Dve predstave su se na ovogodišnjem Joakim festu izdvojile svojim umetničkim kvalitetom – „Moje pozorište“ u izvođenju Ateljea 212 i „Ljudi od voska“ Somborskog pozorišta. Dok je predstava Ateljea 212, po oceni stručnog žirija, proglašena za najbolju predstavu festivala, publika je svojim glasovima najvišu ocenu dodelila „Ljudima od voska“.
Predstava „Ljudi od voska“, po tekstu Mate Matišića i u režiji Ivana Vanje Alača, istakla se izuzetnom glumačkom igrom, preciznom režijom i snažnim emocionalnim nabojem. Njena umetnička snaga leži u autentičnom prikazu porodičnih i društvenih lomova, spoju realističnog i poetskog izraza, te hrabrom suočavanju sa ličnim i kolektivnim istinama.
Međutim, ansambl Somborskog pozorišta osvojio je srca publike ne samo umetničkim kvalitetom, već i gestom solidarnosti s kolegama iz beogradskog Narodnog pozorišta, koji je usledio po završetku predstave. Njihova podrška kolegama čije je pozorište pod udarom političke represije nije bila politički apel, već umetnički poziv na ljudskost i solidarnost. To je bio trenutak kada je pozorište prestalo da glumi pravdu i postalo prostor njenog zahteva.
Transparent s natpisom „Narodno je narodno“, razapet po završetku predstave, nije narušio scensku iluziju, već ju je produbio i učinio stvarnijom. Na to nas podseća i prva predstava ovogodišnjeg festivala – „Pet teškoća u pisanju istine“ teatra iz Ravene (Italija), rađena po istoimenom eseju Bertolta Brehta. Breht nas uči da osnovna uloga pozorišta nije da publiku zabavi i uljuljka, već da je probudi na mišljenje i delovanje.
„Onaj koji hoće da piše istinu,“ piše Breht, „mora imati hrabrosti da je piše, pameti da je prepozna, umešnosti da je učini oružjem, suda da odabere kome će je reći i lukavstva da je širi.“ U pozorišnom kontekstu to znači da pozorište ne sme prikrivati nepravdu, već mora pokazati istinu o društvu – naročito onu potisnutu – i učiniti je razumljivom i delotvornom.
Glumci Somborskog pozorišta su svojim performativnim gestom istupili iz uloga da bi ukazali na dramatičnu stvarnost koju delimo. U duhu Brehta, oni su pokazali pozorište u njegovom najčistijem obliku – kao umetnost koja ne prestaje na sceni, nego počinje u stvarnosti. Kako Breht kaže: „Kada se umetnik suprotstavi nepravdi, to nije kraj predstave, nego njen najistinitiji čin.“