Sasvim je nepotrebno bilo kome bacati na sto floskulu da je „dug zao drug“. Nema onoga ko o tome ne zna. Ali – kad dođu teška vremena, kao što celom svetu pa i nama upravo dolaze, onda dug postaje najbolji drug. To se dešava kad nemate kud. Kasa prazna, dugovi se gomilaju, a nekako moraju da se plate i onda, logično, idete kod onoga ko novca ima. Koja je cena pozajmice, zajedno sa svim ostalim uslovima, određuje onaj ko ga daje. Da li će tu cenu da prihvati, sa svim uslovima, određuje onaj ko ga uzima. Ako se poklope, onda je u redu. Ako ne, obe strane traže dalje. Ili pregovaraju, postoji i ta opcija.
Ako ova opšta i osnovna pravila prebacimo na državu Srbiju, ona je put od izjava predsednika države i ministra finansija da mi imamo para koliko nam treba, pa će kriza ceo svet da urniše ali nas neće, do ponosnog hvalisanja kako je „Srbija prva izašla na Londonsku berzu da proda svoje obveznice“ prošla za jedva dve-tri nedelje. Čak je i fakat da smo prvi potrčali da se zadužimo iskorišćen za PR – narod treba da pomisli kako smo mi nešto najspretniji i najbolje prodajemo obveznice, svi se otimaju o nas.
Ekonomisti, pak, smatraju da je visoka kamata po kojoj smo se tom prilikom zadužili, najviša u regionu, pokazatelj koliko se Srbija loše kotira na međunarodnom tržištu kapitala.
Da krenemo, međutim, redom.
Rebalansom budžeta Srbije za 2020. godinu (koji prvi put nije usvojila Skupština Srbije kao zakon, nego Vlada Srbije kao uredbu) predviđeno je da se država Srbija zaduži za 7,5 milijardi evra do kraja 2020. godine. Plan Ministarstva finansija je da se 3,8 milijardi evra zaduži na domaćem tržištu, do tri milijarde evra na međunarodnom tržištu emisijom evroobveznica, dok će se oko 650 miliona evra pozajmiti kod institucionalnih kreditora, Svetske banke, Razvojne banke Saveta Evrope, Azijske infrastrukturne banke itd.
Fiskalni savet Srbije prethodno je procenio da se Srbija tokom 2020. mora zadužiti minimalno 6,5 milijardi evra: tri milijarde evra za otplatu glavnice dospelog spoljnog duga i 3,5 milijardi evra za pokriće deficita budžeta nastalog zbog smanjenih budžetskih prihoda izazvanih ekonomskim zastojem i uvećanim budžetskim davanjima iz paketa ekonomske pomoći privredi i građanima, uglavnom zbog korona krize.
Ova projekcija Fiskalnog saveta je pravljena na osnovu procene Ministarstva finansija o padu BDP-a od dva odsto, dok je recimo kasnije MMF objavio projekciju o padu od tri odsto, što bi bilo među najmanjim recesijama u Evropi.
Država Srbija ovu procenu Fiskalnog saveta o nivou zaduženja povećala je za još milijardu evra, da bi se izbegao još jedan eventualni rebalans budžeta do kraja godine.
Srbija se zadužila od sredine marta do sada na domaćem tržištu prodajom dinarskih obveznica u vrednosti od 1,12 milijardi evra sa rokom dospeća od jedne do 12 godina i kamatama od 1,8 do 2,6% godišnje. Zadužila se na domaćem tržištu za još 90 miliona evra, ali u evrima.
Ekonomisti u Srbiji odmah su skrenuli pažnju da se ne sme preterivati u zaduživanju na domaćem tržištu, jer ako banke svoju likvidnost usmere u kupovinu državnih obveznica, neće ostati novca za kreditiranje privrede kojoj su krediti potrebni da bi preživela.
Republika Srbija u Londonu je emitovala i sedmogodišnje evroobveznice u vrednosti dve milijarde evra sa godišnjom kamatnom stopom (kuponom) od 3,125 odsto i stopom prinosa od 3,375 odsto. Prethodne sedmogodišnje evroobveznice emitovane sredinom 2018. godine otišle su po kamatnoj stopi od 2,5 odsto.
Velike polemike u javnosti izazvala je odluka države Srbije da ne uzme ponuđeni kredit od 700 miliona evra od MMF-a za saniranje posledica kovida-19, uz argument kritičara da je ovaj kredit znatno jeftiniji od kamate koja je plaćena na komercijalnom tržištu.
Odgovor Narodne banke Srbije bio je sledeći: to je kredit koji je namenjen podršci deviznim rezervama i platnom bilansu i zato taj kredit Srbiji sada nije potreban. Ona ima devizne rezerve veće od 13 milijardi evra i nema platnobilansnih problema.
To je, za sada, tačno. Fiskalni savet, pak, u svom izveštaju ne isključuje mogućnost da se Srbija do kraja godine naknadno obrati MMF-u za kreditnu podršku.
Ovde glavni problem nije pitanje – da li uzeti kredit od MMF-a za jednu namenu po nižoj kamati, ili od komercijalnih kreditora za druge namene po višoj kamati. Načelno, to zavisi od potrebe države i namene kredita. Naš problem je drugi – pravna država toliko je razorena, svaka kontrola uništena, Aleksandar Vučić sa mesta predsednika države suprotno Ustavu sam odlučuje od koga će uzeti, a kome dati novac, da više niko ne veruje kako su odluke koje donosi u najboljem interesu države i građana i da će se novac trošiti domaćinski ako nema MMF za vratom. Da Aleksandar Vučić deli samo ordenje, kako Ustav Srbije predviđa, moglo bi mu se verovati. Ovako ne može.