Mentalna detonacija

Komentar Politika

Rečnikom uvažene Brnabić-premijerke, ovih dana je regionalna javnost bila zabavljena „mentalnom detonacijom“ grupacije od 452 intelektualca, većinom iz Srbije, to jest njihovim predizbornim pismom – građanima Crne Gore.

U takoreći haiku-brzojavu učenjaci raznih domena pozivaju Crnogorce da se trgnu, osveste, prestanu da se zezaju i skinu sebi sa grbače nedemokratski režim Mila Đukanovića i ostvare „ideal narodne slobode, ravnopravnosti i demokratije“.

Među potpisnicima su mnogi stari znanci, odranije poznati po „regionalnom aktivizmu“, ali i neka nova lica, kojima, po mom skromnom uverenju, tu ne bi trebalo da je mesto. Dominiraju, iz nekog razloga, lekari specijalisti. Valjda ih korona-okruženje tera na pojačani društveni i politički angažman.

Među „regionalnim aktivistima“ tu su i oni koji su simboli ovdašnjeg paternalizma i velikodržavizma, i koji imaju značajan procenat akcija u „kompanijama“ koje su tokom devedesetih razvalile susedne države i na ahiret poslale brdo inovernika. Te „kompanije“ su se tokom poslednje decenije proteklog veka i tranzicionih procesa obogatile kao Bil Gejts, pa se može lagodno živeti od njihovih dividendi.

Prvopotpisnik je akademik i nacionalni pregalac Matija Bećković, a poslednjepotpisnik je budući akademik Čedomir Antić.

Pismeno je Đukanovićevom režimu i njegovoj propagandnoj mašineriji leglo kao kec na desetku, kao krucijalan prilog tezi da dobar deo Srbije neumorno radi o glavi mladoj, novouspostavljenoj državi. Ono možda čak bude i tas na vagi koji će prevagnuti na Milovu stranu na izborima u nedelju.

Nekima od potpisnika drugo ime je kontradikcija: svi politički projekti koje su kreirali i/li podržavali – propali su ili se raspadaju u hiljadu delova, a oni i dalje lagodno žive od njih. Ako ne verujete, pitajte Karađorđeviće.

Zbog ovakvih promotera krune, veća je šansa da Bosnom i Hercegovinom zavlada potomak Tvrtka Kotromanića nego Srbijom dinastija BlackGeorge.

No, nije problem ovog pisma samo u tome što ono predstavlja signal da ovdašnje „lude glave“ – umesto da ućute uvidevši katastrofalne posledice svog delovanja – ne odustaju od namere da uteruju „demokratiju i ljudska prava“ u susedne države.

Niti se radi samo u tome što ovim pismom čine medveđu uslugu crnogorskoj opoziciji i onim građanima komšijske države koji se bore protiv tridesetogodišnje okoštale, autoritarne vladavine jednog čoveka. Pitanje svih pitanja je odakle pravo ovdašnjim intelektualcima koji žive u kloaki od države – da okolo dele savete!

To vam je isto kao da čovek koji je prokockao i propio porodično imanje, ide po selu i predstavlja se kao stručnjak za novčana ulaganja.

To vam je isto kao da živite u svinjcu, valjajući se u izmetu, i držite predavanje depresivnoj domaćici koja je zanemarila decu, nije raspremila kuću i ostavila je preko noći prljavo suđe.

Zar oni koji žive u naprednjačkoj paradržavi, u kojoj ni trava više neće imati pravo da raste ako joj to ne odobri Vučić, mogu imati bilo kakvo pravo da u susednu avliju uvode „suživot i demokratiju“?

Ne treba biti profesor na Fakultetu političkih nauka, pa shvatiti da je, u odnosu na Srbiju, Crna Gora – Luksemburg, a da je Milo Đukanović u odnosu na Vučića – skandinavski političar.

Ako hoćete dokaz za tu tvrdnju, pogledajte medijsku scenu u Crnoj Gori i uporedite je sa našom, pogledajte stupanj javnog dijaloga uprkos unutrašnjim sukobima… Na kraju, sama činjenica da se u Crnoj Gori održavaju neizvesni izbori, mnogo govori sama po sebi.

Da neko pogrešno ne shvati, ne radi se ovde o odbrani Đukanovićevog režima. Jasno je da je Crna Gora nesrećna, autoritarna, deinstitucionalizovana, nepotistička država kojom haraju razne kriminalne grupacije, i koja ne uspeva da izrodi valjanu opoziciju svevladaru.

U njoj se jedan značajan broj sjajnih, građanski orijentisanih pojedinaca i organizacija bore protiv vladajućeg režima i za demokratizaciju. Među njima su i antiratni aktivisti koji su se devedesetih borili protiv ratotvorne politike Miloševića (i Mila i Moma) i koji su sada, naprasno, preko noći, prema vladajućoj propagandi – postali „četnici“. Oni će vam reći da ih jako boli kada pojedini „građanisti“ iz Srbije, počesto iz interesa, podržavaju crnogorski režim.

No, vratimo se na potpisnike pismena i prisetimo se jednog praistorijskog vica. Elem, bilo je to u vreme – legenda kaže – kada je Batistuta igrao za Romu.

Željo igra sa Romom u Sarajevu, a trener bosanskog kluba odluči da Suljo igra flaster na zeznutog argentinskog golgetera.

Nije utakmica ni počela kako treba, a krilo Rome ubaci loptu u šesnaesterac. Željin odbrambeni igrač Mujo, hoteći da loptu glavom izbaci u korner, zabi autogol.

Posle desetak minuta, Roma izvodi korner, i Mujo ponovo, ovog puta nogom, udari loptu i ona završi u Željinoj mreži.

Opet napad Rome, i opet Mujo – sada ne dade autogol, ali pogodi stativu. Sa klupe viče Željin trener: Suljo, čuvaj ti Muju, ebo Batistutu!

Ukoliko opozicija u Srbiji bude igrala na kartu intelektualaca koji potpisaše ovo pismo i ako bude vodila nacionalno svesnu i regionalnu paternalističku politiku – ovdašnji Batistuta može mirno da spava, kao što to može, čini se, i onaj crnogorski.

Piše: Nedim Sejdinović
Tagovi:

1 komentar

  1. Tekst je odlican. Pise ga sjajan novinar. Nema se sta dodati osim zastideti „svoje elite“ cije licemerne njuske neprekidno bulje u tudje, sada crnogorski, dvoriste. Od ovih vajnih akademika, napumpanih istoricara vise se ne moze preziveti. Oni su podjednake stetocine i unistavaju nase zivota kao i Vucic. Ovde se kraj ni ne nazire jer, sa ovakvom kilavom, nacionalistickom opozicijom napretka nema. Boze koliko smo gresni.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.