- Još od Lepenskog vira, ostali su ti tragovi, tih kamenih hlebića. Hleb je i tada bio osnova, stavljao se prilikom svečanosti na kultna mesta, stavljao se na kapiju prilikom svih svetkovina koje su slavile život, postojanje i Gospoda Boga. Hleb predstavlja Hristovo telo, Njegovu žrtvu i ljubav, a to nije slučajno, zato priča o hlebu i jeste toliko moćna i nikad dovoljno ispričana.
Tri su godine kako se naša sugrađanka, Dragana Krbavac, skoro monaškom posvećenošću bavi tainom – srpskim vojničkim hlebom. U njenoj svakodnevici, pričama i pogledu na svet, hleb zauzima posebno mesto, pa je u razgovoru sa njom lako doći do zaključka zašto ga, pored telesne, hrišćani smatraju i duhovnom hranom.
- Tain je srpski vojnički hleb. Hleb je postolje našeg duhovnog i herojskog, junačkog i prkosnog, temperamentnog, požrtvovanog – svega onog što u našem narodu obitava kao karakter i dragocenost, a jesti srpski vojnički hleb znači neprestano unositi u sebe osobine koje su naši preci posedovali. Bez osećanja nema podsećanja, zato je ovaj zalogaj naša duhovna hrana.em narodu obitava kao karakter i dragocenost. Jesti srpski vojnički hleb u stvari znači: neprestano unositi u sebe i podsećati se osobina koje su naši preci posedovali. Jesti hleb sa svojih njiva, od svoje žitarice, svojim rukama obrađivati u svojoj otadžbini i boriti se za svoju otadžbinu.
- Srbinu je hleb izvorište svega – duhovna hrana i duhovni izvor. Reč ’tain’ je turskog porekla. Počeo se peći za vreme srpsko-turskih ratova i posebno je zaživeo tokom Balkanskih ratova i Velikog rata – a znači ’sledovanje’. To je porcija hleba koju vojnik dobija na dnevnom nivou, ali naravno da ga nije uvek u onim teškim uslovima bilo na dnevnom nivou. Nekad ga je potpuno nedostajalo – nekad se mrvio danima da bi potrajao – nekad ga nije bilo danima, ali je suština da je to vojničko sledovanje.
Mnogima je još uvek nepoznata priča o Aleksi Zdravkoviću, vojniku koji je, noseći zavetni, majčin hleb, kao amajliju preživeo Golgotu, koja je naš narod zadesila s početka XX veka. Baveći se tainom, naša sagovornica se dublje pozabavila ovom tematikom:
- Mada ni sam Aleksa u to vreme nije poverovao sasvim, iz poštovanja prema majci je uzeo hleb – misleći da će ga pojesti. Kada je posegao za njim, kada je postao gladan prvi put, setio se njenih reči i ostavio ga. Hleb je imao toliko važnu ulogu za srpskog vojnika da je čak i uniforma pravljena sa torbicom za hleb: kao što ima pušku, fotrole ili čuturicu. Aleksa je ispoštovao majčin zavet od prvog dana do poslednjeg, a prošao je albansku golgotu! Balkanski rat, prvi i drugi, zatim Kolubara: na tom mestu je prvi put osetio da se tu nešto događa, u jesen 1914, kada mu je metak završio u čuturici sa vodom. Zatim Albanija, Solunski front i dolazak kući posle šest godina.
Dragana je, kaže, imala čast da o Aleksi porazgovara i sa njegovim unukom – koji, mada vremenom otrgnut od svoga pretka, čuva priče o njemu. Prema njegovim rečima, hleb koji je među vojnicima već bio poštovan, Aleksinim primerom stekao je novi, naročit status:
- U Grčkoj za vreme neke kiše, tokom borbe, hleb je pokisao i, pošto je već bio buđav, raspadao se. On ga je premesio. Znači sve one mrvice je sa nekom novom količinom brašna i vode zamesio i tako ga je vratio od Soluna. I taj hleb danas postoji u Pirotu, takav kakav je: pukao na nekoliko delova, oštećen, skamenjen, ali postojan. On stoji u jednoj kutiji u Pirotu u tom muzeju i mi o njemu ne brinemo i čak ne znamo.
Vojnički hleb, a generacije vojnika odslužile su vojne rokove ne znajući za njega. Za Draganu, vreme koje smo proveli u neznanju je vreme u kom smo bili oštećeni – te nas ime hleba koji nas je održao sad uglavnom asocira na čaj.
