Prema zvaničnim podacima više od 350.000 zaposlenih u Srbiji prima minimalac od 32.000 dinara kao redovnu zaradu, a najmanje još toliko radnika ima neznatno veća primanja od minimalne mesečne zarade.
Među zaposlenima sa najnižim mesečnim primanjima su prodavačica u velikom tržnom lancu Zorica Popadić iz Kraljeva i radnik strane kompanije Zoran Miljković iz Kragujevca.
- Sa tako malim zaradama se teško preživljava. Plate ni iz daleka ne mogu da zadovolje osnovne potrebe, bez obzira da li primate minimalac ili nešto više od toga. Odricanja su velika, počev od kupovine hrane pa do odmora. Uglavnom kupujem na akcijama, čak i osnovne namirnice – hleb, mleko, ulje i šećer. Meso kupujem sve ređe i sve manje. Uglavnom kupujem ono što je najprihvatljivije za džep, kaže Popadić.
Miljković smatra da nijedna minimalna mesečna zarada koja ne može da napuni minimalnu potrošačku korpu, kao što je sada slučaj, nije plata nego milostinja.
- Nezvanična ponuda da minimalac od januara 2022. godine bude 35.000 dinara je sramotna, jer se sa njom ne može normalno preživeti. Mi baš primamo platu koja je u visini te minimalne potrošačke korpe i mogu da kažem da je to jadno i bedno. To je katastrofa i obično krpljenje kraja s krajem. To nije život, to je životarenje, kaže Miljković.
Vučić obesmislio pregovore
Iako su pregovori predstavnika sindikata, poslodavaca i Vlade Srbije u okviru Socijalno-ekonomskog saveta o minimalnoj mesečnoj zaradi u 2022. godini na samom početku, a stavovi učesnika tripartitnog socijalnog dijaloga dijametralno različiti, vrlo je verovatno da će dogodine minimalac iznositi oko 35.000 dinara, koliko je već najavio predsednik Srbije Aleksandar Vučić.
Predsednik Unije poslodavaca Srbije Nebojša Atanacković se ne seća da su predstavnici vlasti pre početka pregovora saopštavali minimalnu cenu rada.
- To već spada u domen politike i odnosa sa biračima, teško je sada reći šta je u pitanju, kaže Atanacković.
Sekretar Veća Saveza samostalnih sindikata Srbije Zoran Mihajlović ističe da je na taj način socijalni dijalog obesmišljen, a sindikati dovedeni pred svršeni čin.
- Mi faktički nismo ni pregovarali, a predstavnici vlasti su već izneli kolika bi minimalna zarada trebalo da bude. Tako su, na neki način, obesmislili pregovore i ono zbog čega postoje Socijalni savet i socijalni dijalog u Srbiji, ocenjuje Mihajlović.
Svi nezadovoljni minimalacem od 300 evra
Najavljenim minimalcem od 35.000 dinara nezadovoljni su i sindikati i poslodavci.
Član pregovaračkog tima Ujedinjenog granskog sindikata Nezavisnost Zoran Ristić najavljuje da će se taj sindikat zalagati da se minimalna zarada mora izjednačiti sa vrednošću minimalne potrošačke korpe koja će, prema procenama, krajem godine koštati oko 39.000 dinara.
- Nakon talasa poskupljenja i rasta troškova života, minimalna zarada trebalo bi da bude oko 40.000 dinara, objašnjava Ristić i dodaje da je to realan zahtev sindikata, tim pre što se „predstavnici vlasti hvale izvanrednim ekonomskim rezultatima”.
Taj iznos zahtevaće i Savez samostalnih sindikata Srbije, pozivajući se na dogovor iz 2018. godine postignut konsenzusom između predstavnika sindikata, Vlade i poslodavaca da minimalna zarada za 2021. godinu bude izjednačena sa cenom minimalne potrošačke korpe.
- Ako to zbog pandemije nismo uradili prošle godine, mislimo da je realno da se taj dogovor realizuje u 2022, pogotovu što Vlada iznosi podatke o rastu BDP od 6,5 odsto u ovoj godini, tako da ima mesta da se minimalna zarada poveća i bude u visini minimalne potrošačke korpe, kaže Mihajlović.
Sadašnji minimalac je 32.000 dinara i, ukoliko bi bio prihvaćen zahtev sindikata, to bi značilo povećanje od 22 odsto.
Za Uniju poslodavaca to je apsolutno neprihvatljivo jer je, po Atanackovićevom mišljenju, i predlog vlasti od 35.000 dinara za mnoge poslodavce „prevelik zalogaj”.
- Veliki deo poslodavaca još uvek nije uspeo da se izbori sa zaostalim obavezama iz prošle godine. Bez obzira na minimalnu pomoć države, njima su od tada ostale mnoge obaveze koje su bile samo privremeno odložene. Tako da sada, pored tekućih obaveza plaćanja poreza i doprinosa, treba da izmire i te zaostale dugove, obrazlaže Atanacković stav UPS.
Po njegovom mišljenju situacija u privredi nije bila „tako zdrava” da bi se moglo razmišljati o ozbiljnom povećanju koje traže sindikati.
- Do minimalca od 35.000 dinara, ili bilo kog drugog iznosa, možemo stići samo pod uslovom da nam se prihvati povećanje troška i ako se država obaveže da će kroz smanjenje poreza, povećanje neoporezivog dela zarada i razne druge načine to da kompenzuje, izričit je Atanacković.
Povoljni indikatori za povećanje minimalca
Ministarka za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Darija Kisić Tepavčević kaže da će se u narednom periodu definisati održiva minimalna cena rada i da je izvesno da će ona biti veća nego što je bila prethodnih godina.
Podseća da minimalnu cenu rada definiše čitav niz idnikatora koji ukazuju na socijalno-ekonomsko stanje u zemlji, od minimalne cene potrošačke korpe, trenda zarada, kretanja stope zaposlenosti, produktivnosti, do kretanja BDP.
„Dosadašnji povoljni indikatori ekonomskog napretka ukazuju da je moguće da se ta cena poveća, ali je suština da treba da bude održiva i stabilna i to nam je svima cilj”, kaže Kisić Tepavčević.
Kampanja „Diži minimalac”
U Srbiji je u toku kampanju pod sloganom „Diži minimalac”, koju realizuje nevladina organizacija Centar za politike emancipacije (CPE) u saradnji sa UGS Nezavisnost i Savezom samostalnih sindikata Srbije, koji pozivaju sve građane, društvene pokrete i nevladine organizacije da podrže zahteve sindikata za podizanjem minimalne zarade do nivoa minimalne potrošačke korpe. Ta kampanja je deo šireg projekta o najnižoj plati potrebnoj za život u zemljama Centralne, Istočne i Jugoistočne Evrope, koji je u aprilu pokrenula globalna mreža Clean Clothes Campaign (CCC), koja okuplja stotine sindikata i nevladinih organizacija širom sveta.
Umesto plate za život, minimalac za preživljavanje
Aktivista Centra za politike emancipacije (CPE), Vladimir Simović kaže da bi na osnovu njihovih istraživanja i izvedenih računica „plata za život u Srbiji” trebalo da bude trostruko veća od sadašnje minimalne zarade.
- Plata za život u Srbiji bi trebalo da iznosi 98.000 dinara. Plata za život predstavlja zaradu od koje radnik ili radnica i njihove porodice mogu zadovoljiti osnovne potrebe. Ona bi morala da pokrije troškove hrane, odevanja, stanovanja, javnog prevoza, komunalnih i telekomunikacionih usluga, obrazovanja, zdravstvene zaštite, slobodnog vremena i učešća u kulturnom životu. Takođe, plata za život uključuje i malu štednju od 10 odsto koja služi za pokrivanje nepredviđenih troškova, kaže Simović.
Sagovornik kaže da umesto „plate za život”, Srbija ima minimalnu potrošačku korpu, čija je metodologija višestruko problematična, jer ne odražava civilizacijski minimum zadovoljenja ekonomskih i socijalnih potreba radnika i radnica i njihovih porodica, već potrošnju 30 odsto najsiromašnijih.
- Ilustracije radi, minimalna potrošačka korpa podrazumeva da tročlana porodica raspolaže sa tek 1.500 dinara za obrazovanje na godišnjem i 580 dinara za hranu na dnevnom nivou. Skupa gledano, minimalna potrošačka korpa indikator je devastacije i osiromašenja našeg društva, ističe Simović.
Ovakvo stanje je, po Simovićevom mišljenju, posledica politike direktnog privlačenja stranih investicija, koje se subvencionišu iz javnog budžeta, a privlače se, između ostalog, i niskim zaradama.
- To je politika ne samo Srbije već cele jugoistočne Evrope, odnosno postsocijalističkih zemalja, koje se u privlačenju direktnih stranih investicija međusobno takmiče u snižavanju cene zarada i urušavanju radnih prava. To je svojevrsna trka ka dnu, jer iz toga nema izlaza i prosperiteta već je to konstantno takmičenje u srozavanju zarada i radnih prava, u kome se radnici ʼna izvolteʼ nude stranim kompanijama za dramatičnu eksploataciju, naglašava Simović.
Fenomen minimalne potrošačke korpe
Iako Zakon o radu kaže da se pri utvrđivanju minimalne cene rada polazi od „egzistencijalnih i socijalnih potreba zaposlenog i njegove porodice izraženih kroz vrednost minimalne potrošačke korpe”, radnicima koji primaju minimalac to ne izgleda tako, a minimalnu potrošačku korpu doživljavaju kao instrument za njihovo obespravljivanje.
Međutim, u Nacionalnoj organizaciji potrošača Srbije (NOPS) kažu da se i u našoj zemlji već 10 godina potrošačka korpa prati u skladu sa principima i standardima Eurostata, koji su usklađeni sa principima Međunarodne organizacije rada i Ujedinjenih nacija, što obezbeđuje uporedivost podataka sa drugim zemljama.
Potpredsednik NOPS Zoran Nikolić, podseća da prosečna statistička porodica u Srbiji više ne broji četiri nego tri člana i da se shodno tome i potrošačke korpe odnose na tgročlanu porodicu.
- Minimalna potrošačka korpa se odnosi na potrošnju domaćinstva koje obezbeđuje održavanje života i kapaciteta članova domaćinstva, imajući u vidu optimalni sastav hrane i pića i ostalih proizvoda i usluga koji čine ličnu potrošnju. Izdaci za nju su svrstani u nekoliko kategorija, a jedna od osnovnih koja vuče skoro polovinu minimalne potrošačke korpe su hrana i piće. To je kategorija na koju se troši 40 odsto prihoda prosečnog domaćinstva. Pored nje, na komunalne usluge odlazi još 20 odsto prihoda, što znači da se samo na te dve kategorije potroši 60 odsto prihoda prosečnog domaćinstva, kaže Nikolić i dodaje da u preostalih 40 odsto treba uklopiti izdatke za odeću i obuću, zdravstvo, obrazovanje, prevoz, komunikacije, kulturu, rekreaciju, putovanja…
- Minimalna potrošačka korpa formirana je na granici egzistencije i u njoj nema ničeg drugog osim hrane, pića i komunalnih usluga, što znači da minimalna zarada, apsolutno, već dugo vremena nije u skladu sa minimalnom potrošačkom korpom. Zato nisam siguran ni da li je 39.000 dinara dovoljno da se svi generalno malo podignemo, zaključuje Nikolić.