SUSRET SVETA, ČOVEKA I BOGA

Društvo Komentar

Posmatrajući čoveka od samog početka njegovog postojanja jasno je da je čovek biće interaktivno koje nastaje iz odnosa dva bića.

Hrišćanska antropologija čoveka poima kao biće koje svoju egzistenciju (suštinu) ostvaruje uvek i samo u odnosu sa drugom egzistencijom. Otkrivanje i prepoznavanje dubine i punoće svoga bića zavisi od relacija i odnosa koje čovek ostvaruje. Neretko taj susret nije ličnosan jer su svi ljudski potencijali i darovi usmereni ka nečemu (ne nekome).

No i u takvom odnosu sa nečim, a ne sa nekim, čovek može da se da ceo verujući da je punoća prisutna. Vrlo brzo se vera u takav odnos pokaže pogrešna pa se prepuštamo nekom drugom. Ta „putovanja“ mogu biti beskrajna i uporna ali uvek bez krajnjeg dometa. Sa druge strane stupanje u interakciju, odnos sa drugom ličnosti čovek neiscrpno traga i krajnji domet postaje jasno vidljiv. Kao krajnji cilj javlja se potreba za večnošću svoje ličnosti.

Ta potreba se ostvaruje samo i jedino sa večnim Drugim odnosno kroz zajednicu sa NJim. Tada čovek prestaje da bude samo hrana za crve i biće rođeno da bude samleveno u vodenici prolaznosti i iščezavanja i postaje biće neponovljivo i sudeonik u večnosti. Upravo to i jeste prizvanje čoveka i Evangelije, blaga vest Crkve. Svaki drugi cilj ostavlja čoveka nedorečenim, nemim pred ambisom prolaznosti na čijem dnu čeka smrt.

U prirodi čoveka je da bude biće zajednice, slobode i večnosti. Crkva i jeste Nebozemni sabor inkorporiran u Hristu. Ona je mesto mističnog susreta Otkrivenog Boga i čoveka koji se otkriva i prepoznaje istinskog sebe. U tom susretu Bog nije apstraktnost i bezlična suština već se otkriva kao ličnost. U ličnosti Hristovoj ostvaruje se taj susret sveta, čoveka i Boga. Tek kroz svetlost Hristovog ovaploćenja vidimo ono što je nužno za otkrivanje suštine i naznačenja čoveka. Bez otelotvorenog Boga čovek bi zauvek ostao biće pogleda prikovanog za zemlju, a ne biće sposobno da svedoči božansku ljubav i večnost.

Kao Tvorac svega stvorenog Hristos je prisutan u svakom čoveku ali na nama je da ga u sebi oprisutnimo i kao Spasitelja. Putem koji vodi ka NJemu (putem koji vodi u Život) „moramo“ sami da krenemo. Na tom putu susret sa bilo kojim drugim čovekom „video sam brata moga, video sam Boga svoga“ je i susret sa samim Hristom. Zato je i svaki susret sudbonosan i postavlja pred nas pitanje „gde prestaje čovek, a gde počinje Bog“. Sa druge strane bezbožnost se manifestuje ne prepoznavanjem Boga u drugome.

Krik ništavila ili harmonija večnosti? Naizgled jednostavan izbor. Začuđujuće da čak i pri ovakvoj odluci čovek podesi svoj egzistencijalni kompas tako da ga usmeri ka seni smrti i plovi ka njoj predajući se njenoj neumitnosti i snazi. Gotovo kao hipnotisan, poput Ipolita u Idiotu koji bespomoćno i u očajanju posmatra sliku Hristovog raspeća i Krsne smrti. I zaista Krsna smrt je poslednje iskušenje vere. Zar da Onaj koji je sve stvorio i kosmos uredio bude ponižen, razapet i mrtav? Od svih iskušenja vere ovo je za čoveka najveće i presudno. Na tom Krstu i na NJegovoj smrti pada ili vaskrsava sva naša vera. Prihvatiti raspetog Boga znači saraspeti se sa NJim, a to znači radikalno se odreći svega što nije NJime obasjano (u Svetlosti tvojoj videćemo Svetlost). Hristova žrtva je prinesena za svakoga od nas ponaosob. To je žrtva koja osvetljava put koji vodi iz greha u svetost, iz smrti u besmrtnost. Krst je ne samo simvol smrti već vaskrsenja i pobede. Svest o tome kod pravoslavnih se posebno ističe natpisom na Krstu Hristovom – Car Slave.

Upravo se ta tajna Hristovog vaskrsenja, smrti i Drugog dolaska pravilno i jedino sagledava u Evharistiji. Evharistija je Tajna Hristovog ovaploćenja, smrti, vaskrsenja i Drugog dolaska i sabiranja vernih. Svaki pokušaj supstituisanja evharistije za neki drugi „oblik“ ispovedanja vere stran je izvornom pravoslavlju. Međutim svedoci smo takvih pokušaja samodovoljnosti od onih koji nisu deo liturgijske zajednice. Razlozi su mnogostruki. Kao jedan od osnovnih razloga je prost individualizam koji se konfrontrira sa sa ličnosnim koji u pravoslavnoj teantropologiji uvek ima značaj zajednice. Crkva je zajednica vernih, a ne servis za zadovoljenje religijskih potreba. U crkvu se ne ide kada se „oseti potreba“ i da se „nešto oseti“ Crkva je narod prizvan da svedoči samoga Boga.

Ona nije čuvar tradicionalnosti (osim one koja je Hristolika) već zajednica budućeg veka. Ponekad se vera u Boga toliko banalizuje da bi sami „neznabošci“ prvih vekova bili zatečeni. U dilemama „koliko sveća se pali, pale li se gore ili dole, puštam li mašinu za veš na crveno slovo“ vidimo kako i na koji način pojedinci „ostvaruju“ zajednicu sa Hristom. I zaista, lakše je istetovirati svetitelja na ruci nego podražavati ga u podvigu i odricanju od sebe. Lakše je, a i lepši osećaj da nakon privrednih malverzacija odvojimo određeni novac za izgradnju neke crkve nego da prigrlimo „jednog od onih malih“.

Takvo poimanje Boga teško da može da pobudi onu egzistencijalnu želju za večnim i punim postojanjem kod bilo koga;a posebno kod mladih ljudi koji tragaju za istinskih životnim sadržajem. NJihova strepnja se u početku svodi na to da neće uspeti da „pronađu“ i prepoznaju istinskog sebe. Kod njih je sve čisto ili nečisto, a primarni zov za smislom teško da mogu pronaći u formama, juridičkim normama i indokrinacijama koje im se nude.

NJihov vapaj je zaglušujući. Lik Hristov koji im se često nudi je ponekad sentimentalan, ponekad strog ali to nije lik Onoga koji je Tvorac i Svedržitelj sveta. Ne otkrijemo li im lik Bogočoveka Hrista u kojem se otkrivaju i ostvaruju beskrajne mogućnosti čovekovog rasta, oni će prihvatit neki drugi lik koji ne raste ka Nebu već je izdanak i vesnik smrtnog i propadljivog. Otkrivanjem Tajne Svete Trojice kao sinergizma ličnosti, mladima se otkriva tajna ljudskog postojanja kao slobodnog prihvatanja drugoga i otvorenosti za drugoga.

Danas svet kao da se trudi da obezvredi sve ono što u sebi nosi neprolazno i istinito. Prednjači se u tome da se najdivnija vest ikada obznanjena čoveku Zašto tražite živog među mrtvima prikaže kao iluzija i opsena. Sila ovih reči oduvek je za ljude bila „ludost i sablazan“. Pashalna radost, radost Vaskrsenja Hristovog je svojstvena onima koji svet i život gledaju kao osvit tajanstvenog dana… Smrt bez oružja i ad bez pobede, reči koje upućuju na Pobeditelja koji svoju pobedu podjednako deli sa slabima, malovernima, odbačenima. Sve stvoreno bi trebalo da likuje i raduje toj pobedi. Po rečima apostola pobeda koja nam je darovana skupo je plaćena, najskupljom krvlju Hrista, Jagnjeta neporočnog i bezazlenog. Vaskrsenjem Hristovim celokupna tvar se preoblikuje i postoji na osnavama istinskog života, večnog života. Zato s pravom savremeni pravoslavni teolog Jaroslav Pelikan i zaključuje. „Ako Hristos nije vaskrsao ništa nije važno; ako je Hristos vaskrsao onda je sve nevažno.

Hristos vaskrse!

https://www.danas.rs/nedelja/susret-sveta-coveka-i-boga/
Tagged

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *