Kada govorimo o obrazovanju često zaboravljamo da je škola po definiciji vaspitno-obrazovna ustanova, već se fokusarimao isključivo na njen obrazovni karakter. To koliko je vaspitni deo bitan nikada bolje nismo mogli videti nego sada. Često možemo čuti floskulu ˝vaspitanje se donosi od kuće˝, što u principu i nije netačno, ali kako se posvetiti vaspitanju deteta kada se roditelji bore za osnovnu egzistenciju. Pauza između 2 posla ne može biti dovoljna za normalno vaspitanje deteta. Škola je ta koja bi u tom slučaju trebalo da odigra ključnu ulogu. Ipak, školu smo danas sveli na 6h slušanja predavanja i ponavljanje naučenog. Kao direktnu posledicu bednog plaćanja prosvetnih radnika danas imamo sve manje je vannastavnih aktivnosti, pa samim tim i slab razvoj kritičke svesti kod mladih ljudi i sve manje đaka motivisanih za bilo kakve inicijative.
Kao posledicu svega toga možemo videti sve veće urušavanje sistema vrednosti kod mladih osoba. Više idoli nisu glumci, profesori, pisci, muzičari, političari, već se idolima smatraju ljudi iz sveta kriminala ili rijaliti programa.
Kada govorimo o demokratski uređenom društvu, teško da ga je moguće izgraditi ako se mladima još tokom obrazovanja ne omogući da steknu osećaj za demokratiju. Uvodom u poimanje demokratije možemo smatrati učeničke parlamente. To je mesto na kojem mladi stiču osnovna znanja o demokratiji. Tu se uči da se ne može uvek biti u pravu, niti da je svako suprotno mišljenje zlonamerno, niti da sukob mišljenja predstavlja svađu ili direktni napad. Svesni činjenice da su ta znanja zapravo glavna pretnja današnjem režimu, jasno je zašto se rad učeničkih parlamenata sveo na gotovo neprimetan minimum. Sve to za posledicu ima izostanak dijaloga kao i elementarne političke kulture. Mladima je na taj način suptilno uskraćeno pravo da razvijaju inicijativu i slobodno mišljenje.
Ako bi demokratizaciju društva predstavili kao jedan viseći most, svaka generacija bi predstavljala jednu letvicu na tom mostu. Gubitak osnovnog znanja o demokratiji predstavljao bi gubitak te generacije. Problem nastaje onog momenta kada izgubimo veći broj letvica i kada se ispred nas nađe ponor koju je nemoguće preći – tada kao duštvo zapadamo u civilizacijski ćorsokak.
Najzad ako pogledamo reprezentativno članstvo vladajuće stranke koje se neprestano pojavljuje na televizijama i ne čudi ovakvo stanje u vaspitno-obrazovnim ustanovama.
Pravo pitanje ostaje da li imamo još letvica kojima bi mogli izaći iz tog civilizacijskog ćorsokaka ili smo već toliko propali da nam ostaje samo da se sa tim pomirimo?
Kao pripadnik generacije koja je uživala sve mogućnosti demokratije nikada se neću pomiriti sa nečim takvim. Većina mladih koji danas provodi svoje najlepše godine protestujući na ulici je zapravo ona generacija koja je u svojim srednjoškolskim danima bila član parlamenta ili neke vannastavne sekcije. Zato se istinski borimo da se vrati prveNstveno dostojanstvo prosvetnim radnicima koji bi ponovo pokrenuli rad vannastvanih sekcija i parlamenata, kako bi smo se ponovo vratili na ispravan put, a mlade okrenute rijaliti vrednostima vratili u škole i na fakultete.