Medicinska sestra iz Kragujevca o odluci da ode za Nemačku: Moja generacija je umorna od čekanja

• Radila sam u buticima, prodavnicama, kao sportski trener… često i na crno, imam sate i sate neplaćenog prekovremenog rada i ni dan staža u struci, kaže za Nova.rs Vesna Jerković (38), medicinska sestra i diplomirani ekonomista iz Kragujevca.

Ona će već do kraja ove nedelje biti na svom novom radnom mestu na jednoj klinici u Kelnu, a u ispovesti za Novu.rs, otkriva zbog čega odlazi iz Srbije.

• Više ne mogu ni u butiku da se zaposlim, jer sam sa 38 godina ‘prestara’, a o poslu medicinske sestre ili sa diplomom Ekonomskog fakulteta mogu samo da sanjam, počinje Vesna i dodaje da je nebrojeno puta konkurisala za sve moguće poslove – od administracije, knjigovodstva, prodaje, rada u prodavnicama i buticima, do zdravstvenih ustanova. Jedino, priča ona, nije slala biografiju na oglase za IT pozicije, jer to, kako kaže, ne zna da radi, a svojevremeno je, naučila i italijanski ne bi li se zaposlila u Fijatovoj administraciji.

Nije joj uspelo, ali sa osmehom kaže, „sada bar znam jezik“.

Za sve godine posle školovanja, Vesna je uspela da “nakupi“ osam godina staža, od kojih je skoro godinu i po sama uplaćivala da bi povezala “rupe“ u periodu između dva posla. Poslednje radno mesto bilo joj je u second hand prodavnici, u kojoj kako svedoči, nije bila jedina sa fakultetskom diplomom.

• Odlučila sam da presečem, jer ovo nije život kakav želim i posao za koji sam se školovala. Ohrabrile su me drugarice iz srednje koje su već otišle u Nemačku ili se spremaju da idu. Na svim poslovima koje sam radila, kičma mi je pucala od tereta, tone i tone garderobe sam preturila preko ruku. U prodavnicama sam bila i magacioner i čistačica, radite sve, niko vas ne pita da li možete. Magacini se ziimi ne greju, nemate dnevno svetlo, ne znam šta je vikend, nabraja Vesna „standard“ svojih poslodavaca.

Kaže da je imala dve opcije – ili da nastavi tako, ili da iskoristi svoju diplomu medicinske sestre.

Ponovo se bacila na učenje stranog jezika, ovoga puta nemačkog i za dve godine prošla sve selekcije i dobila vizu.

• Za moje nemačke poslodavce nije bio problem što nemam radnog iskustva u zdravstvu, jer i koleginice koje su radile po bolnicama, kada odu u Nemačku prolaze dodatnu obuku. Tamo se tačno zna koja sestra radi koji posao, a uvek su dostupne dodatne obuke i plaćeno usavršavanje. U ceo ovaj program ušla sam sa velikim olakšanjem i osećam da tek sada počinjem da živim, iskrena je ona.

Očekuje da će uskoro dobiti i “spajanje porodice“ te da joj se u Kelnu pridruži i surpug. S olakšanjem kaže da sada “mogu da razmišljaju i o deci“, pošto joj je, tvrdi ona, roditeljstvo bilo nezamislivo u okolnostima u kojima trenutno živi.

• Ovde smo svakog meseca većali da li ćemo da platimo račun za struju ili internet. Uvek samo neka odricanja, od elementarnih stvari, pa do letovanja na koje godinama nismo išli. Kada treba da registrujemo auto tri meseca unapred pravimo plan čega ćemo da se odreknemo, a ne daj Bože da se auto pokvari ili da u kući crkne nešto od bele tehnike. Onda je to samo stres za stresom, priča Vesna i nada se da će odlaskom u Nemačku sve to postati prošlost.

Navodi i da je ne doču komentari „da se na zapadu mnogo radi“, te da neće imati vremana za „uživanje i odmor“.

• Pa ja i ovde mnogo radim, ne stižem da se odmorim, a od tog svog rada ne mogu normalno da živim. Sigurna sam da ću bar biti pošteđena stresova za osnovnu egzistenciju. A novac vam pruža mogućnost da opušteno živite i da povremeno možete negde i da otputujete. Evo, ja nikada nisam bila u glavnim gradovima zemalja u našem neposrednom okruženju, to mi je bilo nedostižno. Sasvim je normalno da čovek želi da vidi nešto novo. Ja ću svoje slobodno vreme iskoristiti da nadoknadim sve propušteno i ne pada mi na pamet da štedim novac za neka kasnija ulaganja ovde, već želim da proživim, otkriva Vesna svoje planove.

Žao mi je što ovo nisam uradila ranije

Vesna je još jedan zdravstveni radnik koji napušta Srbiju, iako, doduše, nikada nije radila u zdravstvu. Na izjave državnih znaničnika u kojima ukazuju da se otvaraju nova radna mesta po bolnicama, Vesna ocenjuje „da su se kasno setili“.

• Mi smo dugogodišnjom nebrigom naterani da idemo odavde, a Biro je i dalje pun nezaposlenih medicinskih sestara. Nepravedno je sada sve gužve svaljivati na medicinsko osoblje koje je otišlo iz zemlje. Znam mnogo devojaka koje bi htele ovde da rade, ali se konkursi ne otvaraju tako često i ne u velikom broju. Čini mi se da je problem ipak u nedovoljnom zapošljavanju, a ne u nama koji odlazimo, smatra ona.

Na kraju ističe i da joj je žao što odluku o odlasku nije donela mnogo ranije.

• Cela moja generacija, moji prijatelji i ja, umorni smo više od nekog čekanja. Uvek nešto čekamo da bude bolje. Izgubili smo strpljenje. Ja više ne mogu da čekam, 20 godina je prošlo otkako sam završila srednju školu, uložila sam vreme u obrazovanje, a sve ono što sam u detinjstvu usvojila … uči, budi čovek, obrazuj se, nije mi se vratilo. Odlazak iz zemlje vidim kao ulaganje u sopstvenu budućnost i zbog toga, idem da se ne vratim, zaključila je Vesna.

Piše: Aleksandra Petrović, Nova.rs