SVE MI SE ČINI KAO RUŽAN SAN

Društvo

Po povratku sa frankfurtske klinike „Uni” desetogodišnja Teodora Vranješević kaže da je to bio jedan ružan san koji se sanja jako dugo, i radi na tome da se ničega ne seća. U društvu najdražih osoba proslavila je „prvi” rođendan

 

Tea je stigla u Kragujevac 11. jula. Definitivno se vratila kući. Zdrava. Bar tako tvrde lekari, a i ona se tako oseća posle transplatacije koštane srži, obavljene tačno pre godinu dana na frankfurtskoj klinici„Uni”. Želi da što pre zaboravi sve ono ružno kroz šta je morala da prođe u proteklom periodu u borbi za život, i da to bude samo jedan ružan san. To poručuje po povratku iz Nemačke svoj drugoj oboleloj deci koja su gazila putem pakla do ozdravljenja.

Svoj povratak želela je da ovekoveči žurkom upriličenom za svoje drugare, koji su joj mnogo nedostajali, i za sve one koji su bili na „prvoj liniji” u organizaciji i skupljanju sredstava da bi uopšte mogla da otputuje na tu skupu hiruršku intervenciju. Doduše, pozavala bi Tea čitav grad koji je stao uz nju u tim najtežim trenucima i u rekordnom roku sakupio novac za transplataciju, na čemu im je do neba zahvalna. I ne samo ona, nego i čitava njena porodica. Želja im je bila da se oduže svima što je Tei poklonjen jedan novi, drugačiji život.

Dok razgovaramo Tea se ne odvaja od svog tableta, koji joj je proteklih godinu dana bio jedina kopča sa spoljašnjim svetom, drugarima i učiteljima, jer je putem „skajpa” završila četvrti razred. Naravno, i sa svima onima koje voli. Upoređuje spisak zvanica, da slučajno nekog ne preskoči. Otežavajuća okolnost je što je sezona godišnjih odmora i što su neki drugari do kojih joj je jako stalo otputovali na more. Ali, petnaestak njih je potvrdilo dolazak. S nestrpljenjem je čekala da se pojave u kafeu „Buena vista”, koji je bio centar svih dešavanja, od momenta primanja teške vesti da je obolela od leukemije, pa sve do danas.

– Večeras (13. jula) proslavljamo Teodorin prvi rođendan, novi. Sada ima dva rođendana. Prvog septembra puni 11 godina, a sad puni godinu dana od transplatacije koja joj je spasla život. Proslavica se pravi za njene drugare s kojima se takoreći nije videla dve godine. Ne pričamo samo godinu dana u Frankfurtu, nego je isto toliko prethodno bila u Beogradu. A i mi malo da se vidimo s ljudima koji su nam činili tu okosnicu u borbi da se obezbede sredstva za Teodorino lečenje u Frankfurtu i da pokušamo i mi malo da se opustimo,što je sasvim razumljivo, jer ni mi sami posle 14 meseci ne možemo da se snađemo u svemu tome. Treba da se priviknemo na to da nismo više na klinici, da ona nije više životno ugrožena, da se vratimo u normalan život, što nije ni malo lako posle svega, kaže Bogdan Vranješević, Teodorin tata, a naš kolega.

Priču nastavlja rečima da to što se Teodora vratila kući i u dobrom je stanju ne znači da je priča završena. NJeni poslednji rezultati su dobri, nema leukemije, nema mielo displaznog sindroma koji je izvao leukemiju, ali vrsta bolesti i transplatacija koštane srži, koja je najkomplikovanijitransplatacioni zahvat, zahteva pet godina intezivnog praćenja. Proređuju se i kontrole. Bile su jednom nedeljno, sada je prešla na petnaestodnevni režim. Nastavljaju s njenim kontrolama u Beogradu na tri nedelje. Teodora mora i dalje da prima imunoglobuline još godinu dana. A one velike kontrole čekaju je i dalje u Frankfurtu. Prva naredna je zakazana za 27. novembar, ukoliko ne bude potrebe da ranije idu za Nemačku. Vrlo su oprezni zbog silnih komplikacija koje je imala i pre, a pogotovo posle transplatacije.

– Na sam dan transplatacije prošle godine otkrivena joj je upala pluća. Imala je nekoliko sepsi, nastupili su problemi sa srcem, vodom u plućima i oko srca, temperaturom… I to se nekako preguralo. U septembru prošle godine je izašla iz sterilnog bloka. Sve je nekako dobro išlo do januara. Onda su nastupile ponovo stravične komplikacije. Javio se nefrotik sindrom, bolest kože, jetre, bubrega. Autoimuno oboljenje. Došlo je do poremećaja njenog imunog sistema, zbog čega je ponovo morala da prima četiri ture hemoteapije i morali su da joj dodaju matične ćelije od donora. To je bilo devetog marta. Od maja, Teodora ulazi u mirniji period, rešene su komplikacije, objašnjava Teodorin otac.

Na žalost, sve te komplikacije su, napominje Bogdan, uvećale ukupne troškove njenog lečenja. Porasli su za 110.000 evra, sa 350.000 na 460.000 evra.

– Sreća je naša da su svi ti predivni ljudi koji su svojim zalaganjem i svojim novcem našu Teodoru poslali na lečenje prikupili i više od prvobitno potrebnih 350.000 evra. Radovali smo se tada da je obezbeđeno novaca i za još neko dete. Međutim, na kraju se ispostavilo da mora još 110.000 evra da se doplati. Fondacija „Budi human“, gde je Teodora imala račun, to je platila direktno „Uni” klinici po fakturisanju, kaže Bogdan, dodajući da su oni imali sreću da su svi troškovi Teodorinog lečenja izmireni. Neki ljudi koje su tamo upoznali ostajali su dužni klinici.

Inače, u Srbiji su Teodori davane male šanse da će preživeti.  Zato su otišli na nemačku kliniku. Kada su tamo stigli, njihovi stručnjaci otkrili su recidiv bolesti, što je dodatno umanjilo šanse koje su davali pre polaska za Frankfurt. U Franfurtu su otkrili i uzrok leukemije. Bio je to mielo displazni sindrom, sama greška u matičnoj ćeliji, što je bila malo bolja varijanta za izlečenje. I, konačno, uspeli su u svemu tome.

– Teodora se kući vratila, uslovno rečeno, zdrava. Lečenje je završeno. Nema leukemije, nema mielo dipslaznog sindroma, ona sada može među drugare što je jedva čekala, kaže Bogdan.

Na njegovu priču se nadovezuje supruga Nataša, Teodorina mama, rečima da sada predstoji saniranje posledica brojnih terapija, pre svega zračne terapije ,kao i propratnih komplikacija koje je imala. To će se raditi većim delom ovde – na Institutu za majku i dete u Beogradu. U narednih godinu moraće da ide na redovne kontrole.  Teodora će, inače, morati i da primi sve vakcine iznova, one koje je primala od rođenja do danas, jer je njen imunitet kao kod novorođene bebe. Izolacija nije neophodna, ali mora da se povede računa o njenom okruženju.

Na žurku je pozvano pre svega Teodorino celo odeljenje četvrto četiri OŠ „Svetozar Marković”sa učiteljima – Goricom i Dejanom Dimitrijevićem, kao i prijatelji i drugari porodice Vranješević koji su pomogli u akciji i bili stalna podrška tokom Teodorinog lečenja.

NJihovi planovi su da se prvo odmore i pokušaju da se vrate u normalan život i, naravno, da zaborave sve ono loše što ih je pratilo u proteklom periodu. Prvo vreme provešće u selu, u Dragobraći, kod Natašinih roditelja, kako bi bili na čistom vazduhu i zdravoj hrani. Ali, tu su pomalo i silom prilika. Treba srediti stan u kome nisu boravili više od godinu i po dana.

Teodorina prva reakcija na putu kući, kada su prošli Beograd i već ulazili u Šumadiju, bila je: „Mama imam utisak kao da sam se probudila iz jednog sna i kao da se vraćam sa kontrole iz Beograda”.

Pitali smo je kako se sada oseća.

– Dobro se osećam. Čini mi se da je sve to jedan ružan san, koji je iza mene, kaže glava junakinja ove priče koja je u Nemačku otišla visoka jedan metar i 38 santimetra, a vratila četiri santimetra viša – ali lakša pet kolograma (31kilogram), što se da nadoknaditi.

Ona sada polazi u peti razred i kroz šeretski smešak kaže da ne zna koliko je spremna za to. Teodorin brat Đorđe je, za rezliku od nje, pohađao nemačku školu, iako je imao samo šest godina, u skladu s njihovim zakonom o obrazovanju. To je bila i preporuka, ne bi li „ubio” višak slobodnog vremena. Tamo je uspešno završio prvi razred, ali nezavisno od toga, ponovo će ovde sa svojim vršnjacima krenuti u prvi razred. Da je bio ovde u to vreme, pohađao bi predškolsku nastavu. Ovako sa sedam godina kreće sve iz početka.

Na kraju razgovoraTeodora Vranješević je poslala i poruku svoj oboleloj deci:

– Poručila bih svoj bolesnoj deci da budu optimisti i možda je najbolje da rade što ja radim sada, da se ničega ne sećaju. Da misle da je to jedan ružan san koji sanjaju jako dugo, kaže Teodora.

Ona bi volela da se angažuje u Nurdoru (nacionalnom udruženju roditelja dece obolele od raka) i da pomaže deci oboleloj od leukemije i raka. I svojim lekarima je obećala da će jednog dana ona biti njihova koleginica.

Piše: Elizabeta JOVANOVIĆ

 

NIJE UPOZNALA DONORA

Susret tek posle dve godine

Mala Teodora će svog donora upoznati tek posle dve godine. Po slovu zakona ne može pre tog roka. I ona, i donor, dobiće kroz dve godine pismo na kućnu adresu sa terminom za susret. Teini roditelji pretpostavljaju da je u pitanju devojka tamne kose i očiju, jer su posle transplatacije Teodori oči postale tamnije, kao i kosa. I ne samo što je potamnela nego je sva u sitnim loknama. Načuli su samo da donor ima 26 godina i da je rođena u decembru…

Tagovi:

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.