokić, ton majstor Radija „Zlatousti” a svojim savetima i predlozima „pomagao” ju je na počecima i Saša Đorđević (ne selektor) a svoj nemerljivi doprinos su dali (nisu imali izbora) i Ljubica Mišić, kao najvernija saradnica i Lazar sa istim prezimenom koji je izrastao u pravog „krop” majstora (mada je ionako bio 24/7 za kompom, da li je i primetio da se „napolju nešto dešava”?) i brojni čitaoci-saradnici koje ne bi smo sada baš sve, poimence… Takođe, svojim fotografijama i umetničkim uradcima „Dnevnik” su „bespoštedno” (i, hvala im) ilustrovali, obogatili i oplemenili mladi Lazar Novaković (pred kojim je svijetla fotoreporterska budućnost), N. Radosavljević Raus (al, kum nikada nije omanuo) Ivan Stojanović (dovoljno je reći – generacija) i G. Dimić Dima (donacije iz dijaspore)… kao i mnogi znani i neznani heroji i junaci kreatori brojnih „mimova” koji su nas u ova teška vremena i u još „težim” tekstovima uveseljavali. Svojim samopregornim radom i zalaganjem svi su se kandidovali za po orden koliko nedelju dana posle izbora.

I dok se čitava planeta muči (da dokuči) i mori mišlju „kako će sve izgledati posle korone?” (ako prođe) sjajni francuski pisac M. Ulebek to apsolvira u jednoj, zaključnoj rečenici: „Svet će biti isti, još samo malo gori”. Mnjenje Mišela U. smo uvek visokopočitovali i uvažavali po svim drugim stvarima i pitanjima, pa ne vidimo razlog što ne bi smo i po „ovom”. Kada smo već kod pisaca slavni slovenački književnik Vitomil Zupan (inače veliki poštovalac srpskog naroda, jedan od retkih) bi naslovom svog kultnog romana poručio „Do viđenja u sledećem ratu” (u, on k’o da je predvideo SNS i A.V.) a, jeste, ima i istoimeni film legendarnog Ž. Pavlovića. Zupan bi rek’o al mi nećemo, nego samo: „Čuvajte se (pred)izborne infodemije i do viđenja do sledeće pandemije”.  

Piše: Zoran Mišić
Tagovi:

2 komentara

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.