Ponedeljak, 20. oktobra 2025.
Jutro je. Na putu do posla skrećem u ulice Sestara Janjić i Elizabet Ros, pored Mašinskog fakulteta i Velikog parka. To je zaobilaznica ali ne ide mi se preko sušičkog nadvožnjaka. Koga zmija ujede i guštera se plaši. Sporo teku radovi na nadvožnjaku. Kad se zaboravim, pa ipak prođem autom tuda, pratim dokle je stigla linija pucanja asfalta. Trenutno je u ravni sa nekadašnjim „Žitoproduktom“.
Uveče „Bdenje“, u Spomen parku. U primraku, kažu, prebiva Bog. U primraku se odvija i program otvaranja Međunarodnog salona antiratne karikature, promocija ovogodišnje poeme Dragana Boškovića „Srce zemlje“ i koncert „Liceuma“. Ako izuzmemo koktel (mada gladna sam i gladni su ljudi oko mene, neki zbog naraslog šećera, neki stvarno), sve je nekako u skladu sa navečerjem kakvo u crkvi imamo uoči praznika. Osećam se ponizno i molitveno pred događajima koji su „bili jači od nas“.
Utorak, 21. oktobra 2025.
„Ustaj, dete, zakasnićeš“
Škripa stolica, klupa,
„Popara je na stolu!“
„Jovane, ne čupaj Milicu za kosu“
„Andrej, ostavi na miru Milicu, pobogu šta vam je?“
„Ko će da ponovi šta smo prošle nedelje radili?“
„Ja ću!…“
„Ja ću!…“
I tišina u zemlji Srbiji i mom Kragujevcu, potraja danas oko po sahata. (45 minuta).
Sreda, 22. oktobra 2025.
Još mislim na Veliki školski čas od juče. Uvukla mi se u uši muzika Sofije Obrović u izvođenju ansambla „Kanon“: „Prah si, prah, si, prahu se vraćaš, iz praha Bog čoveka stvori“… Mislim na streljanog pradedu Janka, dedu Ignjata koji je preživeo u grupi talaca, dedu Žiku koji se krio u nekoj ženskoj školi, i na sve umrle pretke i prijatelje, od pradede Miloja, postradolog u Prvom svetskom ratu čije kosti porodica nikada nije našla, do kuma Neđe stradalog u ratu devedesetih. Mislim na majku, oca, čak i decu iz Gaze, otete iz Izraela koji su se konačno vratili svojima. Jedni umiru drugi se rađaju, kaže mi žena koju sam upoznala na groblju. Jedne gubiš, druge grliš, prevodim ja sebi.
Mnogo mi se svidela režija Marka Đorđevića. Zahvaljujući njemu ovogodišnji Veliki školski čas čini mi se da može da funkcioniše kao kakav TV teatar, zasebna dokumentarna drama. Ipak, od svega mi se najviše svidelo što u TV prenosu, koji se ove godine vratio na prvi kanal RTS-a, zbog Skupštine, ne zbog srpskih žrtava Drugog svetskog rata, ne beše nijednog kadra iz VIP publike. Umesto da gledamo ko je od političara došao na Veliki školski čas, ko stoji do Premijera, a ko do Mitropolita Jovana, ko pravi selfije iz prvog reda, a koga štite telohranitelji, na ekranu se ređaju samo fotografije žrtava. Kažu da je Marko glavni „krivac“ za to. Bravo Marko!
Četvrtak, 23. oktobra 2025.
U neko doba zove me istoričarka iz Beograda, da pita je li skinut portret Milana Nedića sa zida Prve kragujevačke gimnazije, gde je bio izložen više od 10 godina? Čini mi se da jeste, ali proveriću. Zovem prijateljicu Cvijetu, zovem direktorku Slavicu – jeste. Ali za petak je u Kragujevcu u okviru kamernih Oktobarskih svečanosti najavljena promocija knjige o kolaboracionisti Đorđu Rošu, jedinom civilu sahranjenom u porti manastira Hilandar.
