Moj dan sa Vučićem: Katanac na frižider

Društvo Komentar

Saradnica Glasa Šumadije, Anica Manojlović, opisala je jedan dan u izbornoj kampanji iz ugla srednjoškolca:

Šetam sa drugaricama kroz centar, mi stajemo jer su mi se odvezale pertle, ja kleknem, a jedna od njih kaže „Pazi sad će tu iz te šahte da izađe Vučić i da kaže – Izvinite, ali moram da doprem do svakog građanina Srbije. I da ti veže pertle.” Ja stižem da to uradim sama pre nego što se on pojavi, ali dugo sam razmišljala o tome što je rekla.

Na ovaj ili onaj način, on dopire i do građana koji to ne žele. Tokom predizbornog haosa, više sam pratila šta imaju da kažu drugi ljudi nego naš predsednik, ne zato što sam ga zapostavila, nego zato što sam ga se već naslušala. Kao osoba koja se klonila naslova o njemu i zaključala frižider, svečano predstavljam jedan svoj prosečan dan otprilike dve nedelje pred izbore.

Živim u domu učenika u Kragujevcu, dakle, svako jutro me budi razglas. U 6.30 alarm, nakon njega se uključuje radio i iz hodnika se prigušeno čuje muzika.

Meni časovi počinju u 8, ali ja ritualno kasnim, pa doručkujem na brzinu oko 7.50.

Pevušim neku od pesama koje se ponavljaju, a onda se muzika prekida i naš obrok blagosilja politički marketing rečima „Mir. Stabilnost. Vučić.”

Prvi put mi je malo preselo jelo, a onda sam shvatila da kao što se ponavlja muzika, tako se ponavljaju ove reči, ne samo na radiju, već otprilike svuda. Na ulici na otprilike svakom trećem ćošku, a na radiju – na nekih desetak minuta, tako da u koje god vreme jeo, svako ko uđe u menzu čuće ovu zdravicu tokom svog obroka.

U školi ga nema toliko, osim na časovima istorije ili sociologije, gde ga ne pominjemo imenom i prezimenom, ali ga, isključivo zbog sadržaja lekcija, često koristimo kao primer. Neću naglasiti kakav primer. Ponekad iskoči iz nekog pribora u vidu hemijske olovke, ali moram da primetim da moja generacija radije piše bilo čim drugim.

Posle škole se vraćam u dom da ručam kiseli kupus uz proju i politički marketing. To je obrok koji ništa ne može da pokvari, tako da mi u tom trenutku ne smeta društvo cenjenog predsednika. Nakon toga idem u svoju sobu, ne radim ništa i razmišljam kako bih mogla da radim nešto, ali obično samo ubijam vreme dok se ne pojavi neko i pozove me da idemo napolje. Poziv na kafu se nikad ne odbija, iako dobro znam da je napolju minsko polje mira i stabilnosti; u razgovorima ljudi koji ne razgovaraju sa mnom, al nenamerno uhvatim pokoju reč; na bilbordima, kojih ima mnogo. Kad idem do Saborne crkve prolazim pored njegovog lika, a kad izlazim iz crkve idem nekim drugim putem. I ne bude mi teško da kružim kroz ulice i šetam malo duže, al opet naletim na isti bilbord, samo negde drugde.

Ako idemo do centra, idemo peške, ali taj put smo prešli mali milion puta i mnogo je dosadan u povratku, pa se vraćamo autobusom. Na stanici neko traži upaljač i jedan stariji čovek pruža legendarni beli upaljač na kom piše „Za našu decu”. Ovaj je od prošlog puta, a još se drži. Od Srpske napredne stranke samo kvalitetni rekviziti. A ima tu lepe simbolike, upaljač za našu decu, upaljač kao da se založi vatra da deci bude toplo. Baš lepe slogane čujemo od njega. Ovo za našu decu je prošlo kako je prošlo, a sada, kada su prošli izbori, znamo da ćemo biti svedoci održavanja mira i stabilnosti.

Sve u svemu, dan kakav god da je, mora da se završi. Večeram često po pekarama, a i tamo se vrti ista radio stanica, pa mi je svejedno.

Za razliku od Aleksandra Vučića koji nikad ne odmara, ja najviše volim da spavam, jer tad sam uglavnom mirna.

Piše: Anica Manojlović
Tagovi:

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.