ULOGA LALE I SOSE U “ŠPIJUNSKOJ AFERI”

Društvo Komentar

Dovoljno je da čovek ode petnaestak dana negde vani da bi shvatio koliko su Srbija i njene unutrašnje političke i društvene prilike nebitne ostatku sveta.

Svakom je svoja muka najveća, a muka u našem dobu ima napretek. U svetu u kojem vladaju tipovi kao što su Tramp, Putin, DŽonson, Lukašenko ili Orban, Srbija nije nikakav unikum, bez obzira na ogroman trud i beskrajnu upornost naprednjačke vlasti da nam od života napravi pakao, a od mozga – ovsenu kašu.

Dok boravim u Berlinu, u kojem se bukvalno na svakom ćošku može čuti BHSC jezik, pokušavam da razumevam kako ovdašnja javnost, ali i obični građani – bilo Nemci, bilo oni potekli sa „naših prostora“ – percipiraju dešavanja u Srbiji.

Ako apstrahujemo bazičnu nezainteresovanost – koja je prisutna i kod mlađih ljudi iz Srbije s obzirom da im ne pada na pamet da se ikada vrate u majčicu domovinu – možemo prepoznati dve „škole mišljenja“.

Veoma retki i sve ređi su oni koji veruju da je Vučić u odnosu na onog ratotvornog mladca iz devedesetih doživeo hrišćansku transformaciju i pretvorio se u apostola Pavla. A takvih je, verovali ili ne, pre samo par godina bilo prilično mnogo.

Ogromna većina, međutim, smatra da je Vučić prava mera stvari u Srbiji. Recimo, vest o plagiranom doktoratu ministra Siniše Malog doživljena je slično kao vest o incidentu u Pojasu Gaze, kao nešto što nikoga živog ne iznenađuje.

Tamo gde je Vučić predsednik, a sve uzde vlasti drže bivši radikali, sasvim je normalno da ministri imaju lažne diplome i doktorate, da ljudi rade za platu od par stotina evra, da se guše medijske slobode i da ćemo, na kraju, doživeti da auto-mehaničari leče našu decu ukoliko ne budemo imali dovoljno novca da ih lečimo u skupim privatnim klinikama ili u inostranstvu.

Nekako se podrazumeva da smo to sami izabrali, i kao da smo prešli granicu posle koje nema povratka međ ozbiljan svet. I trebaće mnogo muke i truda da dokažemo sebi i drugima da možemo da igramo i u nekim ozbiljnijim ligama, a ne samo u onim šoderskim.

Poslednjih godina u Berlinu, prepunom muzeja i galerija, posebnu pažnju brojnih turista – pored nedavno otvorenog Muzeja futurizma – privlači Muzej špijunaže, koji se nalazi na Potsdamer placu.

Tajne službe i tajni agenti vazda su aktuelna i provokativna tema. Muzejska postavka je edukativna i zabavna: prikazan je istorijat špijunaže, mehanizmi, alatke, najveće afere, a poseban deo je posvećen prezentaciji špijunaže u masovnoj kulturi. Da čovek ne zna ama baš ništa o ovoj delatnosti, dvosatni boravak u ovom muzeju bio bi dovoljan da shvati koliko je plitkoumna predstava tajnih službi u srpskoj javnosti, u kontekstu aktuelne „špijunske afere“, ali i inače.

Nedavno se legendarni tviter-junak koji se potpisuje kao „Bosanski bukvalista“ zapitao zašto bi bilo ko davao velike novce da sazna šta se dešava u Srbiji, kada je dovoljno prebaciti na Pink, pa da čoveku bude sve jasno. Srbija nije nikakva velika tajna, ona na Pinku pokazuje svu svoju nutrinu, pa i kako „ferceraju“ njene tajne službe.

Interesantno je da u našoj javnosti postoje dva paralelna špijunska narativa, koji se međusobno isključuju a oba rade u službi Aleksandra Vučića.

Jedan je onaj stari, dobri, na koji smo već decenijama navikli, a to je da zapadne službe – od CIA-e pa do zloglasne luksemburške špijunske organizacije čije se ime ne spominje bez preke potrebe – rade protivu interesa Srbije i kane da Vučiću sipaju nešto zajebano u piće. Paralelna verzija je ona koju prepričavaju „građanski orijentisani“ političari, intelektualci i aktivisti, a koji time pravdaju svoju manje-više neprikrivenu podršku Vučićevom režimu.

Po toj priči, ruska i valjda kineska tajna služba pokušavaju uništiti Vučića jer ovaj zemlju hrabro i beskompromisno vodi ka EU.

Ako opozicija i javnost koja ima kritički otklon prema vlasti, pristane da se bori sa naprednjacima u „udbaško“-cicvarićevskom blatu, mogu biti sigurni da će biti gubitnici. Niko se u toj kloaki ne snalazi bolje od naprednjaka, koji su na kraju u njoj i odrastali.

Za kraj cenjenom publikumu ne smem ostati dužan, moram ispričati jedan indikativni špijunski vic. Elem, zavalili se Lala i Sosa u dnevnoj sobi i bindžuju serije na HBO OD, kad odjednom odnekud dopire glas: Jel se to *ebete? Letnje je doba i prozor je odškrinut, a na prozoru stoji komšija Sveta.

Lala ga opsova i reče mu da ide kući. Sveta, međutim, uporan, ponavlja pitanje. Lala popizde i istrča iz kuće da bi komšiji očitao bukvicu. Dok je Lala obilazio kuću, Sveta utrči kroz prozor i počne voditi ljubav sa Sosom. Kad Lala stigne do prozora, ono ni traga od komšije. Pogleda unutra i reče sebi, magijski iznenađen: Vid’ stvarno, odavde izgleda kao da se *ebemo.

I fakat, iz Berlina zaista izgleda kao se *ebemo!

Piše: Nedim Sejdinović
Tagged

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *