Već šesti dan ultramaratonci pumpaju ka Briselu, neumorni i istrajni da dođu do cilja. Do danas prošli su kroz tri države i dočekani u sedam gradova, a za tačnost i preciznost u realizovanju trke odgovorna je dobra oganizacija.
Kako to zapravo izgleda u realnom vremenu i na licu mesta, objasnio je naš, sada već stalni, sagovornik Danilo Lučić, student Poljoprivrednog fakulteta Univerziteta u Beogradu iz Aranđelovca.
- Imamo četiri tima po pet članova i tu se menjamo dva-dva-jedan. Kada u ekipi ostane taj jedan koji treba sam da trči, tada se priključe trkači iz drugog tima. U suštini menjamo se, po dva člana trči uvek. Kada prvi tim završi drugi tim uzme štafetu, objasnio je on.
Kaže i da oni fizičku štafetu nemaju, već da se radi samo o smeni grupa, ali su u jednom trenutku u toku trke ipak odlučili da nabave nešto slično tome.
- S obzirom da smo dva dana išli bez štafete i bili smo fokusirani samo na rut, odlučili smo u jednom momentu da je kupimo i da to bude na malo šaljiv način. Uhvatili smo momenat da svratimo do jednog marketa, i tako je štafeta, odnosno maskota, postao Pikaču, kog smo preimenovali u Trkaču, kaže Danilo kroz smeh.
Tako im je na pauzi Trkaču pomagao da se zagreju.
Osim dobre uigranosti trkača, veliku ulogu u sprovođenju ultramaratona ima i njihova pratnja.
- U pratnji imamo prvu pomoć, logistiku i vozače. Bez Prve pomoći ne bismo mogli, staraju se o našim povredama, masiraju nas, i daju lekove. Logistika je tim koji sve rešava po pitanju rute, ko kad trči, te tehničke stvari. Naravno i vozači su tu, oni se smenjuju, jer vozi se i po 12 sati i konstantno su tu sa nama. I kod njih ima umora, ali oni su profesionalci. Gledali smo da izaberemo profesionalne vozače, prvu pomoć koja je najbolja, kao i logistiku koja je neumorna, svi oni imaju iskustva, rekao je o njihovoj tehničkoj podršci.
Za noćenje u Oberpulendorfu kaže da je smeštaj bio lep, nisu imali doček, ali mu je bilo jako zanimljivo što je čak i tamo bilo naših ljudi kod kojih su imali smeštaj.
- Ako nisu bili iz Srbije, to su bili ljudi iz Bosne, Hrvatske ili iz Slovenije i tu apsolutno nije bilo nikakvih granica. Imali smo tu zajedničku ratnu istoriju, ali po pitanju ovih stvari ljudi pokazuju da granice ljubavi ne postoje i to je ono što i mi hoćemo da pokažemo. Sinoć sam u Beču video transparent „Ljubav pumpa na najjače“ i to je ono iza čega mi stojimo, svi smo isti, svi smo u istoj borbi i svi idemo ka zajedničkom cilju, prokomentarisao je Danilo i prenoćište u Oberpulendorfu.
Juče u 8 krenuli su ka Beču, stajali su da odmore pri predaji štafete, a u Beč su stigli sinoć oko 18 časova.
- Doček u Beču je bio u 6 sati, a kolege koje su nas tamo sačekale rekle su da bi ih bilo još više, ali je danas prvi maj pa su otišli kućama za praznike. Mi opet smatramo da je bilo dosta ljudi. Sat, dva smo pevali i skakali sa ljudima, Beč je naš grad, to svi u Srbiji znamo, ljudi na ulicama bukvalno svi pričaju srpski. Mnogo je utisaka i mnogo je bio lep doček, ljudi u Beču su neverovatni. Neke stvari prosto moraš da doživiš, inače su neopisive, opisao je doček u Beču.
Osim podrške u gradovima u kojima se odmaraju, stiže i podrška od kuće. Kako kaže, svi ga podržavaju.
- Podrška od kuće stiže, od familije, porodice, rođaka, najboljih drugara i drugarica, ona je neizostavna. Dosta podrške stiže i iz cele opštine Aranđelovac i zahvalan sam im na tome. Koliko god da smo uporni u ideji da stignemo ka cilju umor je prisutan, malo se spava i neke rute su teže od drugih, ali kada dobijem te poruke podrške i kada ih na pauzama pročitamo oraspolože me i nastavim dalje. Mnogo mi znači podrška mojih sugrađana, kazao je Danilo.
Da podrška studentskim protestima i ovoj akciji od strane naroda ne jenjava govori i situacija od juče, u kojoj je došlo do kvara na kombiju koji je prevozio stvari maratonaca. Ljudi su, kako Danilo kaže, u najkraćem roku skupili donacije, kvar je uklonjen, a oni su nastavili dalje ka Beču.