Danas počinje šesta nedelja Velikog posta – Cvetna

Društvo

Crkva proslavlja Cveti u znak sećanja na ulazak Hristov u Jerusalim, kada su Hrista jašućeg na magarcu dočekivali s velikom radošću, bacajući ispred njega palmove grančice, kao i cveće, po čemu je ovaj praznik i dobio naziv Cveti.  Čitava nedelja pred ovaj praznik ima naziv Cvetna nedelja, što znači da je u toj nedelji značajnu ulogu imalo cveće, rast biljaka, to jest bujanje čitave prirode.

Revnosni pravoslavni hrišćani, svojim podvigom danas ulaze u šestu nedelju časnog posta koja se naziva Cvetnom nedeljom. Praznuje se Ulazak Gospodnji u Jerusalim – carski put našeg Gospoda i Spasitelja na stradanja i krsnu smrt, „radi nas ljudi i radi našeg spasenja”.

Ove nedelje kreče se voćke, ali ništa što cveta ne treba sejati, jer će u tom slučaju sav cvet smetnuti i neće biti ploda. U mnogim selima se tih dana pletu venčići od vrbovih grančica i kroz te venčiće proturaju izleženi pilići i guščići da bi bili zdravi i napredni.

Lazareva subota je dan koji crkva slavi kao uspomenu na vaskrs Lazarev, koga je iz mrtvih podigao Hristos. Slavi se kao pobeda života nad smrću, a kao simbol toga drži se Vrbica, to jest nose se u procesiji ozelenele grančice vrbe u crkvu na osvećenje, a sutradan se dele vernicima u crkvi. 

Hrišćanska duhovnost, koja nije na ovo usmerena, u opasnosti je da postane lažno-hrišćanska, jer je na kraju krajeva motivisana s a „ego”, a ne sa Hristom. Opasnost je ovde i u tome da srce, očišćeno i oslobođeno od demona koji su ga nase ljavali, ostaje pusto i prazno i demon se u njega vraća, „uzimajući sa sobom sedam drugih duhova, još gorih od sebe, pa uđu i borave onde, i poslednje stanje toga čoveka biva gore od prvoga”. Sve u ovom svetu, pa i „duhovno” – može da bude demonsko: stoga je važno da se ponovo otkrije zna čaj i ritam Velikog posta kao iskonske pripreme za veliko DANAS Vaskrsenja.

Do sada smo videli da Veliki post ima dva dela. Prve nedelje Krsta, Crkva nas poziva da se usredsredimo na sebe, da se borimo protiv tela i strasti, zla i svih ostalih grehova. I dok ovo činimo stalno smo pozivani da gledamo na pred, da merimo i motivišemo naše napore „nečim boljim” što je za nas pripremljeno. Od nedelje Krsta centar posnog bogosluženja postaje misterija Hristovog stradanja, Njegovog Krsta i smrti. Ono postaje „hod gore u Jerusalim”.

Najzad, za vreme ove poslednje sedmice priprema, počinje slavlje misterije. Napor posta nas je učinio sposobnim da ostavimo po strani što je uporno po mračivalo centralni predmet naše vere, nade i radosti. Ma kako bilo i samo se vreme približava svome kraju. I ono se sada više ne meri našim preokupacijama i brigama, već onim što se dešava na putu za Vitaniju, i dalje, za Jerusalim.

I još jed nom, sve ovo nije teoretisanje. Za svakoga koji je oku sio istiniti liturgički život – makar jednom pa i nepotpuno – gotovo da je očigledno da od ovog mo menta mi čujemo „Raduj se, Vitanijo, kućo Lazareva”, pa onda, „… sutra dolazi Hristos”, spoljašnji svet postaje pomalo nerealan i čovek skoro doživljava bol kada dolazi sa njim u neophodni svakodnevni kontakt.

To što se dešava u crkvi, u službama kroz koje iz dana u dan, shvatamo šta znači očekivati i zašto je Hrišćanstvo, iznad svega drugog, očekiva nje i priprema, pa kada dođe petak uveče kada pevamo „pošto se završilo četrdeset dana duševnog usa vršavanja…” mi, ne samo da smo ispunili godišnju hrišćansku „obavezu” nego smo spremni da uzmemo kao svoje reči koje ćemo pevati sledećeg dana: „O, smrti, Hristos te je već u Lazaru uništio! Ade, gde je tvoja pobeda…?”.

Protojerej Aleksandar Šmeman „Veliki post”
Tagovi:

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.