Kraljevčanka Marija Krsmanović, majka tri dečaka, u gljivarstvo se zaljubila na planinarenjima gde se susretala sa različitim gljivama. Zahvaljujući svekrvi koja ih proučava od detinjstva, Marija danas važi za ,,živu enciklopediju“ kada su u pitanju branje, selekcija, ali i spremanje gastronomskih specijaliteta od gljiva.
Specijalno za čitaoce ,,Glasa Šumadije“, Marija otkriva na koji način možemo da napravimo razliku između jestive i nejestive gljive, kako da se ponašamo u slučaju da, ipak, pojedemo ,,otrovnu“ pečurku, kome se, ipak, ne preporučuju gljive, kako da im osvežimo ukus, ali i sačuvamo brojna hranljiva svojstva.
Prema njenim rečima, šumadijski i kopaonički kraj naširoko su poznati po raznovrsnim vrstama gljiva, kako jestivih, nejestivih, tako i lekovitih. S obzirom da u prirodi gotovo svaka gljiva ima svoju ,,sestru bliznakinju“ koja je ,,otrovnica“, Marija, ipak, ne savetuje početnicima branje gljiva bez nadzora iskusnijih gljivara.
- Postoje brojne knjige o gljivama, sa detaljnim opisima i fotografijama. Ali, sve dok ne uzmemo gljivu u ruku, ne omirišemo i ne analiziramo svaki detalj, može da nam se desi kardinalna greška. Lisičarka je jedna od najukusnijih gljiva kod nas, ali njena dvojnica zavodnica je veoma opasna. Sunčanica ima jednu od najotrovnijih dvojnica, zelenu pupavku, koja je smrtonosna. Primera radi, sa borovom rujnicom nema greške, ona je česta jesenja gljiva po našim šumama, ali ima nejestivu dvojnicu, a razlika je samo u ,,mleku“ koje ispušta. Muhara, pak, jedna od najlepših gljiva, podseća na kućicu iz ,,Štrumfova“, izuzetno je otrovna, izaziva halucinacije, promenu svesti, povraćanje i gubitak svesti, objašnjava Marija.
Sa druge strane, one najlekovitije gljive, o čijim blagodetima svedoče brojne naučne disertacije, ne samo da nisu jestive, već mogu da budu i smrtonosne i zahtevaju veliku obazrivost i preciznost u konzumaciji, ali i pripremi.
- Postoje gljive koje su lekovite, ali samo u svojstvu čaja ili kao tinkture sa alkoholom. Čaga je lekovita gljiva koja raste najčešće na brezama, a koristi se kao izuzetno jak antioksidans, a smatra se i da smanjuje kancerogene ćelije. Tu je i ćuranov rep, specifična gljiva koja se sastoji tankih lepezastih slojeva. Raste na panjevima i trulom drveću. Sadrži bioaktivne supstance PSK I PSP i odlična je za jačanje imuniteta, smanjuje upale, a u japanskoj medicini se koristi kao dodatak terapije kod najtežih bolesti. Kada dođe do trovanja, pre nego što se pozove hitna pomoć, savet je da se popije mleko, koje ,,čisti“ krvotok. Gljivarstvo je definitvno, budućnost medicine, što i ne čudi, budući da su se naši preci hranili gljivama i šumskim plodovima, ali je savremeno društvo uticalo da čovek izgubi vezu sa prirodom koja nam je podarena, dodaje ona.
O gljivama, kaže, i da živimo 10 života, ne bismo mogli sve da naučimo. U narodu vlada mišljenje da sve što jedu puževi i crvi da jestiivo, ali to, kada su u pitanju gljive, nije tačno. Pojedine gljive služe kao antidepresivi za pčelinji svet, a postoji i mišljenje da svaki berač ima gljive ,,koje mu leže i koje mu ne leže“, pa ceo život prolazi pored određenih gljiva, a nikad ih ne zapazi i ne ubere.
O gljivama može da se priča danima, mesecima, pa i godinama i uvek da saznamo po još nešto novo. Često pužići vole da grickaju gljive, pa ljudi misle da su jestive, a u pitanju su gljive koje izazivaju halucinacije poput ludare. Određene gljive koriste i pčelari kako bi smirili pomahnitale rojeve u proleće. Recimo, trud gljiva koja raste na trulim stablima , vekovima se zbog tvrdoće koristila za paljenje vatre i iscediteljske obloge. Pčelari je danas seckaju, suše, potpaljuju, jer taj dim deluje na pčele umirajuće, poput antidepresiva kod ljudi, slikovito objašnjava Marija.
Iako u Srbiji postoji veliki broj gljivarskih udruženja, zaljubljenici u gljive, kao i u prirodu i planinarenje, danas su uglavnom sredovečni i stariji ljudi. Kako bi mališanima približila blagodeti šumskog vazduha, od malih nogu ih upoznaje sa šumskim carstvom, a tako mali već sada imaju pozamašno znanje i o šumskim ukrasima – gljivama.