Đorđe Roš je bio junak Prvog svetskog rata, pionir jugoslovenske i srpske avijacije, industrijalac koji je najpre svojim, posle emigrantskim novcem pomagao obnovu mnogih manastira, uključujući i Hilandar, ali je u Drugom svetskom ratu drugovao sa Kostom Pećancem, Jašom Ljotićem (rođenim bratom Dimitrija Ljotića) i nemačkim generalom Haroldom Turnerom. Onim Turnerom koji se u proleće 1942. godine pohvalio nemačkoj komandi u Berlinu da je pitanje Jevreja u Srbiji (konačno) rešeno. Odbijam da prisustvujem promociji. Što se mene tiče, linija kolaboracije sa onima koji čine ili saučestvuju u zločinima (nekadašnjim i sadašnjim) i upropašćavanju materijalnih i duševnih resursa moje zemlje i moga naroda mora se povući. To je stvar lične, kulturne i političke odgovornosti.
Petak, 24. oktobra 2025.
Gužva oko „Oktobarskih svečanosti“ se polako stišava, pa u prvi plan izbijaju druge teme. To znači da mogu da se okrenem pripremanju stručnog skupa za urednike i novinare verskih medija, što je posao koji polako napreduje već par meseci. Iz Beograda od VIP moćnika stiže poruka da „ne možemo mi to da organizujemo, suviše smo mali, trebalo je da oni to organizuju…“ U meni se smenjuju ljutnja, gnev, iznerviranost, izneverenost, gadjenje, revoltiranost, zgroženost…
„Dobro jutro“, poručuje mi prijatelj iz Novog Pazara: „izgleda da si se tek sada probudila u Srbiji“, pa odnos Beograda prema „provinciji“ je stalno takav. Šta misliš, kažu mi drugi, ko je blagoslovio postavljanje Luna parka u Šumaricama uoči 21. oktobra? Neko iz Kragujevca? „Ko pita vlast u Kragujevcu, šta će da se radi, valjda znaš ko vuče konce.“ „Isto je i u svetu, svuda veliki gradovi kinje male“, dodaje diskusiji misionarski sveštenik Goran, koji mi svraća u goste. Kipim od besa… ali ide vikend.
Subota, 25. oktobra 2025.
Najlepše u ovoj nedelji mi je nova izložbena postavka na spratu Konaka kneza Mihaila – Narodnog muzeja Šumadije – „Građanski portreti i enterijeri krajemm 19. veka“. Nije prošlo bez skandala, ali to je primetilo tek moje iskusno novinarsko oko. Romantičarski zagledam portrete i slike koje su naslikali Uroš Predić, Paja Jovanović, Stevan Todorović, Živko Jugović… te trpezariju industrijalca Pavlović -Bojadžić i salon porodice Đorđević. I naravno polifon porodice Fiala… Sve je mnogo lepše kada se očisti, restaurira, izloži, nego kada čami u mraku nekog depoa… Nedostaje mi ovaj nivo kulture u Kragujevcu.
Nedelja, 26. oktobra 2025.
Danas je sva moja pažnja okrenuta ka mladima koji iz Novog Pazara stižu na Trg Radomira Putnika u 18 sati. Znam gde ću da budem u to vreme, baš kao što znam i gde ću biti 1. 11, ako Bog da. Ne mogu da zaboravim da sam prošle godine na taj dan sedela sa kolegama iz medija i Novosađanima Nedimom i Duškom u Kragujevcu, rešavajući one zadatke „kad putnik ide peške…“, u prvi mah nesvesna razmera onoga što se desilo na Železničkoj stanici.
Ali godinu dana kasnije nema „ne znam“. Svi znamo i šta i ko, rekla bih i zašto, samo se nepomjanici ne osećaju odgovornim. A kad te neko ne čuje, nema druge nego da vičeš iz mnogo usta i na sav glas. Proveravam, pištaljka mi je na mestu, u torbi.