Stihovima Branimira Džonija Stulića poslednja generacija pionira iz Gundulićeve ulice iz naselja Pivara u Kragujevcu bojila je svoje bezbrižno detinjstvo.
„Smrdljivi grad je zadovoljan sobom, strukture ga dobro furaju…“
Odzvanjali su stihovi čuvene Azrine pesme Užas je moja furka sa albuma objavljenog godinu dana pre nego što se bilo ko iz našeg najužeg društva i rodio.
Nismo, za razliku od Džonija, u to vreme ni pokušavali da odgonetnemo dublji smisao njegovih pesama. Ipak, dok razmišljam kako da počnem tekst u kome mi je namera da iznesem svoja goruća osećanja prema gradu u kome sam rođen, odrastao, te i danas živim, upravo je sintagma iz naslova – Smrdljivi Grad – prvo što mi je palo na pamet.
Moje ime je Miloš Marković. Ko sam i šta sam, osim ponosni – uistinu svakim danom sve manje i manje – stanovnik grada Kragujevca, prve prestonice Srbije, ne bi trebalo ni da bude bitno.
Neki su, ipak, mišljenja da bi ovi redovi dobili na većem značaju ako bih napisao da sam po struci Profesor engleskog jezika i književnosti. Da sam tokom dosadašnje karijere, iako mi je (tek) 36 godina radio kao nastavnik u više osnovnih škola, nakon toga i kao sportski novinar i urednik najvećeg sportskog portala u Srbiji Sportske.net, a da trenutno kao vlasnik privatne agencije za informacione i uredničke usluge sarađujem i pišem sa – između ostalih engleskim Guardian-om i svetskom kućom fudbala (FIFA). Neka im bude.
Tekst koji čitate na Glasu Šumadije nije novinarski članak kakve inače pišem. Najpreciznije bi se mogao opisati kao poziv u pomoć. Ako pitate kome – svima. I s druge strane nikom. Poziv za pomoć građanima Kragujevca koji su godinama unazad izloženi sistemskom trovanju i hroničnom okretanju glave na isto.
Za čitaoce ovog teksta koji nisu iz Kragujevca, informacija. Grad Kragujevac se toplotnom energijom snabdeva preko postrojenja firme koja se zove Energetika. Dimnjaci koji prelamaju liniju horizonta našeg grada mnogo su više od idiličnog pejzažnog detalja koji bi se setno probio kroz prolećne boje.
Dimnjaci gradske toplane nas takođe danonoćno truju izduvnim gasovima punim čađi i gareži na koju vodeće strukture Energetike, kao i gradski oci, okreću glavu. Izjave da toplana grada Kragujevca koristi najmodernije filtere za prečišćavanje se kosi za zdravim razumom i, najblaže rečeno, vređa inteligenciju stanovnika našeg grada koji se svakodnevno sreću sa slikama poput ovih:
Kao otac troje maloletne dece ne samo da sam zabrinut za njihovo zdravlje, već i besan na hronično izbegavanje odgovornosti od strane upravnih struktura toplane i vlastodržaca grada Kragujevca.
Problem Energetike je dugogodišnja stvar te se ove moje žvrljotine ni na koji način ne smeju protumačiti kao političarenje. Bez obzira na političku strukturu vlasti, zabrinjavajuće je to što niko od nadležnih ne uzima za shodno da problem koji je očigledan – i od ogromne važnosti za stanovnike ovog grada – ne želi da reši.
Nedavno je Energetika pozvala građane Kragujevca da se anketom izjasne o zadovoljstvu usluga pruženim od strane ovog preduzeća. Voleo bih da je anketa pokrenuta iz neznanja, neiskustva a ne drskosti i bezobrazluka – što mi je bila prva pomisao kada sam anketu i sam video.
Odgovor sam dobio kada sam ugledao dokument sa pitanjima za anketu.
Kao nekome ko se bavi pisanjem i uređivanjem tekstualnih sadržaja, osim nedostatka smisla u samim pitanjima, upao mi je u oko nespretni način na koji je anketa sačinjena ‘ korišćenjem različitih fontova te veličine slova.
U mojoj knjizi ovakva slika govori o neznanju, nestručnosti, nemaru i potpunom nedostatku osećaja za suštinu unadmoć formi.
Iz poziva u pomoć, tekst koji čitate se lagano pretvara u očaj i bes. U izliv nemoći. Jer, kako se u Srbiji boriti protiv sistema? Sa sendvičom u ruci i parolom na ulici? Ne znam, nisam siguran. Šta jedinka – zabrinuti otac i ponosni Kragujevčanin ima od opcija na rapolaganju?
Da tuži toplanu?
Advokati su mi dali dobronameran savet kao odgovor na ovakvu ideju, rekavši mi da se ne upuštam u borbu protiv vetrenjača. Neće mi pomoći slike. Neće ni medicinska dokumentacija, statistika koja oslikava mračnu sliku na Pivari.
Radmilo Marković, moj otac, preminuo je 2016. godine kada ga je slomio rak pluća. Bio je pušač, no doktori rekoše da duvanski dim nije izazvao kancer. Nije verovatno ni toplana, ali u situaciji kada rak uđe u vaš dom, tada pogledate oko sebe. Tada podatak da samo u našoj Gundulićevoj ulici svaka treća kuća nema osobu koja se bori(la) sa ovom opakom bolešću dovoljna je da ubaci veliki crv sumnje.
Garež koju ste videli na slikama iznad jednodnevni je talog. Veš ne smemo da iznosimo na sušenje napolje. Decu ne smemo da izvodimo na travu, makar dok kiša ne spere sivilo. Igračke u dvorištu sve su iste boje – crne.
Smrdljivi grad u kakav se pretvorio Kragujevac nema sličnosti sa Džonijevim, a sunčana strana Gundulićeve ulice jedino je utočište očajnika čijoj grupi i sam pripadam. Grupi koja svake godine s nestrpljenjem čeka kraj grejne sezone, početak leta i kišu da spere čađ.
Rešenje ne vidim. Bar ne drugačije od toga da će „pioniri“ koje u Gundulićevoj odgajam i sami pevati Azrine pesme ali, po svemu sudeći baš kao i Džoni, na nekom drugom mestu.