SERGEJ TRIFUNOVIĆ: PRVIH GODINU DANA U POLITICI

Komentar Politika

Na današnji dan, 26. januara, uoči Svetog Save, navršava se tačno godinu dana od kako sam na skupštini koja je trajala bezmalo sedam sati, postao predsednik Pokreta slobodnih građana. Kao i štošta u mom dosadašnjem životu, bio je to skok u bezdan. Petnaest dana pre toga, od kandidature do skupštine, obavljao sam beskrajne razgovore sa samim sobom, budio se u znoju, pitao se da li će moj divni i lagodni život ikada više biti divan i lagodan, da li sam ga ulaskom u ovo blato, svakako iz višeg cilja, zauvek upropastio.

Više puta bih se probudio u 4 ujutro, hotevši da nazovem ljude iz PSG i kažem im: ne mogu ja ovo, nađite drugog. Iako je kandidatura bila apsolutno moja ideja. Prelomilo je to što više volim da se kajem zbog stvari koje sam uradio, nego zbog stvari koje nisam uradio. Prelomilo je to što bih se do kraja života pitao: a kako bi izgledalo da sam ušao u to političko živo blato koje mi je ionako i kao građaninu došlo do usta i davilo me. Kako bi izgledalo, a imao sam moć i šansu da se lično izborim za promenu o kojoj sam toliko kukao, umesto da je prepustim drugima i onda imam večni izgovor da su ti drugi krivi što se ništa promenilo nije. Prelomilo je i to što, ko hoće-nađe način, ko neće-nađe izgovor.

Posle 29 godina istog zla, davljenja moje drage majke Srbije u živo blato, sa istim Vučićima i istim Dačićima koji nam se sa svojim partnerima u ovom zločinu, smeju u lice, činilo mi se da je svaki izgovor bedan. Plašilo me je to što, osim što mi je majka ceo život govorila da je politika kurva i da o toj kurvi nisam znao ništa, plašilo me je to da bih mogao da se utopim u to sivilo, i sam postanem kurva. Postanem jedan od njih. Srećom, moja majka je imala i drugu izreku: ne mere se star Vlah poturčit’. Rešio sam da je najbolje da u tom kurvanju, posegnem za jedinim oružjem koje bi me moglo spasiti, a to moćno oružje se zove ISTINA.

Istinu govoriti uvek i svuda, kad nešto ne znaš, lepo kažeš da ne znaš, pomno slušaš, sigurno ćeš ponešto naučiti i nikad ne ispuštaj iz ruke taj mač na kome je uklesano-ISTINA. Kad zasereš, a brz si i plahovit, izvini se, podigni kragnu i nastavi da koračaš. Sedam puta padni, osam puta ustani, kako veli samurajski Bušido kodeks. Takođe, primaj izvinjenja.

Mnogo ljudi me i danas pita:”šta će ti to”, na početku sam podrobno odgovarao, iznosio argumentaciju, govorio:”kako ne vidite da se trude da nam ogade tu staru kurvu od politike, ako ne uzmemo sami sudbinu u svoje ruke, niko nam živi neće pomoći, ostaće samo ljudski talog i šljam da se njome bavi. Da se nama bavi. Ako se mi ne budemo izborili, niko se neće izboriti za nas”. Danas više ništa ne objašnjavam, samo kažem:”ako ti do sada nije jasno, onda ne vredi ni da ti objašnjavam.”

Jedan broj meni naizgled bliskih ljudi, prezreo me je zbog ovog koraka. Kao da sam počeo da švercujem oružje. Neki su prestali da mi se javljaju, što iz prezira, neki Boga mi i iz straha. Taj strah me je još više iritirao i dodatno motivisao. Najmanje želim da moja Srbija bude zemlja straha. Za početak je trebalo preskočiti sopstveni strah. Da bi on, ta iluzija, a strah je uvek iluzija-nestao, bilo je potrebno što reče Milorad Pavić:”Jahati u susret svome strahu.”

Na kraju krajeva, politički pokret kome predsedavaš, zove se Pokret slobodnih građana.

Nema slobode tamo gde ima straha.

Nema građanina, tamo gde nema dostojanstva.

Nema pokreta, tamo gde izbegavaš da učiniš nešto što možeš.

U početku me je bunilo što je gotovo izostala podrška od kolega i prijatelja. Falila mi je ta podrška. Ona je postojala sporadično, tu i tamo. Ne mogu da im zamerim, valjda su i oni bili zbunjeni ovim mojim potezom. Znali su da nisam alav na pare, dosad im nisam ličio na nekakvog karijeristu, slave mi više ne treba… Vidim, lepo me gledaju i ne znaju šta da misle. Užasno me je nerviralo što ne vide viši cilj i potrebu. Ali nisam ulazio u rasprave. Moj ceo životni put se uglavnom sastojao od stvari koje sam radio, a okolina ih nije odobravala, čak i glasno coktala.

Podršku koju sam očekivao od bliskih i poznatih mi ljudi, dobijao sam neočekivano od nepoznatih. Kada bi mi na ulici prišla starija gospođa i rekla: “Sine, moram da te poljubim” ili u noćnom klubu zagrlio neki klinac sa rečima:”Hvala ti za sve što radiš za nas”, dobijao bih neviđenu snagu. I obavezu! Da moram da istrajem! I hvala im na tome.

Izgubio sam dakle neke prijatelje, i stekao neke nove. Tamo u Pokretu, čekali su me neki ljudi koje nisam poznavao. Nisu bili iz mog sveta, iz moje komfort zone. Ko su ti ljudi? Kakvi su im ciljevi? Šta im je u glavi i na srcu? Da li su podla karijeristička govna ili su iz nekog ličnog interesa i promocije ovde ili i oni imaju viši cilj? Osećao sam se kao đak koji je promenio školu i došao u novi razred. A iz prethodne su ga izbacili, na lošem je glasu i svi iz novog odeljenja to znaju, a moraju da ga prihvate. Nema nazad. Situacija, u kojoj sam jednom, pre mnogo godina, takođe bio. Nema nam druge, valja nam zavrnuti rukave, raditi posao koji još usput i mora da se uči, a upoznavaćemo se usput, ima vremena. I nikad se, ni jednog trenutka, nisam pokajao što sam ušao u sve ovo.

Prvo što sam im rekao da mi moraju omogućiti da radim svoj posao. Osim što je taj posao moj identitet, uvek sam se pitao kako to nijedan političar nema zanimanje. Kako to odjednom svi uđu u politiku i životni standard im se digne puta dvesta, a ne rade ništa. I to je valjalo promeniti. U tom upoznavanju, neki su razočarali, neke sam ja razočarao, gro ljudi koji su ostali, u ovih dugih, predugih godinu dana, postali su moji prijatelji i familija. Divim im se kako su me trpeli u nekim situacijama i večno sam im zahvalan zbog toga. Znao sam takođe da u poslu koji se zove napraviti ozbiljnu organizaciju, nema mesta bolećivosti i emocijama: neki ljudi koji su idealni kao društvo u kafani, nisu za neke stvari i obrnuto: neki koji savršeno rade date im poslove, nisu društvo za kafanu. Neki su srećom i jedno i drugo.

No, to je najmanje bitno; nismo ovde da bi se družili. Ovde smo da bi stvarali. To stvaranje zemlje i države u kakvoj želimo da živimo, zahteva mnogo rada, učenja i odricanja. I da vam kažem, nije ta politika neki bauk. Pogotovo kad nosite u ruci mač na kome je kovač uklesao reč ISTINA. I kada neravno, znate šta vam je cilj. Kao što reče Veljko Petrović u uvodnim stihovima pesme Verujte Prvo:

“Prvo je: svaki nek zna šta hoće
O maglu koplja nikad se ne lome.”

A znamo šta hoćemo: Da izgradimo lepu, nasmejanu i srećnu Srbiju! Iz koje mladi ne beže. U kojoj ima mesta i posla za sve. Srbiju koja se ponosi između ostalog i svojim razlikama i svojom šarenolikošću. Srbiju koja se smeje. Srbiju u kojoj se ne mrzi. Srbiju u kojoj je narod obrazovan i duhovit. Lep i nasmejan. 

Ja nisam mesija koji će nas u takvu Srbiju odvesti ili učiniti magiju da se svi u njoj takvoj, jednog jutra probudimo. Ja sam samo, što reče jedan od tih mojih bivših prijatelja koji me je prezreo zbog ulaska u politiku:”Mudrac koji šije odijelo kod krojača.”

Zato vas kao pravi mudrac, pozivam, sve krojače, da dođete i pomognete. Da zasučemo rukave i uzmemo iglu i konac u ruke. U zemlji u kojoj bezočnici koji su oteli vlast, urušavaju institucije koje su noseći stubovi države, profesionalizam je stub institucije. Svi vi advokati i pravnici, sa položenim pravosudnim ili ne, ekonomisti, politikolozi, saobraćajci, policajci, vojnici, lekari, istoričari umetnosti, filozofi, filolozi, prodavci kokica, vozači, slikari, književnici, radnici, snimatelji, rudari, trgovci, organizatori, livci, građevinci, menadžeri, glumci, svi vi profesionalci ste neophodni.

Zato su vam svima, mladim i starim krojačima, vrata u Kosovskoj 8, prvi sprat, Pokret slobodnih građana, uvek otvorena!

Hvala vam i živeli!

Sergej Trifunović,
glumac, predsednik UO Podrži život i Pokreta slobodnih građana
U Rimu, anno domini 2020
Tagged

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *