Na adresu redakcije Glasa Šumadije stiglo je pismo pohvale medicinskom osoblju Univerztetskog Kliničkog centra u Kragujevcu. Pismo vernog čitaoca, prenosimo u celosti.
„Ja sam iz Majdanpeka i prošle nedelje sam došao u goste u Kragujevac.
10. juna mi se slošilo jer imam hroničnu limfocitnu leukemiju. Doveden sam u Urgentni centar KCK, od momenta javljanja i početka moje zdravstvene obrade, sve više i više sam pomišljao da se ne nalazim u Srbiji, Kragujevcu.
Kako su me postavili na kolica, tako su me vozili dok nisu odrađene sve analize. Zaključak je bio da moram biti primljen na odelenje na klinici za hematologiju KCK. Tek tu sam ostao potpuno zbunjen i u neverici.
Tim lekara i sestara su me dočekali i smestili na odeljenje. U jednom momentu sam se pitao, ko sam ja, da li se ovo meni dešava. U razgovoru sa doktorima sam rekao, između ostalog, da sam iz Majdanpeka i da je to drugi Zavod, a da sam se do sada lečio u Boru, Kladovu, Negotinu.
Odgovor je bio da to nije moj problem. Od mene se tražila samo saradnja sa doktorima i sestrama.
To je tako organizovano, tako predusretljivo, mirno, kulturno. Svi sa osmehom.
Sutradan kreću detaljna ispitivanja. Moja obaveza je bila da sednem u kolica i uz vožnju završena su sva snimanja. Posle dobijenih rezultata nekoliko lekara je počelo raspravu o mom stanju. Zaključci su doneti i lečenje kreće uz prethodni razgovor sa mnom.
U toku tog dana, pa sve do kraja radnog vremena, doktori su me obilazili nekoliko puta.
Tako je isto i danas, nedelju dana od kako sam u njihovim rukama. U ove lekare imam potpuno poverenje, u tim hematologa KCK, klinike za hematologiju. A tim funkcioniše kao jedna družina, gde se tačno zna šta ko radi.
Morao sam ovo da napišem, jer nije baš sve za kritiku u ovoj zemlji. Ima nešto, kao što je tim klinike za hematologiju KCK, kome upućujem sve pohvale, pre svega na ljudskosti, ali i stručnosti.
Namerno neću da pominjem imena, jer ne bih da me grize savest, ako nekoga izostavim.
Dragi Kragujevčani čuvajte ovakva blaga, niste svesni šta imate.“
Razocarana komunikacijom.
Otac lezao na odeljenje urgentne medicine hospital,informacije putem telefona traju 2-3 min,i uvek isti odgovora,stabilan,u redu…Druga prica kada se direktno ode,onda je druga dijagnoza.
Ne obavestava se rodbina ili ostavljeni kontakt u slucaju premestaja na drugo odeljenje sto se saznaje nakon minimum 12 sati kada zovemo info da se raspitamo0,,kao ni obavestenje o daljem pristupu pacijenta(stavljanje na respirator),sto porodica ni u najgorem slucaju ne zeli,i da nas nakon 12h obavestavaju da je pacijent preminuo.
Ne postoji identifikacija porodice(da znamo da je to on),..procedura nakon smrti je :
– PVC vreca
– PVC vreca
– Limeni sanduk zavaren
– Drveni sanduk…
I ?????? Da li sam siguran da je unutra moj otac?Ne.,jer nije dozvoljeno da se vidi sta ili ko je unutra.
Dalja procedura…otpusna lista se ceka 7 dana!Zasto?
Ako se pacijent svakog dana proverava,beleske,terapije i ostalo se unose u sistem.
Pacijent preminuo u …..
Nema daljih unosa sem vreme smrti,potvrdi,odstamapj,potpisi i gotovo.
Sta je tu onda pa mora da se ceka 7 dana da se to uradi.
Zakljucak
– losa komunikacija ,obavestenja-saglasnosti – nikakva
Saglasan i potvrdujem.
Dodajem da su cak i mnogi lekari i medicinske sestre neuki i da znaju da prave greske koje dovode do fatalnog ishoda pacijenta. Sve ovo posebno ako se uzme cinjenica da se ne uzimaju u obzir istorije bolesti od kojih je primljeni pacijent bolovao ili simptome koje mozda imao u proteklom periodu.
Zakljucak samo da si ziv i zdrav i fizicki i mentalno.