GŠ ISTRAŽUJE: Zbog krađe idnentiteta Kragujevčanka prošla kroz pakao

Istraživanje

Kragujevčanka Natalija Petrović optužena je za utaju poreza od 70.000 konvertibilnih maraka u Republici Srpskoj, a da njena noga Drinu nikad nije prešla. Posle mnogo muka uspela je da dokaže da nema veze s firmom „Petrol AG” iz Bjeljine, ali ne i da naplati odštetu zato što je na pravdi Boga provela četiri meseca u zatvoru u Spužu i Bjeljini.


Da se sudbina zna surovo poigrati s ljudima pokazalo se i u slučaju penzionerke Natalije Petrović iz Kragujevca, koja je prošla golgotu da bi dolkazala da ona nema nikakve veze sa „fantomskom” firmom iz Bjeljine – „Petrol AG”, preko koje je neko u roku od 80 dana ( koliko je ukupo trajalo to preduze) uspeo da „opere” silni novac i brzopotezno ugasi. Iako je niko nikada nije video tamo, niti s njom pregovarao i sklopio bilo kakav posao, pa ni usmeni dogovor, što je dvadesetak svedoka i potvrdilo na sudu, ipak je godinama proganjana i za njom bila raspisana međunarodna poternivca, po kojoj je i uhapšena 2013. godine na Crnogorskoj granici, po nalogu suda Republike Srpske iz 2005. godine, kada je pošla na more da se pridruži ostatku porodice. Niti je iko obavestio za postojanje poternice, niti je znala da je iko traži u to vreme i zbog čega.

Uglavnom s granice su je odveli pravo u čuveni zatvor Spuž, gde je provela skoro tri meseca, a odatle prbacili u Republiku Srpsku još 35 dana u ženski zatvor. Iako su uslovi u oba zatvora bili uslovno rečeno dobri i prema njoj se osoblje ponašalo uglavnom korektno, postala je klaustrofobična i taj „suvenir” će joj ostato do kraja života.

Ko se krio iza firme „Petrol AG”

Natalija smatra da je njeh hod po mukama počeo posle krađe dokumenata još pre 18 godina ispred apoteke u cventru dok je čekala u maratonskom redu za lekove bolesnoj majci. Neko je izdžepario, odnevši novčanik s 150 maraka, 10 čekova „Autobanke”, koje je upravo bila podigla, vozačkom dozvolom i ličnim dokumentima, na osnovu kojih je posle na njeno ime u Bijeljini otvorio firmu, koja se bavila, kako kaže, s vim i svačim, i napravio veliki poreski dug. Da ironija bude veća dokumenta sa isčupanim stranam iz sredine su joj vraćeni, ali je neko na osnovu fotokopije uspeo 2001. godine u Bjeljini da registruje firmu faktički za „pranje” novca.

Odmah je blokirala svoj račun i podnela prijavu policiji za krađu protiv NN lica, da bi posle 20 dana došao jedan siromašan čovek kod nje kući s pričom da je našao prazan novčanik sa njenom ličnom kartom bačen u dvorištu Crvenog krsta gde se odlaže papirni otpad. Bila je izgažena, videli su se šare obuće, izgužvana i istrgnuta su bila dva lista. Htela je kasnije da mu zahvali, ali nije uspela, jer je adresa na kojoj je navodno živeo – bila lažna.

Ubrzo je izvadila novu ličnu katru, ali šteta je već bila napravljena – našla se u raljama mafijaškog mehanizma iz koga nije bilo povratka, uprkos njenom insistiranju na grafološkom veštačenju, koje je urađeno i pokazalo da na osnivačkom depo kartonu prilikom registracije firme stoji potpis ni nalik njenom. Veruje se da je to potpis mlađeg čoveka koji je vodio tu firmu, ali se ni do danas nije utvrdilo o kome se tačno radi.

Godinu dana posle krađe dokumenata Nataliji Petrović je stigao poziv iz kragujevačke policije, tačnije iz odseka privrednog kriminala, ali umesto vesti o hapšenju kradljivaca inspektori su joj saopštili da su u distriktu Brčko pronađeni lična karta i pasoš sa njenim imenom, ali bez potpisa i obaveznog otiska prsta, koje je neko preuzeo.

Izjavila je inspektorima privrednog kriminala da nikada nije ušla u Bosnu i da ne zna o čemu se tu radi.

„Sve se slagalo, sem imena oca. Na dokumentima je pisalo Dragan, a moj otac se zvao Dragoljub. Za mene je to bilo neverovatno, jer nikad nisam bila u Bosni. Da sam bila, valjda bi taj prelazak zabeležili na granici“, priča Natalija.

Uglavnom policija je više nije zvala sve do 2005, kada joj je saopšteno da je u Republici Srpskoj optužena za utaju poreza u vrednosti od 70.000 konvertibilnih maraka. Uručen joj je i poziv za suđenje, kao vlasnici firme koja je pod njenim imenom osnovana u Bijeljini 1. jula 2001. godine, a zatvorena 20. septembra 2001. U momentu kad je firma otvorena bila je na moru u Risnju sa kćerkom, zetom, uničićima, svojom sestrim iz Švajcarske i njenim mužem.

