NEDIM SEJDINOVIĆ: SRBIJA 2042.

Društvo Komentar

Ako ukucate ime Adolfa Hitlera u neki od internet pretraživača, dobićete u roku od pola sekunde bezmalo 100 miliona linkova i desetine hiljada njegovih fotografija.

Ovaj monstrum je i jedan od vodećih svetskih superstarova – njegov lik je dobro poznat širom sveta, poznatiji čak i od Silvestera Stalonea i Radoša Bajića. Stoga nam ni na pamet ne pada zapravo sasvim logična stvar – da je dobar deo ljudi, pogotovo onih iz zabačenih predela kakvi su ovi naši, proveo Drugi svetski rat a da nije imao blage veze kako Hitler zapravo izgleda. Iako su svakako morali mnogo puta da čuju to famozno ime, nisu jednostavno imali gde da vide njegovu fotografiju.

Na prostoru Kraljevine Jugoslavije pre Drugog svetskog rata nivo pismenosti je bio oko 50 odsto, ali je zbog neravnomerne raspoređenosti u pojedinim delovima zemlje tek svaki deseti umeo ponešto da pročita, i da se potpiše. Ne sumnjamo međutim da su i tada građani znali, kao i danas dok sede ispred prodavnice i ispijaju pivu, sve tajne ovog sveta.

O njima su ih u ta davna, pradavna vremena informisali partijski propagandisti, nekakve stare, seoske verzije D. J. Vučićevića, Željka Mitrovića i Vladimira Bebe Popovića, koji su išli od kuće do kuće i širili istinu o napretku, ali i paniku i zabrinutost. I navodili ljude za koga da glasaju.

Novine su međutim bile prava retkost, pogotovo u ruralnim sredinama, pa nije uopšte čudno što je deda mog poznanika, koji je živeo u okolini Bosanskog Grahova, Hitlerovu fotografiju prvi put video nekoliko godina posle Drugog svetskog rata. Nekakve su novine, nekim čudom, došle do njega, ovi koji su znali čitati pokazali su mu kako Hitler izgleda, a deda je nonšalantno rekao: Znam ja njega, on je iz Grahova!

Nisu ga mogli ubediti u suprotno. Za ljude iz okoline koji su tridesetih godina prošloga stoleća dolazili u Grahovo da prodaju kravu ili tele verovatno je ova kasaba izgledala kao dinamično mesto prepuno nepoznatog i opasnog sveta. Grahovo i okolina su bili ceo njihov svet. A u tim koordinatama sasvim je u skladu sa teorijom verovatnoće da Hitler upravo potiče iz Bosanskog Grahova. Ili Isus, svejedno.

Četrdesetak godina posle, u malom selu na tromeđi Bosne, Hrvatske i Crne Gore, jedan će seljanin biti zabrinut za srpstvo i razočaran u majku Rusiju, koja je, tih devedesetih, srpstvu okrenula leđa. Jedan će mu lokalni stručnjak objasniti o čemu se radi, ali on će hteti informaciju da proveri sa učenim čovekom poreklom iz tog sela. Pitaće ga da li je tačno da je Jeljcin prodao Srbiju za 5.000 maraka.

Učeni čovek će mu u šali odgovoriti – mislim da je u pitanju 5.000 dolara. Seljanin će samo klimnuti glavom, čak će mu malo i laknuti jer su mu se sada sve kockice posložile, i sve je postalo kristalno jasno.

Jedan je tada radikalski, a današnji naprednjački seoski filozof obilazio kuće, pa i kuću moje rodbine i ubeđivao ih kako je potrebno da budu samo malo strpljivi, da će Amerika uskoro propasti, a Srbija procvetati. Pričao je i mitove o Šešeljevom geniju, o tome kako ovaj zna napamet sve knjige u svojoj bogatoj biblioteci. Dovoljno je samo da mu kažeš naziv dela i broj stranice, i on će od reči do reči izreći šta tu piše.

U ovako nešto su ljudi poverovali, oni koji u životu nisu pročitali nijednu knjigu, manje-više isti oni koji danas veruju da je Vučić ugledan svetski lider koji radi 18 sati dnevno, uporedo čita sabrana dela Maksa Vebera, rešava građevinske probleme na Koridoru 10, čisti septičke jame u Borči, polemiše sa Suzanom Vasiljević o medijskoj strategiji i bori se protiv spoljnih i unutrašnjih neprijatelja.

Miljenko Jergović je nedavno rekao da su ove naše male zemlje tako zatvorene da bismo, da nije interneta, živeli kao u Enver Hodžinoj Albaniji, zarobljeni provincijalnim svetom tabloida. A upravo su tabloidi, u slučaju Srbije sigurno, tehnološki naprednija verzija one iste slike sveta koju su od kuće do kuće prenosili i još uvek prenose radikalsko-naprednjački čauši, uz rakijicu. A ta slika sveta je slika zatvorenog, provincijalnog društva, kojeg oni Drugi pokušavaju ugroziti. Deda iz Grahova i seljanin iz hercegovačkog sela, kao i ovaj gospodin koji prepričava mitove o Šešelju i Vučiću, verujući u njih – nisu nikakva iznimka.

Pre bi se reklo da oni, doduše na karikaturalan način, simbolizuju koordinate poimanja sveta na ovim, našim prostorima. I te koordinate nikako nisu isključivo imovina neobrazovanih. Čak bi se moglo reći da „elita“ takav, provincijalni svet i kreira, kako bi se u njemu osećala sigurno i zaštićeno. Naše je iskustvo palanačko, kako bi to rekao veliki pisac.

U Moskvi 2042, čuvenom romanu Vladimira Vojnoviča, kanalizacija nije neophodna. Uspostavljen je u ovom zatvorenom gradu-državi – koji podseća na današnju Severnu Koreju – savršen lanac ishrane. LJudi svoje sekundarne proizvode vode na tehnološku obradu, i dobijaju ih potom na tanjiru kao obrok. Dakle, može i bez kanalizacije.

https://www.danas.rs/kolumna/nedim-sejdinovic/srbija-2042/
Tagged

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *