Lepenica je kanal otpadnih voda

Društvo

Beše davno kada je zaljubljena Rada belila platno na Lepenici. Možda je tekstopisac (i kompozitor) Dragiša Nedović „pevajući” o kragujevačkoj reci ubacio i malo pesničke hiperbole, ali ona je nekada stvarno bila čista. Šta bi sirota Rada danas učinila od platna na Lepenici? Ocrnela bi ga i natopila sa vazdan otrova, jer Lepenica, koja i dalje teče „posred grada Kragujevca”, decenijama nije više reka, već kanal otpadnih voda.

Hroničari su beležili da je Lepenica nekad bila kupališe Kragujevčana, da su pecaroši sa njenih obala lovili ribu, ali to je davno prošlo vreme. Reka je sada ostarelo gradsko siroče o kome niko ne brine. Jedine brige bile su kada se ona izlivala i plavila grad i polja ispod njega, pa je korito u delu toka prošireno i zaštićeno, a šta je u koritu – nije se marilo. Kako za Lepenicu, tako i za njene pritoke.

Sliv Lepenice čini skoro četrdeset vodotoka, ali su svi siromašni vodom, osim kada od velikih kiša nastaju bujice, pa – em su oskudni, em prljavi i zagađeni.

Rast industrije i širenje grada

Degradaciju tekućih voda u Kragujevačkoj kotlini koje sve zajedno čine Lepenicu naglo su ubrzala dva paralelana procesa: brza industrijalizacija grada koja je prostorno išla uz desnu obalu reke i veliki mehanički priliv stanovništva, kada su u prstenu oko grada nastala mnoga divlja naselja. 

Od pedesetih, naročito šezdesetih godina prošlog veka, teče dinamičan razvoj industrije, naročito kompleksa Zavoda „Crvena zastava”, i od tada se u Lepenicu neprestano ispuštaju neprečišćene otpadne vode sa sijaset otrovnih materija neorganskog porekla. To su bile „ubice” reke. Istovremeno, po obodu grada niču divlja naselja bez ikakve komunalne infranstrukture, te su Lepenica i njene pritoke mnogim pridošlicama u grad bukvalno služili kao kanalizacioni „kolektori”. To su druge „ubice” i, nažalost, do danas se tu mnogo toga nije promenilo.

Primera radi, na gradskom području Kragujevca  1953. godine bilo je 40 hiljada stanovnika, a 1991. tri i po puta više  – 144 hiljade. Jesu u međuvremenu neka naselja (Stanovo, Male Pčelice, Korićani, Ilićevo, Beloševac…) pridruženi gradskoj zoni, ali su upravo ona najviše i narasla, ne prirodnim priraštajem, već imigracijom i na neurbanizovan način.

I tako je Lepenicu tada ovlašćeni državni organ još 1964. godine svrstao među četiri najzagađenije reke u Srbiji. Za proteklih šest decenija ništa se nije promenilo. U stvari jeste – postala je još zagađenija i beživotnija.

Po kategorizaciji zagađenja ona spada u petu klasu, a prema nekim ekolozima to je vanklasna grupa. Da bi bilo jasnije, prvoj klasi pripadaju slabo zagađene vode, drugoj umereno zagađene, trećoj zagađene, četvrtoj jako zagađene, što znači da je neki vodotok koji je u petoj klasi gori od jako zagađenog, odnosno ta voda ljudima ničemu ne može (i ne sme) da služi, ona je mrtva – bez normalnog životinjskog i biljnog sveta. Eto, to je naša Lepenica i takva je od ulaska u grad do ušća u Veliku Moravu.

Državna nebriga

Noviju potvrdu takvog stanja dalo je prošlogodišnje istraživanje pod nazivom „Ima li života (u) Lepenici” koje je radilo Udruženje za promociju i ekološki marketing prirodnih vrednosti „Ekomar” iz Kragujevca koje okuplja vrsne stručnjake iz ove oblasti, uglavnom sa Prirodno-matematičkog fakulteta (opširnije o Udruženju u uokvirenom tekstu). Istraživanje je rađeno tako što su uzimani uzorci sa nekoliko lokaliteta u junu i septembru 2021. godine . 

Utvrdili smo prisustvo i brojnost više vrsta algi i makrobeskičmenjaka koji žive i opstaju u visokozagađenim vodama, što je pouzdan indikator stanja reke Lepenice. Osim uzorka sa lokaliteta Goločelo pri izvorištu, gde je ekološki status dobar, na svim ostalim mestima on je loš, odnosno pripada petoj klasi zagađenja, objašnjava veoma stručnu analizu na popularan način dr Snežana Simić, jedna od autora ovog projekta, inače algolog i hidrobiolog, redovni profesor na Institutu na bologiju i ekologiju PMF-a u Kragujevcu i jedna od osnivača i najaktivnijih istraživača u „Ekomaru”.

Ovo udruženje je organizacija civilnog društva koje je veoma posvećeno ekološkim problemima, zahvaljujući stručnosti i entuzijazmu njenih članova dobijamo, pored ostalih, i analize tekućih, površnih voda u Kragujevačkoj kotlini, međutim gde su tu i šta rade ovlašćene državne institucije i lokalna samouprava? Na nacionalnom nivou to je Agencija za zaštitu životne sredine i njena obaveza je da sprovodi monitoring (praćenje stanja, nadzor, analize, preduzimanje potrebnih mera – prevedeno na srpski) i vodotokova. Da utvrđuje njihov fizičko-hemijski i biološki kvalitet, dakle i stepen zagađenja vode.

Kako to radi dotična Agencija? Na primer, u slivu Velike Morave je 133 vodotoka, a monitoring se sprovodi samo na 38 posto. Iz lepeničkog sliva uzorci za analize ranije su uzimani tek sa po jednog mesta iz Lepenice i Uglješnice i to jednom godišnje. Međutim, u Instituitu za javno zdravlje Kragujevac, koji je po nalogu Agencije obavljao taj posao, kažu da iz Beograda više nema „porudžbina” ni za ove dve reke što se ne može drugačije tumačiti nego da je država digla ruke od brige za zagađenje Lepenice i njenih pritoka.

Naša sagovornica dr Snežana Simić kaže da su i ranija jednogodišnja ispitivanja od 2012. do 2019. bila sasvim nedovoljna za poznavanje stvarnog kvaliteta vode.

Nedovoljno je i to što radi lokalna samouprava time što „zadužuje” Institut za javno zdravlje da četiri puta godišnje samo na jednom mestu meri nivo zagađenja Lepenice. Institut to uradi, dostave se detaljne analize i šta posle? Ništa! Spakuju se u fijoke. A i šta bi moglo da se uradi kad je, recimo, prošle godine u gradskom budžetu za monitoring površinskih voda izdvojeno bednih 45 hiljada dinara.

Inače, Institut je po nalogu gradske uprave prošle godine radio tri ispitivanja vode Lepenice ( u julu, septembru i decembru) i jedno ove godine, u aprilu.

-Radili smo mikrobiološke i hemijske analize i prisustvo teških metala na uzorcima vode sa jednog mesta iz Lepenice, po izlasku reke iz industrisjke zone u Kragujevcu. Rezultati su pokazali da nije bilo teških metala i prisustvo organskih zagađivača, ali drugi parametri, posebno veoma nizak nivo kiseonika u vodi, pokazuju da je zagađenje reke pete klase, što znači da je bez životinjskog i biljnog sveta i da voda nije upotrebljiva za bilo koju ljudsku namenu, kaže dr Jelka Ranković, specijalsta ekotoksikolog i šef ekotoksikologije u Institutu za javno zdravlje. 

Prema svim raspoloživim podacima, očigledno je da ne postoji program kontinuirane kontrole Lepenice i njenih pritoka, koji bi trebalo da rade speciojalizovane institucije i ustanove čiji je osnivač država i na osnovu kojih bi se preduzimale mere zaštite ili sanacije zagađenja.

Tekuće vode na teritoriji Kragujevca povremeno su bile predmet interesovanja istraživača iz naučnih i stručnih institucija i ti rezultati su dostupni u naučnim i stručnim publikacijama, objašnjava dr Snežana Simić. Ona je zajedno sa Aleksandrom Mitrović autor izveštaja o realizovanom projektu „Značaj uspostavljanja monitoringa površinskih voda – studija slučaja grad Kragujevac”, koje je radilo udruženje „Ekomar”. U tom izveštaju piše: „Kragujevac nema nijedan važeći strateški dokument kojim predviđa monitoring ili zaštitu vodenih ekosistema: Lokalni ekološki akcioni plan istekao je još 2014.godine. Strategija održivog razvoja grada istekla je 2018, a Akcioni plan za dostizanje graničnih vrednosti zagađujućih materija nije ni u planu izrade.” 

Zato nije moguće utvrditi ni broj zagađivača, njihove subjekte, vrste zagađujućih materija koje truju reke, a bez toga, razumljivo, ne mogu se preduzimati nikakve operativne mere. Drugim rečima, ne postoji kompletna „kliničnka slika bolesnika”, „dijagnoza” je nedovoljno precizna, a bez toga nema ni prave „terapije”. 

Nema kontinuirane kontrole

Koliko je malo ozbiljnih istraživanja o stanju tekućih voda u Kragujevačkoj kotlini govore i podaci iz navedene studije o monitoringu koji je radio „Ekomar”. Tako je u prethodnom periodu republička Agencija za zaštitu životne sredine istraživala samo Lepenicu, Uglješnicu i jednom Grošnički reku, Institut za javno zdravlje bavio se samo Lepenicom, Naučno-istraživačke organzacije Lepenicom, Uglješnicom, Grošničkom rekom i Ždraljicom. Znači, nivo zagađenosti meren je samo na četiri vodotoka, i to s mene pa na uštap ili smo jednom, a sa ostalih 36 reka i potoka, koji svi završavaju u Lepenici – kvalitet vode nikada nije ispitivan.

Jedno ozbiljno istraživanje „Hidrogeografska studija reke Lepenice” uradila je još 2007. Ana Milanović, naučni saradnik u Geografskom institutu „Jovan Cvijić” pri SANU. Ona je i tada konstatovala da „ne postoji program kontinuirane kontrole reka u slivu Lepenice i da veći broj manjih vodotoka i potoka nikada nisu bili predmet istraživanja”. 

„Najveći stepen zagađenosti vode u Lepenici je u toku leta i početkom jeseni, kada je najmanjlji proticaj… Od pritoka Lepenice najveća zagađenja registrovana su u Ždraljici, otpadnim vodama vojne industrije u Medni, a od ostalih pritoka najviše su zagđeni Bresnički, Sušički, Divostinski i Erdoglijski potok i reka Uglješnica, zaključeno je u studiji. 

Navedeno je, takođe, da je tada najveći zagađivač Lepenice bila industrija i da je postojalo 14 postrojenja za predtretman otpadnih voda iz tehnoloških procesa, koja je trebalo da odstranjuju opasne otrovne materije, ali ni jedno od tih postrojenja nije radilo.

Merenjem zagđenja 2017. godine bavila se i Ivona Biočanin, tada maturantkinja Prve gimazije i jedna od najuspešnijih polaznika Petnice, u radu „Kvalitet vode reke Lepenice duž njenog toka kroz Kragujevac. U okviru terenskog rada uzrokovana je voda sa deset tačaka, na po dve gde se u  Lepenicu ulivaju Dračka i Grošnička reka, Ždraljica, Sušički potok i Uglješnica, pre ušća i nakon ulivanja. Na svih deset mesta, pokazala je analiza, voda je bila pete klase, znači najvišeg stepena zagađenja. Utvrđena je koncentracija nitritnih, nitratnih, amonijum, fosfatnih i sulfatnih jona, kao i prisustvo gvožđa, mangana, olova, cinka, kandijuma, bakra, kobalta i nikla. 

Nastaju novi zagađivači

Sva pojednična, povremena istraživanja nedvosmisleno govore da su i Lepenica i svi vodotoci nezagađeni samo od izvorišta do prvih naseljenih mesta, a odatle služe kao kanali otpadnih voda, u selima, prigradskim  mestima, pa i u samom gradu. U njih su direktno sprovedene i kanalizacione cevi, korita služe kao deponije i u našim selima odvajkada vlada „pravilo” – sve što ti ne treba u kući, baci u potok. 

Kada je reč o otpadnim  vodama iz industrije, moglo bi se pretpostaviti da je njihov uticaj na zagađenje Lepenice manji, s obzirom da je znatan broju većih preduzeća nestao, propao. Nema više „Zastavinih” fabrika automobila i kamiona, klanice „Crvena zvezda”, „Filipa Kljajića”, Fabrike kože „Partizan” i drugih velikih zagađivača (uzgred nova „Fijatova” fabrika ima postrojenja za prečišćavanje tehnoloških voda po najvišim evropskim standardima).

Međutim, na raznim lokacijama po gradu nastali su novi zagađivači – male štamparije, klanice, automehaničarske radnje, mlekare, proizvođači hemijskih preparata, praonice i drugi slični pogoni, iz kojih se često otpadne vode ispuštaju u vodotoke ili u kišnu kanalizaciju, koja je namenjena – samo joj ime kaže – da prima vodu od padavina posebno sa gradskih ulica. Nažalost, na ovu mrežu divlje su se priključili i razni manji proizvodni pogoni, pa i domaćinstva. Očigledan dokaz za to su sušni dani u prvoj polovini ovog maja, dakle kiša nije bilo,  a moglo se videti kako se uz obalu Lepenice kroz cevi kišne kanalizacije direktno u reku ulivaju „neke tekućine”, a oseća se i jak smrad.

Prema propisima sve otpadne vode – industrijske, komunalne, fekalne – trebalo bi da idu u kanalizacione kolektore, pa zatim u sistem za prečišćavanje u Cvetojevcu, ali jedno je ono što je propisano, a drugo šta se radi. 

U studiji „ Ekomara” o tome ima li života u Lepenici, taksativno su nabrojani izvori zagađenja:
Ispuštanje otpadnih industrijskih voda;
Ispuštanje kanalizacionih voda;
Ispuštanje automobilskog ulja na obali i koritu reka;
Velika količina čvrstog otpada (gume, staklena i plastična ambalaža, tekstil, građevinski materijal);
Veliki broj divljih deponija;
Smetlište u Jovanovcu uz Uglješnicu, sa kojeg procedne vode idu u reku, pa u Lepenicu.

Stanje je, nije preterano reći – katastrofalno. 

Utvrđeno je da u Kragujevcu problem neadekvatnog upravljanja vodama potiče pre svega od nedovoljnih kapaciteta lokalne samouprave, kao i od potpunog odsustva saradnje i razmene informacija između nadležnih institucija za moritoring – JKP „Vodovod i kanalizacija”, službi lokalne samouprave, privrednih društava i naučnih i stručnih institucija, kaže profesorka Snežana Simić.

Registar zagađivača

Čini se, ipak, da je napravljen neki pomak. Od marta prošle godine grad Kragujevac vodi lokalni registar izvora zagađivanja životne sredine. U nastavku ovog serijala proverićemo kako on funkcioniše, međutim, već sama procedura registrovanja ne uliva previše nade. Naime, kako je napisano, „sva privredna društva, druga pravna lica i preduzetnici, čije aktivnosti dovode do zagađivanja životne sredine… u obavezi su da podatke o zagađujućim materijama dostave lokalnoj samoupravi”. To znači da sami zagađivači treba da se prijave, ali s obzirom u kakvom društvu živimo i koliko je niska svest o očuvanju životne sredine, teško je poverovati da će oni biti nešto baš revnosni, mada su zakonom predviđene novčane kazne za one koje inspekcija uhvati da se nisu „samoregistrovali” kao zagađivači. 

Udruženje „Ekomar” upravo realizuje i projekat „Zelena perspektiva grada Kragujevca”, a prevashodna namera je da se podstakne donošenje Programa zaštite životne sredine, koji bi obuhvatio i tekuće vode. Radi toga je 9. maja upriličen razgovor članova „Ekomara” sa predstavnicima nekoliko mesnih zajednica, kako bi se izvorno od građana čulo na koje probleme ukazuju.

„Program treba da bude takav da identifikuje osnovne ekološke probleme i potrebe građana, kao i da usvoji rešenja za realne probleme, a da ih je moguće sprovesti”, kaže koordinatorka projekta Marija Simić Savić iz „Ekomara”.

Za svaku pohvalu je što jedna nevladina organizacija pokazuje visok stepen aktivizma i što njeni stručnjaci daju operativne predloge i iniciraju konkretne mere za zaštitu životne sredine, međutim na kraju je sve na lokalnoj vlasti – od odluka, do para. Hoće li se zaduženi iz gradske kuće razmrdati i shvatiti koliko je ekologija važna za život – i čoveka i svega živog oko njega?

UDRUŽENJE „EKOMAR”                                                                                                                                                      Primenjenom naukom za zdravu sredinu

Udruženje za promociju i ekološki marketing „Ekomar” osnovano je 2015. godine s ciljem unapređivanja zaštite životne sredine kroz edukativne ekološke programe i promociju prirodnih resursa. Tim udruženja čine stručnjaci iz oblasti biologije, ekologije, i ekološke politike sa velikim iskustvom u profesionalnom radu na projektima lokalnog, nacionalnog i međunarodnog značaja.
Među projektima koje je realizovao „Ekomar” su „Značaj uspostavljanja monitoringa površinskih voda – studija slučaja grad Kragujevac”, „Metode naučnog vrednovanja netaknutih vodenih staništa”, „Ima li života (u) Lepenici”, „Digitalni registar zagađivača na teritoriji grada Kragujevca”, „Razvoj ekološko-edukativnog kompleksa jezera Šumarice”, „Mali vodič kroz ekološke probleme i rešenje grada Kragujevca” i drugi.

„Ekomar” u formi primenjene nauke utiče na podizanje svesti kod građana o značaju očuvanja prirodne sredine, ekološki obrazuje mlade i inicira donošenje odluka lokalne vlasti iz oblasti ekologije insistirajući na njihovoj većoj aktivnosti i odgovornosti za rešavanje ovih problema.

U timu „Ekomara” su: Marija Simić Savić predsednica Upravnog odbora  prof. Dr Snežana Simić, prof. Dr Vladica Simić, članovi Upravnog odbora i članovi ekspertskog tima Ivana Mladenović Sofronijević, Tijana Veličković, docent dr Ana Petrović, dr Nevena Đorđević, Predrag Simović, Aleksandra Mitrović i Minja Utvić.  

Izvor: kragujevacke.rs; Piše: Miroslav Jovanović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.