ĐURĐEVDANSKA NAGRADA ZA NOVINARSTVO U PALANAČKOM MULJU

Društvo Komentar

Burazersko-interesnim dilovima i politikanstkim kombinacijama nazovi partija, kojima se u nas, čast retkim izuzecima, uglavnom nazivaju Alibabine družine, organizovane zarad legalne pljačke sirotinje , od početka obezvredjena i obesmišljena Djurdjevdanska nagrada – osmišljena kao najviše priznanje grada Kragujevca, za doprinos pojedinaca ili kolektiva unapredjenju odredjenih delatnosti u periodu izmedju dva  Đurđevdana – nastavlja da tone u palanački mulj, kojem dubina, kako se čini, još nije izmerena.

Skandali  sa dodelom  Đurđevdanske nagrade za novinarstvo, započeti  u Kragujevcu u vreme dok je gradom gazdovao Veroljub Stevanović, nastavljaju se kao na traci  i u vreme vladavine Radomira Nikolića. Politikanstvu i diletantizmu kraj se ne nazire. Naprotiv, ove godine Djurdjevdansku nagradu za doprinos unaprednju žurnalističke delatnosti u Kragujevcu koji, s obzirom da je u njemu davne 1834. godine štampan prvi broj obnovljenih “Novina serbskih”, slovi za kolekvku srpske štampe, dobila je stanovita doktorka (lekar). Pandan ovoj budalaštini bio bi da je neko od kragujevačkih ili srpskih novinara dobio Đurđevdansku nagradu za doprinos unapredjenju medicinskih nauka.

Tim povodom upravo se oglasio  penzionisani novinar Radio Kragujevca i Radio Beograda Dragiša Petrović koji je uputio otvoreno pismo gradonačelniku Kragujevca Radomira Nikolića i optužio ga je da je sa svojim najbližim saradnicima, kako je naveo, “besramno i bahato falsifikovao volju gradjana u predlogu za  Djurdjevdansku nagradu za novinarstvo”. Petrović je jedini koji se oglasio, a verovatno bi i on, kao i svi ostali Kragujevčani, “mudro prećutao”, novu budalaštinu sa Djurdjevdanskom nagradom, da nije i sam bio  kandidat za to priznanje, te je lično pogođen “besramnim i bahatim falsifikatom…”.

Novinarski esnaf u zavičaju srpske štampe ćuti, jer je odavno “ubijen” privatizacionim eksperimentima, besparicom i beznađem, te saznanjem da na drugoj strani, odnoso medju onima koji odlučuju o sudbini grada, pa i njegovim nagradama i priznanjima, godinama unazad ima posla sa opasnim autsajderima i diletantima, koji su šumdaijsku i prvu srpsku prestonicu, uz sadejstvo bratije na republičkom nivou, uspeli da unazade i marginalizuju u meri da je više nema ni na meteorološkoj mapi “Vašeg prava da ne znate ništa”, a kamoli u infrastrukturnim i razvojnim planovima države i regiona.

Medijski pismena javnost ne reaguje, jer i ona zna , ili osnovano pretpostavlja ko, kako, zbog čega i koga odlučuje kome se, u datom trenutku, dodeljuju novinarske nagrade. Onima koji mišljenja i stavove dobijaju “na revesr” na PINKU, u Informeru, Srpskom telegrafu, ništa nije jasno, pa ni to da se od njihove sirotinje uzima da bi se organizovale svetkovine na kojima se podobnima, poslušnima, partijskim i drugim ortacima, prijateljicama, prijateljima, školskim drugovima i drugaricama i inima dodeljuju novinarske i ostale nagrade.

U minulih 15-tak godina, koliko se u Kragujevcu, dodeljuje  Đurđevdanska nagrada  za novinarstvo, tu nagradu i bukvalno  nije dobio nijedan kragujevački i(li) srpski novinar, ili nijedan koji je to zaista zaslužio. Naprotiv, dobijali su je ljudi različitih, pa čak i bez ikakvog zanimanja – narodski rečeno – dangube, medju dobitnicima su bili i oni  koji su najviše gradsko žurnalističko priznanje u gradu, koji opravdano slovi za kolekvku srpske štampe, zaslužili izradom kataloga za lokalne trgovine (!?).

To ponajmanje govori o novinarima, a mnogo više o onima koji su Đurdjevdanske nagrada za novinarstvo dodeljivali i dodelju na način na koji to, brukajući se pred licem kompletne šumadijske javnosti  čine od uspostavljanja tog priznanja do danas.

 Piše: Zoran Radovanović

 

Tagged

3 komentara

  1. Mene više od ovog čoveka ništa ne može da začudi. Zamislite ljudi da ovaj lik kritikuje Verka.Ovaj isti čovek je upravo od tog Verka postavljen u periodu 2004-2008 za člana gradskog veća za informisanje. Jer to on tada zaslužio? Pa normalno da nije! A kako je radio? Pa normalno da nije ni radio. E sad, on kritikuje da je u vreme tog istog Verka, Djurdjevdansku nagradu za novinarstvo dobio i čovek koji je izradio katalog za lokalnu trgovinu. Tačno. Bilo je to 2009.godine, ali te 2009.godine ovaj lik se nije setio da reč kaže o toj sramoti. Da zlo bude veće, to je nagrada koja je dodeljena za dostignuće u oblasti novinarstva koje je postalo dostupno javnosti u periodu 01.01-31.12.2008.godine. Dakle poslednje godine mandata ovog lika na mestu člana gradskog veća za informisanje. Nije se tada bunio, ali sada valjda misli da je prošlo dovoljno vremena pa se nada da je to zaboravljeno. A povod za ovaj tekst mu je dao dragiša Petrović, koji je ljut što ova vlast nije njega nagradila već tamo neku doktorku. Dragiši Petroviću treba dati nagradu za ruganje novinarstvu, za pelcer pretvaranja novinarstva u poslušničko novinarstvo. Ako je išta ova vlast u našem gradu dobro uradila, onda je to što njemu nije dodeljena nagrada. A nadao se. Verovao da je prilično doprineo betoniranju ove zemlje, pa je red da mu se i njegovi oduže. A ono ništa. Stativa.
    I sad imamo tekst ovog lika,koji o sebi govorio kao o vanserijskom novinaru, a u našem gradu se sprdaju sa njim, jer je ostao upamćen da je objavio vest o dogadjaju koji se nikada nije desio. Pažljiviji se sećaju da je jedna grupa ljudi u našem gradu, pre skoro petnaetak godina, došla na ideju da obnovi sećanje na štafetu mladosti. Planirali i simbolično nošenje štafete, koncerte i slično, ali od svega toga nije bilo ništa. Dogadjaj propao. Ali ovaj lik, tradicionalno neobavešten, objavi čitav članak o dogadjaju koji se nije desio.Precizno rečeno izmisli dogadjaj. Opisao on i trčanje pionira kao u vreme Tita, pa video i slet i bio koncert na kome se okupio veliki broj mladih. Raspisao se samo tako. E sad bi i on verovatno hteo neku nagradu. Vidim da mu je žao.
    Upravo je u ovom liku i njemu sličnima najveći problem novinarstva našeg grada. Sa novinarstvom blage veze nemaju, postali novinari jer su tako pobegli svojevremeno iz Zastavinih hala. Malo pisali po fabričkim novinama i odmah postali svi do jednog vrhunski novinari. Sad ovde prosipaju mudrosti, a zaboravljaju da su upravo oni sahranili novinarstvo u našem gradu.

  2. ,,Ovaj lik’’,odnosno autor komentara ,,Đurđevdanska nagrada za novinarstvo u palanačkom ulju’’ Zoran Radovanović, vise puta je nagrađivani novinar u najuglednijim dnevnim listovima u Srbiji I bivšoj Jugoslaviji-Borbe,Naše Borbe i Danasa,u kojima je radio I radi trideset godina. Karijeru je početkom osamdesetih godina prošloga veka počeo u Večernjim novostima. Pisao je za NIN,Vreme i druge poznate magazine u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji.
    Tokom karijere sarađivao je I sarađuje sa: Nikolom Burzanom,Slavkom Ćuruvijom,Radetom Cvetićaninom,Gordanom Logar,Gordanom Sušom,Manjom Vukotićem,Mišom Brkićem,Cvjetinom Milivojevićem,Veselinom Simonovićem,Tanjom Jakobi,Biljom Stepanović,Momčilom Jorgovićem,Ivanom I Milicom Torov,Grujicom Spasovićem,Zoricom Miladinović I drugim najznačajnijim imenima srpskog novinarstva u poslednjih pola veka. Uključujući se povremeno u politiku pored ostalih sarađivao je I sa Zoranom Đinđićem I Vojislavom Koštunicom.
    Snimio je I pokolenjima ostavio trosatni dokumentarni film o Zastavi,najvećoj i najznačajnijoj industrijskoj kompaniji od Torina do Bliskog Istoka. Slovi za jednog od boljih poznavalaca automobilske I vojne industrije u srpskom novinarstvu.
    Aktivno učestvujući u borbi za demokratizaciju Srbije I slobodu medija Zoran Radovanovic je tokom karijere,četiri puta ostajao bez posla.
    Sve napred navedeno o Zoranu Radovanoviću lako su proverljive činjenice. Ostalo uz sve greške I propuste koje je pravio tokom karijere,jesu konstrukcije,izmišljotine,gole laži pa I otvorena mržnja iz iste one kragujevačke palanačke kuhinje.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *