PITANJA NA KOJA DIREKTOR LUKIĆ NIJE ODGOVORIO

Društvo Istraživanje

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić poslednjih nedelja i dana uporno i, po svemu sudeći neuspešno,  pokušava da krivicu za afere sa sumnjivim poslovima sa oružjem, te za sve nezavidniju proizvodno-poslovnu situaciju u Krušiku sa privatnih trgovaca bliskih državnom i vrhu Srpske napredne stranke, preusmeri na „onog nesrećnika iz Valjeva“, odnosno uzbunjivača iz Krušika Aleksandra  Obradovića i njegovu “gospođa majku“, ali  činjenice, ipak, neumoljivo, čini se – govore drugačije.

Činjenica je da se eskalacija proizvodno – poslovne krize u Krušiku, a u poslednje vreme i u najstarijoj i najznačajinojoj domaćoj fabrici naoružanja u Srbiji i na Balkanu, Zastavi oružju, najdirektnije vezuje za partijske kadrove SNS-a, u oba slučaja za Mladena Petkovića, koji je, od početka 2014. do kraja 2018., bio generalni direktor valjevske fabrike, da bi, pre godinu dana, bio „prekomandovan“ u Zastavu. Poznavaoci (ne)prilika u vojnoj industriji  smatraju da kadrovsku, a time i poslovnu politiku, u srpskim vojnim fabrikama već duže vode najpoznatiji domaći trgovac oružjem Slobodan Tešić i bivši ministar odbrane i aktuelni šef BIA Bratislav Gašić.

Činjenica je, nadalje, da je Slobodana Tešića u oružarski biznis na velika vrata, krajem 2013., vratilo Ministarstvo odbrane na čijem je čelu bio Aleksandar Vučić. Tešić je čitavu deceniju pre toga (od 2003. do 2013.) bio na „crnoj listi“ Ujedinjenih nacija, zbog šverca srpskog oružja u Liberiju, koja je bila pod medjunarodnim embargom. Sa te liste skinut je 2013., nakon lobiranja tadašnje državne vlasti, predvovdjene Tomislavom Nikolićem i Aleksandrom Vučićem.

Firma GIM, za koju se sumnja da je, pored kompanija Slobodana Tešića, te jedne kompanije iz Ujedinenih Arapskih Emirata, koju na  Balkanu zastupa Kragujevčanin Rade Gromović, Krušikove mine, u vreme direktorovanja  Mladena Petkovića, kupovala po  povlašćenim cenama, ozbiljno je poslovima sa oružjem počela da se bavi tek dolaskom Srpske napredne stranke na vlast. Godinama unazad, pre toga,  bila  je zanamarljiv „igrač“ u oružarskom biznisu.

Poznavaocima ove problematike poznato je, takođe, da otac ministra policije Nebojše Stefanovića – Branko (Stefanović) nije u Krušiku bio samo 2017. kao predstavnik GIM-a, kako to pokazuju raspoloživa dokumenta. Stefanović je u valjevskoj fabrici bio i u februaru ove godine, kad je Krušik obeležavao 80 godina postojanja i rada. Ali, nije Stefanović posećivao samo Krušik.  Na Svetu Petku (27.oktobra)  prošle godine,  kad je Zastavina fabrika oružja obeležavala 165 godina od osnovanja, Stefanović senior je bio jedan od viđenijih gostiju na toj proslavi, na kojoj se, u njegovom prsisustvu, razgovaralo i o kadrovskoj politici  u kragujevačkoj fabrici.  Nedugo nakon toga  u Kragujevac je iz  Valjeva stigao Mladen Petković.

Branko Stefanović se u poslednjih nekoliko godina u domaćoj vojnoj industriji odomaćio u meri daje da je lane, krajem juna, na sajmu naoružanja „Partner“ u Beogradu, sećaju se učesnici, predstavnicima  kragujevačke fabrike, navodno šegačeći se, poručivao da je on njihov budući gazda. Kako se to gazdovanje partijskih kadrova SNS-a i toj partiji bliskih trgovaca oružjem  domaćom namenskom proizvodnjom odrazilo na  najstariju i najvitalniju industrijski granu u Srbiji, nedvosmisleno pokazuje stanje u njene dve najznačajnije fabrike –  Zastavi oružju i Krušiku

Poreski i ostali dugovi Zastave oružja dostigli su 17 milijardi dinara, dok su gubici te fabrike narasli na 30 miliona evra. Oružarski  Sindikat već duže upozorava predsednika Vučića, Vladu Srbije i Ministarstvo odbrane da se, zbog lošeg uptravljanja i rukovođenja preduzećem fabrički sistem urušava. Da je u fabrici na delu svojevsna kadrovska vrteška, sa koje su već otpali  brojni iskusni stručnjaci i rukovodioci… Vučić, Vulin i Ana Brnabić na rečena upozorenja ne reaguju, dok  oružari sve  glasnije starhuju za budućnost svoje fabrike i sopstvenu egzistenciju.

Predstavnici zaposlenih u Krušiku za DANAS i Glas Šumadije tvrde da  je dug fabrike dostigao svih 100 miliona evra, da Krušik, zbog tih dugova i  pokidanih linija snabdevanja repromaterijalom, praktično stoji.  Krušik, prema njihovim navodima, najviše duguje „Milanu Blagojeviću“ iz Lučana, za barut i raketna goriva, te Prvoj iskri iz  Bariča, za trotil. Kako ova sredstva ne može da nabavi u zemlji, delegacija Krušika, koju predvodi  direktor razvoja Radoje Banović od 28. novembra je u Kini, gde pokušava da ugovori kupovinu repromaterijala. Pre Kine je, kažu, bila u Vijetnamu. O situaciju u fabrici, naglašavaju, govori i to što je, kako kažu, dovedena u pitanje serijska proizvodnja rakete BR1 – 57, kao i to što čak 57 savremenih CNC mašina već dve godine, zbog sumnjivog kvaliteta, nije u upotrebi.

Naši sagovornici ističu da nije tačno da aktuelni fabrički manedžment sa Vladanom Lukićem na čelu, nije bio upoznat sa sumnjivim poslovima sa domaćim trgovcima oružje. Lukić je, napominju, bio član tročlanog  Borda koji je rukovodio fabrikom dok je generalni direktor bio Mladen Petkovbić. Poslovodstvo Krušika nedavno je uvelo video nadzor u upravnoj zgradi, u koju više ne može da se uđe bez kartica. Zaposleni pretpostavljaju da  poslovodsvo pokušava na ovaj način da se zaštiti od eventualne pobune radnika. Tim pre što se špekuliše da će njih oko 1.000 već nakon predstojećih izbora da se nađe na ulici. Ima indicija, navode, da se veliki deo ranije proizvodnje nalazi na fabričkim stokovima, pošto, zbog aktuelne afere, niko ne sme da je otkupi.

  • Poslovodstvo fabrike i privatni trgovci koji su Ktušikove mine i granate kupovalo  po povlašćenim uslovima, glavni su krivci za propast fabrike. Za sve što se u Krušiku dešavalo u poslednjih nekoliko godina, znalo se u vrhu državne vlasti.  To što VBA i BIA  sada, na osnovu naloga nadležnog tužilaštva, istažuju poslovanje Krušika, nova je farsa, koja bi trabalo da zataška afere sa nelegalnim poslovima u trgovini oružjem, tvrde sagovornici našeg lista, napominjući da u Krušiku, uprkos svemu, još uvek ima stručnjake i rukovodiice koji bi možda mogli da fabriku izvedi iz aktuelne agonije. Takvi stručnjaci su, ističu, šef Centralne pripreme  Krušika Mića Stanojević i Slobodan Đurić,  upravnik pogona 325, u kojem se rade i minski i raketni program valjevske fabrike.

                                                                                                    

PITANJA NA KOJA DIREKTOR LUKIĆ NIJE ODGOVORIO

List DANAS i Glas Šumadije su krajem sedmice želeli da čuje i “drugu stranu”, odnosno poslovodstvo valjevske fabrike, te su se ponovo, po četvrti put u poslednjih mesec i po dana, obratili generalnom direktoru Krušika Vladanu Lukiću, kojem smo, ovoga puta,  imejlom poslali sledeća pitanja:

1. Da li je tačno da su firma GIM i kompanije Slobodana Tešića kupovale proizvode Krušika po povlašćenim cenama?

2. Ako jesu, da li je tačno da ste Vi, kao član Borda direktora u vreme Mladena Petkovića, znali za to?

3. Da li je tačno da VBA i BIA, po nalogu nadležnog tužilaštva, istražuju poslovanje Krušika?

4. Da li je tačno da su dugovi Krušika dostigli 100 miliona evra, a da se najviše duguje „Milanu Blagojeviću“ iz Lučana i Prvoj iskri iz Bariča. Ukoliko navedeni dug nije tačan, možete li da mi kažete koliki su dugovi i gubici fabrike?

5. Da li je tačno da Krušik, u poslednje vreme, praktično stoji, zbog nedostakta repromaterijala, te da je jedna  delegacija fabrike u Kini, gde bi trebalo da obezbedi raketna goriva za raketni program preduzeće?

6. Da li je tačno da je u fabrici, od kraja 2014. angažovano oko 2000 radnika, mahom članova Srpske napredne stranke iz gotovo svih delova  Srbije, i da li je tačno da je u Krušiku prekobrojno oko 1.000 zaposlenih?

7. Da li je tačno da 57 CNC mašina, kupljenih u Bugarskoj na inicijativu Anđelije Radojičić, već dve godine ne rade, jer su, navodno, lošeg kvaliteta?

Direktora Lukića pitali smo i da li je tačno da je 15 režijskih radnika dobilo posao za stalno, a da stalni radni odnos nije ponudjen nikome od proizvodnih radnika koji rade na odredjeno, te da li je tačno da ovih dana,  prilikom testiranja rakete  BR1-57 u Nikincima, svaka druga raketa nije ispaljena, i da je njihova serijska proizvodnja dovedena u pitanje?

Direktor Lukić nam, ni ovoga puta,  nije odgovorio na postavljena pitanja.

Piše: Zoran Radovanović

Tagged

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *