Najnovije istraživanje pokazuje da vesti mogu da nas formiraju na iznenađujuće načine – od naše percepcije rizika, preko sadržaja naših snova do šanse da doživimo srčani udar.
Alison Holman je radila na jednoj prilično običnoj studiji o mentalnom zdravlju širom SAD-a. A onda se desila tragedija.
Petnaestog aprila 2013. godine, kad je stotine trkača prešlo liniju cilja na godišnjem Bostonskom maratonu, eksplodirale su dve bombe, sa deset sekundi razmaka. Toga dana stradalo je troje ljudi, uključujući osmogodišnjeg dečaka. Stotine su bile povređene. Šesnaest ljudi je ostalo bez ekstremiteta.
I dok je svet oplakivao ovu tragediju, medijske organizacije su se upustile u čitave mesece – godine, ako računate suđenja – eksplicitnog izveštavanja. Snimci trenutka detonacije i konfuzije i dima koji su usledili emitovani su u nedogled. Novine su bile prepune užasavajućih slika: ulice okupane krvlju, ožalošćeni posmatrači i vidno potresene žrtve, čija je odeća visila u ritama na njima.
I tako se desilo da su se Holman i njene kolege sa Kalifornijskog univerziteta našli usred nacionalne krize, imajući u rukama podatke o mentalnom blagostanju skoro 5.000 ljudi neposredno pre nego što se ona desila. Odlučili su da otkriju da li se to promenilo u nedeljama posle toga.
Intuitivno je očigledno da će, ukoliko ste bili fizički prisutni – ili bili lično pogođeni – kad se desio teroristički incident, to najverovatnije biti loše po vaše mentalno zdravlje. Sasvim slučajno, studijom su bili obuhvaćeni ljudi koji su doživeli aktivaciju bombe iz prve ruke i zaista je bilo istine u tome da se njihovo mentalno zdravlje pogoršalo. Ali tu postoji i obrt.
- Meteoropatija: u kojoj meri vreme utiče na nas
- Kako da ne sagorite tokom pandemije
- „Korona virus je politička, a ne zdravstvena kriza“
Jedna druga grupa bila je još gore pogođena: oni koji nisu videli eksploziju uživo, ali su konzumirali šest ili više sati medijskog izveštavanja dnevno u nedeljama nakon toga. Bizarno, ali poznavati nekoga ko je povređen ili je stradao, ili se nalazio u blizini kad su bombe eksplodirale, nije bilo toliko prediktivno kad je u pitanju visoki akutni stres.
„Bio je to veliki ‘aha!’ trenutak za nas“, kaže Holman. „Mislim da ljudi veoma snažno i duboko potcenjuju uticaj koji vesti mogu da imaju na njih.“
Ispostavilo se da je medijsko izveštavanje mnogo više od pukog benignog izvora činjenica. Od našeg stava prema imigrantima do sadržaja naših snova, ono može da nam se uvuče u podsvest i utiče na naše živote na iznenađujuće načine. Može da dovede do toga da pogrešno procenimo izvesne rizike, oformimo mišljenje o stranim zemljama i da potencijalno utiče na zdravlje čitavih ekonomija. Može da poveća naš rizik od doživljavanja post traumatskog stresa, anksioznosti i depresije. Sve je više dokaza da emocionalne posledice medijskog izveštavanja mogu čak da utiču i na naše fizičko zdravlje – povećavši šanse da doživimo srčani udar ili zapatimo srčane bolesti godinama kasnije.
Ključno, svega nekoliko sati dnevno ono može da izvrši mnogo veći uticaj nego što očekujete. Zašto?
Otkako su prvi nagoveštaji o misterioznom novom virusu počeli da se pojavljuju iz Kine prošle godine, televizijske vesti su doživele rekordnu gledanost, kako su se milioni revnosno uključivali u dnevne vladine konferencije za štampu i čekali novosti o najnovijem broju žrtava, pravilima izolacije i materijalu za njihovu analizu iz fotelja.
Ali 2020. godine ovi izvori nisu jedini, niti čak glavni, način da se informišemo o najnovijim događajima. Kad uračunate podkaste, servise za striming, radio, društvene mreže i sajtove – koji često žele da nam šalju notifikacije po čitav dan – kao i linkove koje su sa nama podelili prijatelji, postaje jasno da se konstantno krčkamo u supi od vesti, od trenutka kad se ujutro probudimo do trenutka kad uveče zatvorimo oči.
Iznenađujuće malo studija bavilo se time šta je posledica svega toga, ali 2018. godine – mnogo pre nego što smo ostali osuđeni na svoje domove sa velikom globalnom krizom koja se odvija oko nas – prosečni Amerikanac je provodio oko jedanaest sati svakog dana zureći u ekrane, gde je informacije o globalnim događajima praktično teško izbeći. Mnogi od nas čak nose naše primarne uređaje za dobijanje vesti, naše mobilne telefone, sa sobom u krevet.
Usađeni uticaji
Jedan potencijalni razlog zašto vesti toliko utiču na nas je takozvana „pristrasnost negativnostima“, dobro poznata psihološka zvrčka koja znači da više pažnje obraćamo na sve najgore što se dešava oko nas.
Smatra se da se to razvilo kako bi nas zaštitilo od opasnosti i pomaže da objasni zašto su mane neke osobe upadljivije nego njene vrline, zašto gubici mnogo više utiču na nas nego dobici i zašto strah mnogo više motiviše od prilike. Vlade čak to ugrađuju u svoju politiku – rastrzani između pružanja nečeg pozitivnog ili negativnog opštoj javnosti, mnogo je veća verovatnoća da će funkcionisati ovo potonje.
Vesti sasvim slučajno uspevaju da izvitopere našu percepciju stvarnosti – i ne nužno na bolje.
Pristrasnost bi mogla da bude odgovorna i za činjenicu da su vesti retko bezazlena rabota. Kad je jedan sajt – Siti reporter, sa sedištem u Rusiji – odlučio da tokom jednog dana 2014. godine prenosi isključivo dobre vesti, izgubio je dve trećine svog čitalaštva. Kao što je naučnofantastični pisac Artu Klark jednom rekao, dnevne novine u Utopiji bile bi neviđeno dosadne.
Je li moguće da ova ekstra doza negativnosti utiče na formiranje naših stavova?
Naučnici već vekovima znaju da najšira javnost ima sklonost ka dosledno mračnom pogledu kad su u pitanju ekonomski izgledi njihove zemlje. Ali u stvarnosti, to prosto ne može biti tako. Postojanje „ekonomskih ciklusa“ – fluktuacija u ekonomiji između razvoja i krize – jedno je od kamena temeljaca moderne ekonomije, potkrepljenih sa decenijama istraživanja i iskustva.
Stav da je budućnost uvek gora očigledno je pogrešan. Takođe je potencijalno štetan. Ako ljudi misle da za pet godina neće imati posla ili novca, oni neće vršiti ulaganja, a to je štetno po ekonomiju. Kad se to dovede do ekstrema, naš kolektivni pesimizam mogao bi da postane proročanstvo koje se samo ostvaruje – a postoje neki dokazi da bi vesti mogle da budu delimično odgovorne za to.
Na primer, studija iz 2003. godine pokazala je da su ekonomske vesti više negativne nego što su pozitivne – a da je taj način izveštavanja značajan predskazatelj očekivanja ljudi. To se uklapa u jedno drugo istraživanje, uključujući studiju u Holandiji, koja je pokazala da je izveštavanje o ekonomiji često u raskoraku sa pravim ekonomskih dešavanjima – slikajući sumornije sliku nego što je ona u stvarnosti. Ova dosledna negativnost dovela je do udaljavanje percepcije najšire javnosti od onoga što sugerišu pravi markeri zdravlja ekonomije. Skorije, autori jedne studije otišli su čak toliko daleko da su ustvrdili da medijsko izveštavanje pojačava periode produženog ekonomskog rasta ili opadanja.
Vesti sasvim slučajno izvitoperuju našu percepciju stvarnosti – i ne nužno na bolje. Drugi primer je naša percepcija rizika.
Uzmite na primer inostrani turizam. Kao što možete da očekujete, ljudi obično ne vole da idu na odmor tamo gde vlada politička nestabilnost, rat ili visoki rizik od terorizma. U nekim slučajevima, vesti su izvor direktnog saveta po ovim pitanjima -prenoseći vladina uputstva da se, na primer, ljudi vrate kući usred globalne pandemije. Ali čak i kad ne postoji zvaničan stav da se ne putuje – ili racionalna potreba za tim – to bi moglo da utiče na nas preko podsvesne pristrasnosti ili logičkih grešaka u našem rasuđivanju.
Jedan od načina na koji se misli da se ovo dešava jeste kroz „efekat okvira“, kada način na koji je nešto – kao što je činjenica ili izbor – predstavljeno utiče na vaše mišljenje o tome. Na primer, lek koji je „95 odsto efikasan“ u lečenju neke bolesti mnogo je privlačnije nego „ne uspeva u 5 odsto slučajeva“. Ishod je isti, ali – kao što su dvojica ekonomista otkrili sedamdesetih i osamdesetih – mi ne razmišljamo uvek racionalno.
U jednoj studiji, kada su naučnici preneli učesnicima vesti koje sadrže ekvivalentne, ali različito formulisane izjave o političkoj nestabilnosti ili terorističkim incidentima, mogli su da manipulišu njihovom percepcijom koliko riskantno im ta zemlja deluje. Na primer, reći da je terorističku akciju izazvala „Al Kaida i srodne radikalno islamističke grupe“ više bi ih zabrinulo nego kad se kaže „domaće pobunjene separatističke grupe“ – iako oba imaju isto značenje.
Ponekad ovi suptilni uticaji mogu da imaju posledice koje znače razliku između života i smrti.
Studija iz 2014. godine pokazala je da javnost generalno doživljava rakove koji se prečesto pojavljuju u vestima – kao što je rak mozga – kao mnogo češće nego što oni u stvarnosti jesu, dok se oni o kojim se ne govori često – kao što su rakovi muških reproduktivnih organa – doživljavaju kao da se dešavaju mnogo ređe nego što se stvarno dešavaju. Ljudi koji konzumiraju najviše vesti generalno imaju najizvitoperenije percepcije ovoga.
Istraživanje, koje je sproveo stručnjak za zdravstvenu komunikaciju Džejkob Džensen sa Univerziteta u Juti zajedno sa naučnicima iz svih delova SAD-a, ukazuje na neke zabrinjavajuće mogućnosti. Da li ljudi potcenjuju vlastite rizike od dobijanje nekih rakova i stoga propuštaju rane znakove upozorenja? Prethodne studije pokazale su da nečije ideje o vlastitoj ugroženosti mogu da utiču na njegovo ponašanje, pa se tim sugeriše da je to jedna moguća nuspojava.
I to nije sve.
Intrigantno, percepcija javnosti o zastupljenosti raka tesno prati federalno finansiranje istraživanja o uzrocima i lečenju. Džensen i njegove kolege sugerišu da novinsko izveštavanje možda formira percepciju javnosti, koja bi onda, zauzvrat, mogla da utiče na raspodelu vladinih sredstava. (Mada je moguće i da javnost i mediji oba podstiču jedni druge).
- Korona virus: Kad će se pandemija završiti i život vratiti u normalu
- Izbori u Srbiji: Sa ulica i hala u virtuelni svet
- Ko je žena koja je osmislila štrajk glađu i gde je tu politika
Konačno, sve je više dokaza da bi vesti čak mogle da nam se upliću i u snove.
Usred aktuelnih globalnih mera izolacije, veliki broj ljudi – iz iskustva, makar – žali se na snove, koji su neobično živopisni i zastrašujući. Jedno objašnjenje je da su ovi „pandemijski snovi“ posledica naše razuzdane mašte, dok su milioni ljudi uglavnom odsečeni od spoljnog sveta. Drugo je da se sećamo naših snova bolje nego što bismo inače, zato što se nervozno budimo usred REM faze sna, faze u kojoj se oni i dešavaju.
Ali moglo bi da bude i zbog toga kako se zaraza predstavlja u vestima. Istraživanje je pokazalo da su napadi od 9/11 doveli do znatno strašnijih snova. Postojala je snažna veza između promena u snovima i izloženosti događajima na televiziji. „To se nije dešavalo posle slušanja vesti na radiju ili razgovora sa prijateljima i rodbinom o tome“, kaže Rut Proper, psihološkinja sa Državnog univerziteta Montkler, u Nju Džersiju, koja je predvodila ovo istraživanje. „Mislim da ovo zapravo pokazuje da je to izazvano prizorima smrti – oni su ti koji su traumatični.“
Vesti su loše po nas
I zaista, ispostavlja se da valjanje u patnji sedam milijardi stranaca – da parafraziramo jednog drugog pisca naučne fantastike – nije naročito dobro za naše mentalno zdravlje.
Posle više meseci non-stop naslova o Kovidu-19, postoje nagoveštaji nadolazeće krize anksioznosti zbog virusa korona. Dobrotvorne organizacije za staranje o mentalnom zdravlju iz svih krajeva sveta javljaju do sada neviđene nivoe potrebe za njihovom pomoći, dok mnogi ljudi uzimaju „odmor od društvenih mreža“, pokušavajući da smanje vlastitu izloženost vestima.
I dok nešto od tog stresa može da bude izazvano novom realnošću u kojoj smo se svi našli, psiholozi već godinama znaju da same vesti mogu tome dati dodatnu dozu toksičnosti. Ovo je posebno očigledno posle neke krize. Posle krize sa ebolom iz 2014, napada od 9/11, napada antraksom iz 2001, Sečuanskog zemljotresa iz 2008, na primer, što je više vesti čovek gledao, bio je skloniji da razvije simptome kao što su stres, anksioznost i PTSP.
Uticaj vesti je pomalo psihološka misterija, jer većina toga nas zapravo izravno ne dotiče, ako uopšte. A kad se i desi, nekoliko studija je pokazalo da – kao u slučaju bombi na Bostonskom maratonu – medijsko izveštavanje može da bude gore po naše mentalno zdravlje od same stvarnosti.
Jedno moguće objašnjenje je „afektivno predskazivanje“, što je pokušaj da se predvidi kako ćemo se osećati povodom nečega u budućnosti. Prema rečima Rebeke Tompson, psihološkinje sa Univerziteta u Irvajnu, većina ljudi je prilično samouvereno u svoju sposobnost da to uspešno radi. „Kao kad bi trebalo da zamislite da ćete sutra dobiti na lutriji, pomislili biste da ćete se osećati sjajno“, kaže ona.
Neobično, ali kad pitate ljude kako se zapravo osećaju posle tih događaja „koji život menjaju“, ispostavlja se da često imaju mnogo manje uticaja na naše emocije nego što bismo očekivali. Klasična studija iz 1978. godine uporedila je sreću onih čiji su se životi izmenili zbog dobitka na lotu ili iznenadne paralize. Dobitnici na lutriji bili su jednako srećni kao kontrolna grupa, a samo malo srećniji od žrtava nesreće. Ukratko, mi ne poznajemo same sebe iz budućnosti kao što mislimo da poznajemo.
Ista stvar dešavala se i tokom krize. Tompson objašnjava da je u ovom trenutku verovatno mnogo ljudi fiksirano na neprijatnosti koje ih čekaju u budućnosti. U međuvremenu, ova greška nas navodi ka nezdravom ponašanju.
„Ukoliko imate stvarno veliku pretnju u svom životu zbog koje ste istinski zabrinuti, normalno je da o njoj sakupite što više informacija da biste mogli da shvatite šta se dešava“, kaže Tompson. To nas uvodi u zamku uzimanja prekomerne doze vesti.
Na primer, oni za koje se mislilo da su najskloniji razvijanju post-traumatskog stresnog poremećaja nakon što je uragan Irma poharala Floridu u septembru 2017. godine, isto tako su gledali najviše vesti pre toga. Da ironija bude veća, ti ljudi jesu imali najgore psihološke posledice na kraju – ali Tompson misli da je to delom zbog količine stresnih informacija kojima su bili izloženi. Ona ističe da je najveći deo medijskih izveštavanja bio naglašeno senzacionalistički, sa snimcima televizijskih izveštača izloženih jakim vetrovima i kiši dok su izlagali gledaocima najgore moguće ishode.
Štaviše, ne samo da medijska izveštavanja o krizama mogu da nas navedu da katastrofišemo o njima, već i o svemu drugom u našim životima – od našeg finansijskog stanja do naših ljubavnih veza. Studija iz 2012. godine pokazala je da su žene – ali misteriozno, ne i muškarci – koje su bili pripremane čitajući vesti bile sklonije da osete stres i od drugih izazova, što je dovodilo do skoka u njihovim nivoima horomona stresa, kortizola.
„Muškarci obično imaju prilično visoke nivoe kortizola, pa je moguće da oni ne mogu da skaču više od toga“, kaže Mari-Frans Marin, psihološkinja sa Kvebečkog univerziteta u Montrealu, koja je i autorka studije. Međutim, žene su takođe imale življe uspomene na negativne vesti – što je sugerisalo da su stvarno bile više pogođene njima.
Negativne vesti takođe imaju moć da ubrzaju otkucaje nečijeg srca – i postoje zabrinjavajući znaci da to može imati ozbiljnije posledice po naše dugoročno zdravlje.
Kad su Holman i kolege proučili nasleđe stresa iz napada od 9/11, otkrili su da su oni koji su pokazali visoke nivoe u ono vreme bili 53 odsto skloniji da imaju kardiovaskularne probleme u naredne tri godine – čak i kad se uzelo u obzir njihovo prethodno zdravstveno stanje.
U jednoj skorijoj studiji, tim je istraživao da li su same vesti mogle da budu odgovorne za to – i otkrili da je gledanje četiri ili više sati raznih reportaža o 9/11 bilo povezano sa većom verovatnoćom zdravstvenih problema godinama kasnije.
„Ono što je stvarno izuzetno u vezi sa tom studijom je da je velika većina ljudi bila u dodiru sa 9/11 samo preko medija“, kaže Holman. „Ali su ipak osetili te trajne posledice. I to me navodi na sumnju da postoji još nešto što se dešava i da mi to moramo da pokušamo da razumemo.“
Zašto događaji koji se dešavaju neznancima, ponekad hiljadama kilometara od nas, toliko utiču na nas?
Holman ima nekoliko ideja, od kojih je jedna da su krivci živopisni opisi koji se mogu naći u televizijskim medijima. Ona objašnjava da, dok je u teretani, ponekad u pozadini idu vesti i da primećuje kako sve vreme dok novinar izveštava oni iznova i iznova puštaju iste slike. „Imate beskrajnu traku slika koje vam se ubacuju u mozak, ponovo, i ponovo, i ponovo. Ne gledamo horor film koji je lažan. Gledamo prizore iz stvarnog života – i podozrevam da je ponavljanje razlog zašto oni imaju tolikog uticaja na nas.“
Holman ističe da suština vesti nije – i nikada nije ni bila – samo verno izveštavanje o jednom događaju za drugim. To je i oblik zabave, koji mediji koriste da bi se nadmetali za naše dragoceno vreme. Mnoge od tih organizacija zavise od prihoda od reklama, tako da dodaju dramatičnost kako bi vezali gledaoce i naterali ih da ne prekidaju sa gledanjem. Kao posledica toga, nagrade za najgledaniju televiziju su ogromne. U Americi, voditelji vesti su izuzetno slavne ličnosti, ponekad zarađujući desetine miliona dolara godišnje.
Čak i kad izveštavaju o već ionako traumatičnim događajima, info kanali često ne mogu da odole da ne dodaju još malo od osećaja napetosti. Posle eksplozije bombi na Bostonskom maratonu, reportaže su često išle uz hitne, senzacionalističke napise kao što su „novi detalji“ i „potpuno nove slike maratonskih bombi“.
Holman je već počela da se bavi time kako vesti o pandemiji Kovida-19 utiču na nas, iako njeni rezultati još nisu objavljeni. „Stvarno bih volela da mogu da kažem: ‘Mislim da će sve biti u redu, sve je pod kontrolom’, ali zaista mislim da će biti trajnih posledica po neke ljude“, kaže ona.
Deo problema je, sugeriše Holman, u tome da nam globalne drame nikada pre nisu bile ovoliko dostupne – danas je moguće učestvovati u kolektivnoj traumi iz bilo kog dela sveta, kao da nam se dešava u komšiluku. A to je ozbiljan izazov za naše mentalno zdravlje.
Dakle, sledeći put kad zateknete sebe kako proveravate naslove po stoti put toga dana, ili nervozno skrolujete kroz fid vaše društvene mreže, samo se setite: vesti bi mogle da utiču na vas više nego što mislite da im vi dopuštate.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