- Posle toliko godina sa željom da ga probam, da me malo približi tom vremenu i duhu, ja sam ga napravila i stvarno smo se odmah tu nekako povezali. Mislim da bi trebalo sa neke više instance povesti računa o tom hlebu-svetinji, koji stoji u Pirotu i raspada se. Potrebna mu je hitna konzervacija stručnjaka koji to znaju, jer je to nešto specifično na Balkanu. To je nešto što spada u baštinu izuzetnog značaja. To je nešto što mene večno gura napred i što ovim radom želim da se taj hleb iz koga sve izvire, cela ova priča danas, da se on izvuče iz tog mraka, iz kutije u kojoj stoji. Zamislite da uđete u taj muzej, a ne možete da vidite ono što ga čini onim što jeste.
Institucije su prilično zbunjene kada je zaštita taina u pitanju, s obzirom na to da je, godinama zaboravljen, „izgubio reputaciju”.
- Taj simbol govori da smo mi takav narod kakav nam taj hleb govori da jesmo. Narod koji je mogao da istrpi veliku žrtvu i da podnese veliku žrtvu. U tom hlebu je svako zrno koje je odraslo, pod kišom i suncem, požnjeveno i samleveno, umrlo na taj način radi tog brašna koje služi nama, to je taj hrišćanski put davanja sebe. To je ono što smo izgubli i što je verovatno moderno doba nastojalo da se desi. Da izgubimo osećaj da je nešto vredno.
U doba suvišnog ugađanja čovekovim potrebama, kada je sve na dohvat ruke – sada i odmah, svetinja hleba polako se svodi na aditivni, sunđerast oblik.
- Tain se ne može napraviti na brzinu. U pitanju je tradicionalan, vitalan hleb koji opstaje dugo pa se zato i zove vojnički. Od celog je zrna, podržava zdravlje, to je ono što je danas ljudima važno čak iako nemaju taj neki odnos prema patriotskom, oni gledaju šta je zdravo. A raž i spelta kao žitarice su zdrave. Konkretno ja koristim i vodenična organska brašna, ono što je sertifikovano i danas postoji za to dokaz. Ovo je najbolja varijanta onoga što smo mi dobili danas, zahvaljujući našem odnosu prema prirodi i našoj zemlji. I na taj način, mogu da kažem da je najsličnije onom hlebu onih vremena. Postoji samo brašno, voda i so, i ništa u njega dodatno nije stavljeno. Pečen je na vatri, u prirodnom okruženju, u furuni koju je svaka kuća nekad imala. I takav, svež, stiže na trpezu ljudi koji su u suštini željni kvalitetnog i dobrog zalogaja.
Dok težimo stvaranju nečega nalik onome iz starine, moramo se služiti istim postupcima, a neretko i potpuno istim pokretima kao stari. U tome je gotovo i sadržana suština tradicije:
- Preci su negde gore, a mi smo sada ovde – to je ciklus života. Taj osećaj da smo uvek povezani čak iako se ne znamo. Imamo taj gen ili koren, pa nas on vuče. To je nešto što je nasleđeno i dato po Božjoj volji. Trenutak kada se zapali ta vatra i kada zamiriše taj prvi osećaj, meni je uvek poseban ugođaj. Furuna je nešto što je stari zanat, to je nešto što sam sama nekako učila. To je nešto što je teško, nešto što neću moći uvek, ali je meni smisleno. Volim taj osećaj, to da su mi ruke prljave tim garom koji je najčistiji na svetu. Ima mnogo rođenih na selu i nije kod svakog takav osećaj, ali se kod mene zadržao. Kako starim, shvatila sam da je to moj poziv i da volim to da radim. Nisam planirala da će to biti način na koji živim. Ta veza sa precima je neprestana. Interesantno je da sam ja prigrlila tu svoju prošlost, a da mi nije niko nešto posebno pričao. Jednostavno to valjda ide kroz tu neku dublju empatiju i potrebu da čovek bliže upozna sebe. A mislim da ne možemo nikad bliže upoznati sebe dok ne upoznamo ono iz čega smo nikli. Kada kažem naši preci, mislim na sve naše pretke, nas kao nacionalno biće, kao jedan kolektiv. Naši preci su oni koji su održali, koji su rodili, dali slobodu za nas. Volim da posmatram kao jedno veliko ognjište sa kog smo svi mi potekli.
