Ljubiša Šljivic nakon 1020 km pešačenja juče stigao u Kragujevac

Društvo

Humanitarac Ljubiša Šljivić koji je pešačio od rodnog sela Biljane Donje u Hrvatskoj juče je stigao u Kragujevac. Ovu akciju pokrenuo je kako bi pomogao u sakupljanju novčanih sredstava za lečenje četvorogodišnjeg Ilije Milanovića.

Kako je izgledalo pešačiti 62 dana i proći kroz tri države, Ljubiša je objavio na svom FB profilu, objavu prenosimo u celosti:

„Narode, dečak je stigao u Kragujevac!
1020 kilometara!
62 dana!
3 države!
Bezbroj dobrih ljudi!

Uspešno je prepešačena ruta koju sam započeo u rodnom selu Biljane Donje, pa polako preko Knina, Grahova, Drvara, Petrovca, Prijedora, Banja Luke, Modriče, Brčkog, Bijeljine, Sremske Mitrovice, Beograda, pa sve do Kragujevca.

Bilo je tu svega, a najviše dobrih ljudi i iskrenih osmeha!

Ljudi su mi donosili hranu i piće.
Divna žena mi je donela skupocene patike, prešavši 100 km, jer su meni noge bile u žuljevima.
Bilo je dana kada sam imao 12 žuljeva.
Bilo je dana kada sam menjao tri puta dnevno čarape jer su bile pune krvi.
Trudio sam se da pričam što više sa ljudima u napuštenim selima tim ljudima fali socijalni kontakt.
Divna žena me je pratila na desetinu kilometara automobilom kroz manje bezbedna mesta, pritom se ja krećem 4 km/h.
Gledao sam u brda i šume i čekao da mi izleti medved ili divlja svinja nakon što prođoh znak za njih.
Sve sam to sa osmehom radio.

Nepoznati ljudi, a sada moji prijatelji su odvajali od svojih usta da bih ja bezbrižno i što udobnije stigao od tačke A do tačke B i odmorio se.

Dobih naziv „Apostol savremenog doba“.
Sveštenstvo me je gledalo kao jednog od njih.
Hodža me je prihvatio kao najdražeg gosta.
Krenuo sam u kratkim rukavima i već posle par dana sam se suočio sa snegom na Oštrelju.

Imao sam u istom danu tri jako rizične situacije gde su kamioni mogli da mi presude.
To se ponavljalo skoro svakog dana bar po jednom.
Potpuni stranci su mi ostavljali ključeve svojih domova.
Držao sam predavanje u školi.
Ljudi su me zvali i na slavu i na punoletstvo i na momačko veče.

Ljudi su ovu akciju i mene dočekivali po mostovima, ulicama, trgovima, hodali su kilometrima i kilometrima sa mnom.
Ljudi su plakali preda mnom.
Ja sam plakao pred njima.

Delili smo priče, slobodno vreme, parče hleba i krov nad glavom.

Uvideh da postoji samo jedna strana na ovim prostorima a to je – stradalnička.

Grlio sam ljude i ljudi su me grlili, tešili smo jedni druge i jedni drugima poveravali tajne.
Sve sam to sa osmehom izneo.

Posvećene su mi pesme.
Posvećeni su mi crteži.
Zvonila su crkvena zvona u čast čitave ove akcije i ove ideje.
Policajci su me privodili i odvodili na ćevape isto veče.

Sedeo sam sa zemljoradnicima, programerima, pevačima, piscima, drvosečama, učiteljima, veteranima, predstavnicima vlasti, sveštenstvom, običnim i neobičnim sudbinama, sve sam ih posmatrao isto, ali – isto, na šta sam jako ponosan.
Bio sam migrant, bio sam sumnjičav, privođen sam, bio sam čitač vodomera, nekome i vizionar.

Ljudi su dolazili iz drugih gradova kako bi mi pravili društvo, Ej, neko je utrošio svoje slobodno vreme, nešto najvrednije što ima, da bi podržao čitavu ovu akciju.

Plakao sam.
Smejao sam se.
Stezao zube od bolova.
Smrzavao se.
Bivao znojav i pokisao.
Koračao, koračao i koračao.

Trudio sam se da ime svog sela, svog grada, svog naroda, svoje familije i svoje ime pronesem u najboljem svetlu.
Trudio sam da podignem svest kod ljudi o jednom Iliji i njegovoj borbi.

Puno mi je srce sto je narod uvideo da Ilija ne može sam i da mu je potrebna pomoć pa su zdušno pomagali svi redom.

„Imam i ja dete, znam kako je i znam da ne bih želela da se njemu nešto dogodi.
I ti si nečije dete, Ljubiša“ rekla mi je jedna dobra duša.

Hvala vam svima, dobri moj narode!
Volim vas, zbilja da.
Ljubiša.

Srećan.
Zahvalan.
Ponosan.

‼️856 na 3030‼️
‼️Koracima za Ilijin prvi korak ‼️

Foto: Suzana Đorđević

Tagovi:

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.