Republički zavod za statistiku redovno, dva puta mesečno, objavljuje cene prehrambenih proizvoda za dvadesetak najvećih gradova u Srbiji. Kragujevac je tu veoma visoko rangiran, što će reći da je veoma skup za život.
U poslednjem izveštaju Zavoda date su cene mesa, kaže se „najčešće cene”, do kojih se dolazi njihovim „snimanjem” u trgovinama i pijacama sa najvećim prometom. U koloni „juneće meso – rozbratna” Kragujevac je sa 725 dinara za kilogram drugi, odmah iza Novog Pazara, gde junetina košta celih 800 dinara. U Beogradu je 690, kao i u Kraljevu, ali je u Pančevu i Leskovcu 550, a u Zrenjaninu samo 500 dinara.
I po ceni svinjskog mesa ( vrat i krmenadle ) Kragujevac prednjači sa 545 dinara, u Beogradu je 520, Leskovcu i Nišu 450, a najjeftinije je u Pančevu – 400 dinara kilogram.
Ovo su cene pre najavljenog poskupljenja od 10-15 posto, a zašto Kragujevčani plaćaju najskuplje meso, na to pitanje nema suvislog odgovora. Ili ništa nismo nasledili od Miloša Velikog koji je svoje svinje masovno prodavao Austrougarima, ili su klaničari i trgovci čuli reči Aleksandra ( samozvano velikog ) da za Kragujevac dolaze najbolji dani, pa su požurili da se ovajde od tog silnog dobra.
Ajde, meso, njega redovno sebi može da priušti ograničen postotak sugrađana, ali zašto je paradajz 120 dinara. Tu smo ravni sa Beogradom, ali je u Novom Sadu 70, Smederevu 60, a najjeftiniji je u Nišu i Leskovcu – 50 kinti. U Vranju su ga proizvođači ljudima delili i besplatno, jer na veliko nisu mogli da uzmu ni deset dinara za kilo. Neki su ga i bacali ili hranili svinje. Ludilo, na 150 kilometara odavde džabe, a ovde jedno kilo – jedan evro. Tržište funkcioniše po više zakonitosti, ali u ovoj priči ne može da se prepozna ni jedna jedina.
Na nesreću, nije nam poskupelo samo meso sa paradajz salatom, poskupelo je mnogo toga bez čega ne može da se živi. Tome svedoče svi koji redovno pazare u trgovinama i na pijacama. Zvanična statistika kaže da su cene proizvoda i usluga lične potrošnje u junu ove u odnosu na jun prošle godine ( to su poslednji zvanični podaci) porasle samo 3,3 odsto. Isti procenat rasta, opet zvanično, ima i inflacija, merena indeksima potrošačkih cena.
Očigledno je da državna statistika ne odražava socijalni i ekonomski položaj stanovništva. Po proceni nezavisnih ekonomista, u Srbiji danas samo 18 do 20 odsto porodica, u kojima živi 25 posto stanovnika, može sebi da priušti pristojan život.
Vlast tvrdi da je prosečna plata približno 60.000 dinara, međutim dve trećine zaposlenih prima znatno manje od tog proseka, dok je prosečna penzija niža od 30.000 dinara. Ekonomisti procenjuju da bi plata trebalo da iznosi 98.000 kako bi porodice mogle da zadovolje osnovne potrebe u ishrani, stanovanju, odevanju, školovanju, zdravstvenoj zaštiti, kulturi… Za većinu građana to je nedosanjan san.
Evidentno je da se država, čak i kada je reč o potpuno egzaktnim podacima, iz petnih žila trudi da pravi ružičastu socijalno-ekonomsku sliku, koju demantuje i realni život i nezavisni eksperti. Za kraj prenosimo stav ekonomskog novinara Miše Brkića:
„Inflacija sa kojom se sada suočavamo posledica je onoga što su vlasti radile u vreme pandemije. Tada su sipali novac građanima, preduzetnicima, radnicima, tvrdeći da ga ima u neograničenim količinama u državnom budžetu. Pošto u ekonomiji nema besplatnog ručka, sad će narod morati da plati taj ceh kroz inflaciju – sve što je dobio od države moraće da vrati”.
tekst preuzet iz Kragujevačkih novina – kolumna PRVI STUBAC / foto: Cindie Hansen on Unsplash