Zemun – Srbija

Društvo Komentar

Bilo mi je pre neki dan teško da objasnim drugaru, značajno mlađem od mene, šta je to zapravo – Radio Jerevan.

Nije ni čudo, prošlo je brdo godina otkako su se, sa slašću, zafrkancije iz radiojerevanske kolekcije prepričavale širom sveta, on se tada nije ni rodio.

Potom je bilo veoma teško razbistriti mu da čuvene šale zapravo nikada na ovom radiju nisu ni emitovane, niti je on ikada i postojao pod tim imenom.

Čak ni istraživači nisu sigurni zašto su vicevi nastali kao što nastaju vaskolike narodne umotvorine – pripisivani jermenskoj radio-stanici.

Možda stoga što su i u SSSR-u, kao i u staroj Jugoslaviji, postojali stereotipi o pripadnicima pojedinih naroda i republika.

Kao što u nas Bosanci nisu bili bremeniti „sivim ćelijama“, Crnogorci radišni, a Lale krevetni pastuvi – tako su i kod Sovjeta Tadžikistanci recimo bili glupi, pripadnici baltičkih republika škrti, „evropazdaj“ tipovi, a Jermeni inteligentne osobe koje se snađu u svakoj situaciji.

Kako bilo, pojedini radiojermenski štosovi danas izgledaju ocvalo, neki su doživeli replike i imaju domaće verzije, a neki su bogami veoma, i do bola, aktuelni i danas, pogotovo u zemljama kakva je Srbija, čija vlast – uz izvesne evolutivnosti – ima sličnu propagandu kao sovjetska onomad.

A ona je, podsetimo, počivala na šupljoj priči o džinovskim privrednim uspesima, koji izazivaju infraktnu ljubomoru kod neprijatelja, i na budućnosti u kojoj ćemo živeti kao bubrezi u loju, a svako će imati svoj privatni helikopter iz Rostova na Donu ili leteći automobil proizveden u Zrenjaninu.

Ali zašto kod nas baš nema nešto mnogo viceva o naprednjačkoj ekipi?

Ima nešto, eno ih po društvenim mrežama, na kojima građani istresaju svoju osebujnu duhovitost, verujući valjda da će tako da zeznu režim.

Kao što neko misli da će, pišući recimo kolumne u „Danasu“, uspeti da vrati vreme tridesetak godina unazad, kada ćemo – na čelu sa Antom Markovićem – svi postati deo modernog, civilizovanog sveta, a ne upoznavati ga preko kakvih trećerazrednih emisara koji više liče na robote nego na ljude.

Osim toga, Vučić i kompanija zapravo i nisu za viceve nešto baš izazovni, za razliku od samozatajnih, brkatih sovjetskih vladara, koji su se potpisivali čekićem.

Razmišljao sam o tome kako bi se, recimo, ponašao moj razred u osnovnoj školi da je sa nama bio lik poput Vučića, i da je pokušao da nas pridobije „puštanjem zmajeva“, emotivnim krvoliptanjem, uvredljivošću i lažima.

Ne, ne bismo se šalili sa njim, nego bismo ga jednostavno „stavili na ignore“.

Ne bismo ga pozivali na rođendan čak i da mu je babo bio direktor Pošte i da su roditelji na nas vršili pritisak, pošto je poznato da u Pošti uvek treba imati „vezu“.

Nisu se, međutim, radiojerevanski vicevi bavili samo sovjetskim političkim koncepcijama i ismevali okrutni sistem kojem je običan čovek predstavljao problem. (Ako nema čoveka, nema ni problema, što bi rekao Josif Visarionovič Brnabić.)

Ne, bavio se on i nekim običnim, ljudskim temama. Jedno jutro, navodno, Radio Jerevan je nazvao vremešni gospodin.

Bilo je to u ono doba kada još nisu patentirani vijagra i cijalis, a ni afrička šljiva se nije koristila u svakodnevnoj upotrebi, kao sastavni deo gomboca.

Žali se gospodin da ga sve i sve češće izdaje muškost.

Oči i duša hoćedu, ali telo ne može!

Slušaju voditelji, pa mu rekoše da nemaju leka za njega, te da to i nije baš neobičan problem za čoveka njegovih godina.

On im, međutim, saopšti da njegov rođeni brat, deset godina stariji, priča kako svakog dana, poput bengalskog tigra, zadovoljava i dvostruko i trostruko mlađe ženske. Priča kako po gradu ljubiteljke seksa razmenjuju njegov telefon.

Kaže, ne može da postigne vremenski da ih sve zadovolji.

Slušaju vispreni voditelji šta im starac Fočašijan od bezmalo 80 ljeta priča, pa mu rekoše: Zapravo, imamo lek za vas!

Recite, zadrhta staro telo.

I vi pričajte isto što i vaš brat!

Ovog sam se zbitija setio dok sam, verovali ili ne, čitao knjigu građanskog aktiviste Dragana Stojkovića „Okupirani grad“, koja je posvećena vladavini radikala Zemunom tokom devedesetih.

Podsetio je Stojković na šta je beogradska opština ličila tada – na jednu džinovsku prljavu pijacu kojim su dominirali banditi i secikese.

Radikali, oni manje-više isti koji drmaju danas celom zemljom, legalizovali su urbanističko nasilje, kriminalce postavili za činovnike, uništili lokalne institucije, prisvojili javnu imovinu i – izbacivali iz stanove one koji su imali „pogrešnu nacionalnost“.

I paralelno sa tim vodili kampanju da se u Zemunu dešava pravo privredno čudo, da vladaju poštenjačine, a da običan svet živi u bogatstvu i veselju. I začudo, u to „čudo“ mnogi su poverovali.

Zapravo, što je laž luđa i što ima manje veze sa stvarnošću, veća je šansa da će ljudi u nju poverovati!

Jedan lik, sitni prevarant, pričao je okolo kako je doktorirao enologiju na Sorboni i nećete verovati koliko je ljudi poverovalo u to.

Znaju to radikali/naprednjaci dobro!

Ljudi jednostavno ne mogu da veruju da planeta može hemijski da podnese te laži od hiljadu tona a da se ne raspadne kao trula lubenica, da parafraziramo Henrija Milera.

Pa misle da ima neke istine u njima!

Tagovi:

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.