Mister Hajd i mister Ragib

Komentar Politika

I protekloga puta pisao sam o Limanu, delu Novog Sada u kojem naprednjaci onomad fasovaše debakl na izborima za savete mesnih zajednica od građana koji su se samoorganizovali i koji su, što se kaže u narodu našem, smelo izašli na megdan hiljadostruko jačem protivniku.

Taj poraz naprednjake i njihovu klijentelu boli kao što bi, recimo, Crvenu zvezdu – sa džajićskim bogatstvom, superplaćenim igračima i pratećim kriminalcima i tabadžijama – emotivno rasturio poraz protiv FK Mladosti iz Brezjaka kod Loznice.

I to rezultatom 8-1! I nikako da se naprednjaci sa fijaskom pomire.

Nesumnjivo da najveća tuga mori lično predsednika, koji i inače na sebe preuzima muku celoga SNS-naroda, i ne treba isključiti mogućnost da je morao povećati dozu lekova kako bi zaštitio svoje krhko telo i još krhkiju dušu.

Neki koji ne znaju gubiti na sam nagoveštaj poraza odgrizu protivniku uvo, a ako se poraz ipak desi, slični, kasnije, opsesivno prate pobednika i zna se desiti i da mu – kao što to biva u jednom filmu kojem ne mogu da se setim imena – spale automobil i siluju suprugu.

Stručnjaci vele da oni koji uzavrelo ne podnose poraze imaju poremećaj kojem treba ozbiljno pristupiti.

Neki predlažu i da se ide na regresoterapiju, koja podrazumeva podsvesni put u prethodne živote.

Postoji, naime, mogućnost da se patološki strah od poraza zasniva na činjenici da je klijent u nekom od prethodnih života prokockao recimo kuću, porodicu, voljenog konja i tri hektara vinograda, i da je doživeo stres koji ga prati i u narednim reinkarnacijama.

Kada je reč o naprednjacima, možda i ne bi bilo neophodno ići tako daleko, možda bi bilo sasvim dovoljno vratiti se u devedesete, kada je njihova radikalska politika iskusila bezbrojne i frustrirajuće poraze, a oni su – kao što je to i logično – doživljavani kao ratni zlikovci, maroderi i kradikese, sa kojima niko normalan ne želi da se druži.

I za ćunu da se uhvate, ona bi kao balon ispuhala, kaže narodna mudrost.

Pisali smo o tome kako su naprednjački moleri kao oblik osvete Limanu i Limancima pankerske veroispovesti – ofarbali ceo ovaj kvart u patriotske boje srpske zastave.

Sve zgrade sada liče jedna na drugu, pa se građani žale da teško pronalaze sopstveni ulaz.

Ta odmazda međutim bila je nedovoljna, tek uvertira za ono što će se potom dešavati.

Pre desetak dana nezavisnom članu saveta jedne od limanskih mesnih zajednica izbušene su gume na automobilu, a nepoznati počinioci dakako nikada neće biti uhićeni.

Potom su naprednjački aktivisti po kvartu delili lažni izveštaj sa sednice saveta MZ Liman, u kojem nezavisni članovi kao pružaju podršku opoziciji i zloglasnom Draganu Đilasu i podržavaju nasilje, te se valjda odriču srpstva u korist Satane.

Letak su kao autentičan predstavili, i pre nego što su ga počeli deliti, lokalni režimski mediji, među kojima se izdvaja jedan kojem je vlasnik kriminalac po osnovnoj vokaciji.

Nekoliko dana posle, članovi saveta jedne nenaprednjačke mesne zajednice zatekli su hrvatsku zastavu kako se vijori na ulazu u kancelariju.

Ta zastava je, je li, trebalo da poruči građanima da su pobednici na izborima srpski dušmani koje plaća Andrej Plenković i ustaška emigracija.

E da, nešto ranije je, negde početkom septembra, na Limanu održan i skup rmpalija, baraba, mamlaza i drkadžija – plus plaćeni klinci – koji su se šetali ulicama sa naprednjačkim geslom „Predaja nije opcija“ i zastavom sa likom predsednika. I sigurno je da se ovo neće zaustaviti, a samo je pitanje šta su sledeći naprednjački potezi.

Možda će od Rusa ili koga već nabaviti onu misterioznu napravu i ubaciti „havana sindrom“ među nezavisne članove saveta mesnih zajednica?

Ali, nije se sa ovim zajebavati i nije ovo za ignorisati.

Ako ovakve poganluke čine samo zato što su izgubili vlast u ionako razvlašćenim mesnim zajednicama, šta mislite šta će tek raditi ako budu počeli da gube važnije neke izbore? Neće to proći bez ozbiljnog belaja.

Na kraju, i cilj je ovih limanskih „pokaznih vežbi“ da se građanima ulije strah u kosti i da jednom napokon shvate da je smenjivost vlasti – strogo zabranjena!

I da ih nateraju da ne čeprkaju po politici već da se povuku u svoja četiri zida, ćute, bave se svojim poslovima i s vremena na vreme, kada im je bog dao, napune kolica u „Lidlu“.

One mlađe, a nema ih puno, kojima je stalo do nekakve jebene demokratije, da usmere sa kartom u jednom pravcu – ka inostranstvu. I još jedna poruka.

Ako njihova vlast bude ugrožena, zaigraće svim adutima na „patriotizam“, a tek smo onda nagraisali.

Valjda nema nikoga ozbiljnog ko misli da su ovo tek područni potezi lokalnih naprednjaka, a da predsednik ne zna za njih.

Naravno da zna i naravno da je ovo sastavni deo njegove politike.

Kada nas je onomad zajahao, bio je prinuđen da glumi dvostruku ličnost, danju doktora Džekila, a noću – mistera Hajda.

Danju je šarldegolisao, predstavljao se kao regionalni faktor pomirenja, evrofanatik i proučavalac Vebera, što je bila teška uloga, kojom je sputavao svoju nutrinu.

A noću je bio svoj, razvijao je maligni, istočnjački represivni sistem vlasti, jednim delom sastavljen od utilitaraca raznih boja koji krčme budžete i ugrađuju se u sve važnije poslove u državi, a drugim delom od bašibozuka, vojnika partije koji nisu na budžetu, ali kojima je je dozvoljeno se bave raznim oblicima protivzakonitog preduzetništva.

I jedni i drugi su spremni da urade sve na signal odozgo.

U međuvremenu je i onima sa jeftinijim ulaznicama postalo jasno da predsednik nije nikakva dvostruka ličnost, već oduvek i samo – mister Hajd.

Ima i ona pesma Ramba Amadeusa o Nagibu, koji je noću obnašao funkciju inspektora, vrlo iskrene reputacije, a danju bio – šibicar Ragib, koji se stek’o mašala kapital. Ja, eto, mislim da je naš predsednik povazdan i zanavek samo Ragib.

Piše: Nedim Sejdinović
Tagovi:

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.