Pored taina, na svojoj facebook stranici „Zavičajno – hleb naš nasušni” (ispisano ćirilicom) Dragana nudi i razne druge proizvode.
- Ja sam krenula sa tim sasvim spontano i on se lepo primio, ali sam isto tako spontano napravila i neke druge vrste hleba. Jer smo mi zapravo odrasli na mekim hlebovima, kao što su na primer pogače i proje. Pošto mene taj kulturni, foklorni milje, za način na koji smo živeli uvek inspiriše, setim se a moja baka je pravila to i to, ’hajde napravću’. Imajući raž, speltu i proju kao organska brašna od celog zrna, pravila sam razne kombinacije po sećanju, odnosno osećanju. Jer sam ja iz moje kuće otišla mnogo pre nego što sam ikad napravila svoj prvi hleb. Nigde nisam to učila. Ljudi vole te ukusne hlebove, domaće bele mekane ili prošarano belo. Ukusnim zovu te u odnosu na one od celog zrna, koji su mnogo jačeg ukusa. Naše cene hleba su naš odnos prema tome ko smo mi. Onda sam se setila nekih pita, pustim slike, objavim. Onda ljudi ’hajde napravi’, tako da sam i njih ubacila. Tu su štrudle, vanilice, svi ti neki slatkiši koje smo mi iz detinjstva jako voleli. Ali sam se potrudila da to napravim od čiste spelte. Moj vodeničar speltu nikad ne prosejava. Zato se u kolačima može videti trag tih opnica, ljuspica jer je to celo zrno. To je interesantno što sam ono na čemu smo svi odrasli malo preorjentisala pa sam napravila u speltinoj varijanti. Od nedavno sam ubacila sač kao baš pravi, domaćinski sud. To je bila posledica onoga čime se bavim. Kada izvadim hleb, najlepši žar ostaje na ivici furune, on je tek tada dušu dao za spremanje nekog jela. Tako je nekad bilo. Kada izvadim hleb, stavim sač i ogrnem žarom i za dva i po sata i najzahtevnije jelo je gotovo.
Rođena na Baniji, studirala je i radila u Vojvodini. U Šumadiju dolazi tragajući za mestom novog ukorenjivanja, a izbor pada na Đuriselo. Dolazak u Srbiju za Draganu je dolazak u maticu, a kada se govori o razlikama u tradiciji i kuhinji između Banije i Šumadije, kaže – nema ih mnogo:
- Tu proju sam namerno nazvala kuruzom, volim da makar nešto iz mog izvornog zavičaja, gde sam ja progledala, da nešto prenesem da traje. Ne postoji velika razlika, moja baka je isto tako pričala da smo koristili naćve i kadice i to je sve postojale. Mene oduševljava sve to, taj vez, sve što ide uz te svetkovine. Postoje naravno neke razlike u pravljenju testa, svaka regija ima neku svoju specifičnost.
Desetak godina Dragana je radila kao profesor srpskog jezika i književnosti, što je i njeno formalno obrazovanje. Kako kaže, u jednom trenutku postala je višak i dostojanstveno zatvorila ta vrata. Ipak, njen život postao je još kreativniji, a potreba da podučava nikad nije prestala. Edukacjia i vaspitni karakter njenog rada nikada nisu nestali.
Dar za pisanje dar je od Boga, skromno kaže Dragana, a tekstove koji već poseduju zavidnu čitalačku publiku možete pročitati na njenoj stranici.
- U trenutku kada mi nešto dođe ja to napišem, pustim i ne razmišljam da li to neko vidi ili ne vidi. I onda se i ja malo trgnem kada vidim koliko ljudi u stvari reaguje. Verujem da je to razlog. Ništa nije smišljeno, ništa nije unapred pripremljeno. Tu svoju emociju ja sam navikla da prenesem i da se toga ne stidim. To sve ide uz taj hleb. Čeznula sam za mirom, prirodom, starim srpskim ambijentom. Zapravo taj način kako sam ja odrasla.
- Kada jedemo, a jesti moramo, daj da jedemo ono što je stvarno naše ili bar jedan deo toga, da tako hranimo našu decu. –zaključuje Dragana Krbavac.
Priču donosi: Janko Milošević
Fotografije: Dragana Krbavac i Željko Stevanović