GLUMA(TANJE) ZA OSKARA

Komentar

Onomad u Krušiku, predsednik Srbije  Aleksandar Vučić nadmašio je samoga sebe. Ako bi se za teško licemerje i solidno glumatanje (lupanje šakom o sto, “zgranutost” Krušikovom agonijom, zbog koje bi da “iskoči iz kože”, način obraćanja  isprepadanom poslovodsatvu i još uplašenijim trudbenicima)  dodeljivao Oskar, onda je Vučić, početkom sedmice u valjevskoj vojnoj fabrici, bez ikakve dileme, zaslužio  ne samo nominaciju, no, reklo bi se, i to najvrednije priznanje u svetskoj kinematografiji.

Jer, zaista treba biti veliki licemer, vešt i beskrupulozan demagog, pa u Krušiku, nakon svega što se o dramatičnoj proizvodno-poslovnoj situaciji u toj fabrici i njenim uzrocima pisalo i govorilo u minulih  pola godine i kod nas i u svetu, pred tamošnjim radnicima i licem kompletne domaće javnosti praviti se nevešet i glumiti neobaveštenost i neznanje. 

I to u društvu šefa Bezbednosno – informativne agnecije  (i partijskog kamarada) Bratislava Gašića, kojem je posao da zna šta se dešava u jednoj takvoj industrijskoj delatnosti, te ministra vojnog Aleksandra Vulina, čije Ministarstvo delegira svoje predstavnike u nadzorne odbore svih značajnijih vojnih fabrika u Srbiji,  samim time i u Krušiku, i čiji je zadatak da upravljanju tim fabrikama i kontrolišu njihovo poslovanje. 

Treba zaista biti veliki licemer i bezobzirni demagog, pa u Krušiku, (pre)opterećenom i armijom od 2.000 partijski zapošljenih radnika, a ne pomenuti svog kuma,  predsednika Izvršnog odbora  SNS i gradonačelnika Uba Darka Glišića, koji je, kako to tvrde Krušikovi sindikalci, najodgovorniji za to i takvo zapošljavanje.

Trebalo je zaista veliko “glumačko” umeće, pa u Krušiku prećutati ulogu prethodnog generalnog direktora te fabrike, naprednjaka Mladena Petkovića, čije se ime, prema tvrdnji uzbunjivača Aleksandra Obradovića, ali i predstavnika zaposlenih, najdirektnije vezuje za “dužničko ropstvo” valjevske fabrike, te za omogućavanje privatnim trgovcima oružjem,  bliskim državnom i vrhu  SNS-a, da Krušikove proizvode kupuju po fabričkim cenama, neretko i ispod njih,a da ih partnerima u Sadijskoj Arabiji i Emiratima prodaju dva puta skuplje.

Da li, onda, posle svega što je prećutao, treba da čudi što Vučić onomad u Krušiku nijednom rečju nije pomenuo ni firmu GIM, i njenog zastupnika Branka  Stefanovića  (oca ministra unutrašnjih poslova i potpredsednika  SNS Nebojše Stefanovića), te famoznog  Slobodana  Tešića, kojeg je, inače i uzgred, upravo on (Vučić), 2013., na velika vrata vratio u oružarski biznis, i čije kompanije su, pored GIM-a, a prema dokumentaciji koju je javnosti dostavio uzbunjivač Aleksandar Obradović, uzimanjem robe po fabričkim cenama i “na poček” (bez uplate avansa i plaćanja), dovele valjevsku fabriku do prosjačkog štapa.

Da li, onda, nakon svega i svih koje je, zbog sebe, naravno, prećutao, treba da čudi što je Aleksandar Vučić onomad u Krušiku eksluzivnu krivicu za agoniju te fabrike pripisao njenom poslovodstvu koje je, svakako, ako ni zbog čega drugog,   odgovorno što je “u stavu mirno” posmatralo kako im kum predsednika države u fabriku dovodi 2.000 nepotrebnih radnika, te kako im  trgovci oružjem bliski državnom vrhu bezočno čerupaju fabriku kojoj su na čelu.

U kontesktu svega rečenog,nimalo ne čudi ni što će dugove i gubitke Krušika, koji  se mere desetinama miliona dolara, prema obećanju predsednika Vučića, da “pokriju” gradjani Srbije. Da li će  gradjani Srbije, zbog toga da se pobune. O, ne! Poviće šije, kao i poslovodstvo i radnici Krušika.    

Piše: Zoran  Radovanović
Tagovi:

1 komentar

  1. Gospodine Zorane zaista su vam tekstovi savršeni za vreme u kojem živimo, volela bih da napišete tekstove o prodanim polituckim sitnim dusama u Kragujevcu koji zarad svojih ličnih interesa izlaze na izbore a na razlicitim listama cak i ljudi koji zive u istoj kuci hvala

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.