„Nisam imala para za put za Republiku Srpsku, pa sam saslušana u kragujevačkom sudu po zamolnici. I izjavila sam da ću sarađivati s sudom. Tom prilikom zatražila sam da se uradi grafološka analiza potpisa na osnivačkom dokumentu firme. Mislila sam da je reč o nesporazumu, pošto sam u trenutku kad je preduzeće u Bijeljini registrovano bila kod ćerke na moru u Risnu“, kaže naša sagovornica.

Uverena da je nesporazum konačno rešen, nastavila je mirno da živi i putuje. Boravila je kod sestre u Švajcerskoj i nikada je niko nije zaustavio sve do 30. juna 2013. kada je u ranim jutarnjim satima uhapšena na crnogorskoj granici, po dvostrukoj raspisanoj poternici – bosanskoj i Interpola.

„Taman što sam 2013. otišla u penziju, rešila sam da idem kod ćerke na more, i da opustim mozak od svih propblema, ali hoćeš vraga. Na srpskoj granici je sve bilo u redu, ali na crnogorskoj odjednom je nastao metež. Pitali su me da li imam posla sa zakonom. Rekla sam da nemama. Policajci su utrčali u pun autobus i izvukli me napolje, kao kriminalaca. Odveli su me prvo u Rožaje, potom u Bijelo Polje, a odatle u ženski zatvor u Spužu. Rekli su mi da sam uhapšena po poternici koju je raspisala Republika Srpska. I pripremni sudija mi je odredio pritvor od 18 dana. Ako je poternica bila međunarodna, ne znam kako me onda nisu zadržali još na srpskoj strani. Zatvorski čuvari u Spužu su bili dobri prema meni, ne mogu da grešim dušu, a posećivali su me i predstavnici naše ambasade. Posle tri meseca sam prebačena u zatvor u Bijeljini, gde sam provela mesec i četiri dana“, priča glavna junakinja ove priče.

Ona napominje da ni jedan svedok tužilaštva na suđenju u Bijeljini nije mogao da potvrdi da je ikada sarađivao sa njom. Urađeno je i novo veštačenje potpisa na osnivačkom dokumentu firme. Iz zatvora je puštena posle nešto više od mesec dana. Bilo je to 29. novembra 2013. godine. Na hladnom – napolju je morala da čeka kćerku.

Po Nataliji stručna analiza nije ni morala da se radi, jer se iz aviona videlo da potpis na osnivačkom aktu firme nema veze sa njenim rukopisom. U najmanju ruku kao da ga je pisalo neko dete.

„Sećam se i da su svedoci, ljudi iz bosanskih oštećenih preduzeća, pominjali nekog muškarca starosti između 40 i 45 godina. On se izdavao za zastupnika firme „Petrol AG” koja se vodila na moje ime. Samo su sa njim sarađivali, mene niko nikada nije video. Čak je jedan svedok pitao: „Šta će ova žena ovde.” Iz zatvora su me prosto izbacili, jedva da sam stigla da potpišem rešenje. Imam utisak da je sve bilo namešteno, kao da su hteli na silu da me osude“, kroz suze priča Natalija Petrović, dodajući da je stalno bio prisutan strah da će joj još nešto podmetnuti.

Zbog izvesnih nedorečenosti u postupcima suda u Bijeljini, parnicu za nadoknadu štete naša sagovornica je pred kraj prošle godine pokrenula pred sudom u Zvorniku. Iskreno se nada da će joj biti isplaćeni bar sudski troškovi koji se tiču krivičnog procesa iz 2013, kada je dokazala da je od Bosne videla samo mrak koji se uvlačio kroz zatvorske rešetke. I za tu odbranu je kaže morala da podigne kredit, koji još isplaćuje od svoje penzije nešto više od 16.000 dinara.

Poreska utaja

Uglavnom Natalija Petrović je osumnjičena za utaju poreza, kao vlasnica firme koju nije osnovala i o kojoj gotovo da nije znala ništa. U optužnici je stajalo da je u vremenskom perioduod 4. jula do 24. septembra 2001. godine u Bjeljini, u ulici Jermenička broj 8, kao osnivač i direkor preduzeća Doo „Petrol AG” – Bjeljina, od više preduzeća kupovala raznu robu po višoj tarifi u ukupnom iznosu od 200.000 knvertibilnih maraka i robe po nižoj tarifi u iznosu od 291.469 konvertibilnih maraka dajući istim preduzećima izjavu da roba služi za dalju prodaju. Preuzimala je istu robu od brojnih prodavaca, a da ništa nije evidentirala u poslovnim knjigama svog preduzeća na koji način je postupila suprotno odredbama Zakona o akcizama iporezu na promet i Zakonu o redovno i bezbedno odvijanje železničkog saobraćaja te u nameri da izbegne potpuno plaćanje poreza na promet. Ona nije na ostvareni promet robe obračunala i uplatila porez na promet proizvoda više stope u iznosu od 36.0001. KM, porez na promet proizvoda po nižoj stopi od 23.317 KM i porez na železnicu u iznosu od 9.829 KM, na koji način je ista pričinila materijalnmu štetu budžetu Republike Srpske u iznosu od 69.138 KM, čime bi počinila krivično deloutaja poreza i doprinosa kaznnog zakona Republike srpske.

Međutim pravosnažnom presudom je oslobođena krivične odgovornosti (2. decembra 2103.), ali je interesantno da se u presudi ne kaže zbog izvedenih dokaza koji joj idu u prilog nego usled odustanka javnog tužioca, zbog čega su troškovi vođenja postupka pali na tere budžeta Republike Srpske.
Ova šezdesetpetogodišnja penzionerka, a nekada autolakirer u „Zastavi”, trenutno pred sudom u Zvorniku vodi proces za nadoknadu materijalne i nematerijalne štete koju je pretrpela u zatvorima u Crnoj Gori i Republici Srpskoj. Prethodno je morala da dokaže da nema veze sa kriminalnim poslovima.

Od suda u Zvorniku traži odštetu u visini od 500.000 konvertibilnih maraka (oko 250.000 evra), kao i 150 evra mesečno, u vidu rentu za lečenje i nabavku lekova. Nekada zdrava žena, sada je težak srčani bolesnik s velikim i psihološki hendikepom, jer se plaši zatvorenog prostora i ne sme sama da ode ni da se okupa.

Njoj, naime, nije isplaćeno ni 4.800 konvertibilnih maraka ( što odgovara 2.500 evra) za dodeljene sudske troškove. Presuda je postala pravosnažna 25. avgusta 2014. godine, a rešenje dobilo klauzulu izvršnosti 23. decembra iste godine. U Republici Srpskoj, međutim, osporavaju njena dosuđena potraživanja.

Za sud, Ntalijin odštetni zahtev je previsok. Smatraju da nije javna ličnost i da njen ugled nije toliko veliki da bi u toj meri bio narušen i plaćen. Suđenje je još u toku u Zvorniku, dok je za troškove završen.

Intervenisala je zbog čega se ne isplaćuju troškovi ni posle tri godine.

Najpre se obratila sudu, rekli su joj da se predmet nalazi u trezoru u Banja Luuci i da oni treba da izvrše isplatu. Odatle su je uputili na Ministarstvo pravde Banja Luke, a oni opet vratili na Trezor u Banja Luci, da bi je dalje oni usmerili na Ministarstvo finansija, pa na Ministarstvo pravde i tako u krug. Na kraju je pozvala je kabinet predsednika Dodika gde joj je saopšteno da njenog predmeta nigde nema.

“ Zbog toga sam pisala urgenciju predsedniku suda da mi se isplate troškovi, ali on mi je dao odgovor da oni meni neće isplatiti taj dug pre drugih u zagradi“, kaže Natalija Petrović.

U obrazloženju predsednika stoji:

„Uvidom u evidenciju ovog suda zvaedenu vrstu podataka obaveštavamo vas da je navedeni dug po rešenju od 25. 08. 2014. unešen u Glavnu knjigu Trezora odluka – 10. decembra 2014. kao kupovina deviza (s obzirom da je isplatu potrbno izvršiti licu koje je iz inostranstva), a da isto nije odobreno za plaćanje, jer nisu obezbeđena sredstva za izmirenje obaveza iz ranijih godina”. U potpisu sekretar suda.

Boraveći u zatvoru kaže puno se razbolela. Doživela je manji srčani udar posle čega je pod stalnom kardiološkom terapijom, neračunajući silne lekove za smirenje koje je unzatvoru koristila i posle izlaska, da bi mogla da spava. Lečila se kod psihijatra i kardiologa po izlasku iz zatvora. Od stresa su joj, kaže, umrle i dve mnogo mlađe sestre, jer nisu mogle da joj pomognu da izađe iz tog vrzinog kola.

Inače, „fantomske” firme nisu retkost u republikama eks Jugoslavije koje još uvek nisu izborile svoje mesto u Evropskoj uniji. Egzistiraju registrovane na tuđe ime, najčešće posle krađe ličnih dokumenata. Kad se otkrije utaja poreza, ispostavi se da je kriv onaj na čije se ime firma vodi, a ne prevejani kriminalac koga često štite moćnici u državi, preko kojeg možda i oni „peru pare”.

Naša sagovornica tvrdi da je ona žrtva jedne takve prevare. Jer za registraviju firme su bili dovoljni samo fotokopija lične karte bez potpisa.

Firma je znala u jednom danu da proda 60 kompletnih kuhinja- naravno samo fiktivno – papirološki.

Elizabeta JOVANOVIĆ

Tagovi:

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.