NEDIM SEJDINOVIĆ: KOME ODGOVARA RVAČKI MEČ IZMEĐU SERGEJA TRIFUNOVIĆA I NENADA ČANKA?

Društvo Komentar
Jedino će na gubitku biti građani ukoliko nasednu na ovo monumentalno političko i medijsko spinovanje

Nema valjda kolumniste i uopšte javne ličnosti koja nije zašiljila pero, bar na društvenim mrežama, pa izrekla nešto mudro i zabrinuto o “žestokom sukobu” dvojice estradnih političara: glumca Sergeja Trifunovića, odnedavnog predsednika Pokreta slobodnih građana, i večitog, doživotnog predsednika Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenada Čanka. Danima je to u zemlji, iz koje ljudi beže glavom bez obzira i kojom vlada sumanuti, erdoganovski režim Aleksandra Vučića, glavna tema – i u medijima, i u čaršijskim razgovorima, pa i preko seoskih taraba.

Novosadska varoš je osobito uznemirena, već danima treperi, zvrče telefoni, sastanci po kafanama, prave se planovi: kako se izvući iz teške situacije koja preti da ugrozi proteste ili tzv. političke procese i dilove, ili pak kako izvući nekakav – kakav drugi nego jeftini – politički poen iz svega ovoga. Imaće o čemu da se priča i narednih nekoliko meseci, eto malo razonode u ustajalom i sistematski provincijalizovanom Novom Sadu, kojim vladaju trećerazredni politički komesari.

A šta se zapravo desilo? Glumac Sergej Trifunović, koji je preuzeo Pokret slobodnih građana – a koji je pre političkog penzionisanja vodio bivši ombudsman i predsednički kandidat Saša Janković – neplanirano je govorio prošlog petka na protestu protiv Vučićevog režima u Novom Sadu. Protesti “Jedan od pet miliona” održavaju se svake sedmice u skoro svim gradovima i opštinama Srbije i okupljaju zaista impozantan broj ljudi s obzirom na činjenicu da se pre samo nekoliko meseci činilo da su u Srbiji usmrćeni ne samo demokratija i institucionalni sistem, nego i svaka nada da se nešto može promeniti. Elem, Trifunović je, osim Vučića i njegovog režima, u svom neurotično-nepolitičkom stilu, dohvatio i tzv. kolaboracioniste, delove jezive hobotnice vlasti, među kojima i Nenada Čanka. Uputio je Čanku čitav niz uvreda, nešto kao “debelo krme” i slične prostakluke. Takođe je lidera LSV, iz nepoznatog razloga, prilično mahnito, proglasio za secesionistu koji planira da otcepi Vojvodinu. Inače, veće su šanse da vas, dok čitate ovaj tekst, zvekne meteorit u glavu, nego da se Vojvodina otcepi, a pogotovo Vojvodina predvođena Čankom. Bilo je tu i drugih optužbi i teških reči koje su jedva dočekali režimski mediji da od toga kreiraju skandal grandioznih razmera.

Čanak za sebe kaže da živi od nedostatka dokaza

Ovim ispadom Trifunović je potvrdio ono što su manje-više svi znali: da se u politiku razume tačno onoliko koliko u neurohirurgiju. Potvrdio je i da mu je nivo kućnog odgoja u krvi veoma nizak, a ni informisanost o političkim prilikama u zemlji mu nije jača strana. Recimo, ministra, legendarnog Rasima Ljajića nazvao je “lažnim opozicionarem”, iako je Ljajić rado viđena figura brojnih vlasti u istoriji Srbije, pa je od 2000. godine neprestano deo svake vlasti i na ministarskim pozicijama.

Čanak, opet u svom stilu – u maniri mafijaškog bosa, balkanskog rasplodnog mužjaka i kafanskog muzikanta – odlučio je da ne ostane dužan. Sa svojim telohraniteljima, na koje je posebno ponosan, posetio je sedište Pokreta slobodnih građana u Beogradu, gde je došao da se “razjasni” sa Trifunovićem. Potom je Trifunovića nazvao, valjda, “gnjidicom” i “uplašenom krpom”. Onda je Trifunović pozvao Čanka na “ferku”, što je ulični naziv za obračun pesnicama bez upliva drugih elemenata, a potom su neke druge uvrede među njima valjale po društvenim mrežama…

Sve zapravo odvratno i odurno, kao da gledamo jedan od brojnih rijaliti-programa koji ubiše ovdašnje televizijske kanale i građane Srbije.

Kome ovaj tragikomični sukob estradnih političara odgovara? Pa skoro svima. Sergej Trifunović je – namerno ili ne – napadom na omraženog političara kakav je Nenad Čanak, zadobio pokoji politički poen, a idiotskom pričom o secesiji overio se pečatom patriotizma. Možda bi se moglo reći da je Trifunović nacionalista, ali bi i to značilo nekakvu ideološku profilisanost, a pre bi se reklo da je njemu u glavi haos: u prošlosti je branio ubicu i kriminalca Legiju, drugovao sa raznim nacionalistima, ali i nosio majicu sa likom Jovana Divjaka u Sarajevu. On je čovek sa ogromnom, ali nekultivisanom energijom koji će u politici vrlo brzo izgoreti – zapravo je produkt jednog izbezumljenog dela društva koje ne zna kako da odgovori na dubinsko raspamećivanje koje godinama sprovodi Vučićev režim – nešto kao pokušaj “ljute trave na ljutu ranu”.

Odgovara i LSV-u i vojvođanskim autonomaškim političarima koji su ovaj govor jedva dočekali kao dokaz toga da su svi “političari iz Beograda” centralisti i nacionalisti koji bi da porobe Vojvodinu. Pokušavaju na ovome politički da poentiraju, i trudiće se da što duže ova priča bude prisutna u javnosti kada već ništa drugo osim olinjalih, nemotivišućih frazetina ne mogu da ponude. Svakako da odgovara i Čanku, koji pokušava da iskoristi činjenicu da je Trifunović ispalio potpuni ćorak kada ga je optužio za separatizam i time na neki način ovom političkom mrtvacu udahnuo malo života. Čanak više voli da ga optužuju za separatizam nego za nešto potpuno obrnuto, a što je već godinama evidentno – on je zapravo čovek čiji je cilj potpuno drugačiji, a to je da onemogući bilo kakvu društvenu i političku alternativu u Novom Sadu i Vojvodini, a celokupan politički angažman sveden mu je na diskreditaciju ideja za koje se formalno zalaže. Nije to ništa novo i neobično: i Turska je vladala Srbijom i drugim zemljama korumpirajući društvenu i političku elitu, uključujući i ljutog čuvara identiteta – Crkvu. Čanak više voli da ga proglašavaju separatistom nego da pričaju o njegovim vezama sa vlašću, formalnim i neformalnim koalicijama sa SNS-om, vezama (ovog nazovilevičara) sa krupnim kapitalom, o već literarizovanom načinu života prepunom “starorimskih” bahanalija i ubistava divljih životinja što u Vojvodini, što u Africi. Čovek, uostalom, za sebe kaže da živi od nedostatka dokaza…

Režim je najviše profitirao jer je uspeo da u određenoj meri uzdrma proteste i skrene pažnju građana na jednu potpuno efemernu stvar

Sukob su jedva dočekali i aktivisti, smatrači i smarači na društvenim mrežama, koji su se, opredeljujući se za neku od strana u sukobu, međusobno posvadili na krv i nož. Lajna se – što bi rekao pošteni radni narod – usijala. Raskinuta su dugogodišnja fejsbuk prijateljstva, došlo je do brojnih „anfolovanja“ i blokiranja. Režimski mediji i oni koji to kao nisu jedva su dočekali priliku da nastave prilično zastrašujuću kampanju protiv Sergeja Trifunovića i celokupne opozicije. Oni se, šizofreno, optužuju i da prodaju Kosovo i da ne daju Vučiću da „reši problem Kosova“, kao i da su strani špijuni koji rade protiv interesa zemlje i da su veliki nacionalisti, takoreći neonacisti, da su strani plaćenici i lopovi, krvoloci, manijaci, i šta sve ne. Organizuju se specijalne političke emisije u kojima se održava moralna panika o jezivom i krvoločnom Sergeju kao delu još jezivije i krvoločnije opozicije, emisije u kojima je bilo kome ko ima kritično mišljenje o vlasti zabranjen pristup, a u kojima je Nenad Čanak rado viđen gost.

Čini se da je sam režim najviše profitirao: uspeo je da u određenoj meri uzdrma proteste i skrene pažnju građana na jednu potpuno efemernu stvar kakav je sukob između Trifunovića i Čanka. Vlast je sa svojim saradnicima prvobitno pokušala da destruira protest spolja, proglašavajući ga što neprijateljskim, što ekstremno desničarskim, ali kada je videla da stvar izmiče kontroli, i da se građani u sve većem broju okupljaju na njima – odlučila se za varijantu B, odnosno uništavanje protesta iznutra. Prvi protest u Novom Sadu pokušali su, na sreću bezuspešno, da organizuju ekstremističke organizacije bliske vlasti. Prema nekim informacijama, veliki broj desničarskih natpisa i obeležja na protestima upravo organizuju predstavnici SNS-a, a fotografi režimskih medija imaju zadatak da te fotografije pošalju u svet, zbog čega se ovi guraju u prvim redovima. Vučićevom režimu je cilj da demonstracije predstavi mnogo desnijim nego što to jesu, i u tome mu pomažu tzv. građanisti koji su deo njegove piramide korupcije. To je poruka za zapad: ukoliko mi odemo, imaćete desničare. U tom smislu, Sergej Trifunović im je svojim istupom olakšao posao. O Čanku nema potrebe ni govoriti. Vučićeva levica i desnica imaju dobre duple pasove i centrašuteve, nema govora.

Jedino će na gubitku biti građani ukoliko nasednu na ovo zapravo monumentalno političko i medijsko spinovanje, kakvih će biti još mnogo u bliskoj budućnosti. Nadati se ipak da su postali koliko-toliko otporni i da znaju sa kim imaju posla, odnosno da energija otpora neće ponovo biti ubijena kao u proleće 2017. godine. A imaju posla da najgorim ološem koji čovek može zamisliti, a koji ima vlast i moć, i protiv kojeg borba predstavlja ljudsku dužnost.

Nedim Sejdinović (Lupiga.com)

Foto, naslovna: S. O.

Tagged

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *