Treba znati kada stati, glasi jedno od glavnih pravila koliko-toliko pristojnog ponašanja. To važi za one koji su pristojno ponašanje savladali na vreme. Za najviše predstavnike aktuelne vlasti ne važi. Predsednica Vlade Srbije Ana Brnabić ponovo nam po ko zna koji put podgreva priče po kojima je opet neko hteo da – ubije predsednika. I to još januara ove godine. Ali nam ona, eto, tek sad javlja.
Nismo ništa saznali ni o prethodnim „pokušajima“ ugrožavanja predsednika, pa se gradivo gomila. U početku su se mediji, što bi deca rekla, „primali“ na ove priče, danima su raspredali i pretresali iznete „slučajeve“, analizirali ko to, kako i zbog čega želi da nam predsednika liši života. Ali, pošto se nije znalo kad je trebalo stati, sad je nastupilo zasićenje: predsednica Vlade pominje pokušaj ubistva predsednika, prisluškivanje, državni udar, paralelne strukture, tajkunske medije, njegovu porodicu i sve po redu.
I šta se dogodi? Ništa. Čak i mediji u službi vlasti preneli su ovo u jednoj rečenici, i ćao. Bilo je par pokušaja podgrevanja priče, bledih i nikakvih. Mora, izgleda, da se menja pristup. Građani Srbije imaju mnogo prečih briga i ove priče ih, sasvim očigledno, više uopšte ne interesuju.
Ušli smo u izuzetno tešku jesen, ljudi se masovno razbolevaju i umiru svakog dana, lekari su očajni, javno se govori o tome da je broj umrlih daleko veći od zvanično objavljenih podataka (dakle, brutalno obmanjivanje se nastavlja). To čak ne kriju ni lekari iz Kriznog štaba, koji je sasvim izgubio kredibilitet i uticaj, i koji više ni u javnosti ne mogu da sakriju koliko su očajni. Lekari vape da zdravstveni sistem ne može dalje da izdrži, ljudi umiru bilo od korone, bilo od drugih bolesti koje ne mogu da leče jer su zdravstveni centri preopterećeni koronom.
Sve je više ugrožena i materijalna egzistencija. Sada sa 1.000 dinara, na primer, ne možete ni da krenete u prodavnicu. Svakog dana gledamo poskupljenja: goriva, ulja, mesa, transporta, građevinskog materijala, tehničke robe i kućne hemije. Poskupljuje i niz manje bitnih artikala koji u zbiru takođe utiču na kućni budžet.
Vlast prenebregava da je već danas veštačko đubrivo tri puta skuplje nego proletos, što znači da narod tek čeka enormno povećanje cena svih osnovnih artikala (hleba, mesa i mleka).
Više niko ne priča ni o odnosu potrošačke korpe i prosečne plate, već se samo vrti mantra o nominalnom rastu plata u uslovima kada sve poskupljuje. Šta i da kažete: prosečna plata od onih čuvenih i godinama obećavanih 500 evra više nije dovoljna da pokrije osnovne troškove. Pogotovu što i nju prima jedva trećina zaposlenih. Ostale dve trećine imaju ispod tih magičnih 500 evra. Zvanično, 15 odsto zaposlenih prima minimalac. Ni 300 evra.
Dakle, osim što treba bukvalno da prežive i izbegnu koronu, a to postaje sve teže jer su stanovnici Srbije očigledno prepušteni sami sebi (da li će da se vakcinišu, koju vakcinu da uzmu kao treću dozu, da li da idu na javna mesta i masovne događaje), treba da vide kako će da žive, ako prežive. Kako da obezbede hranu, ogrev, da plate sve račune i da uspešno dočekaju proleće.
A na proleće, čekaju nas izbori. Pošto je jasno da vlast i te izbore namerava da dobije na svaki način i svim sredstvima, bez pardona, nema drugih mehanizama osim da pojača ispiranje mozgova.
Pri takvom rastu cena (i zvanično je inflacija 5,7%, ali osnovni artikli su poskupeli znatno više) dosta jadno deluje „helikopterskih“ 30 evra koje ćemo dobiti u novembru. Neće se ni penzioneri usrećiti sa bakšišem koji će dobiti u januaru, pošto će povećanje penzija biti ispod rasta troškova života.
Ostaje, dakle, medijska presija. A i tu je na repertoaru sve već viđeno: red atentata na predsednika koji se bori sam, red spoljnih neprijatelja koji kidišu, red Đilasa u svim varijantama, red velikih uspeha koje postižemo. Ali – pitanje je koliko ovi trikovi još uvek „rade“. Suviše je smrti, bolesti, nemaštine, a premalo nade da će biti bolje u skorije vreme.
U situaciji u koju je vlast dovela Srbiju ni opoziciji nije lako. Šta da ponudi, a da ne laže? Vlast maestralno ume da obmane javnost, tako da opozicija teško može da joj parira, posebno pošto nema ni pristup ključnim medijima. A ako govori istinu, kako da pridobije ljude umorne od svega i očajnički željne dobrih vesti? I u tome se sastoji ključni paradoks.