Pisao sam kako se obaraju diktature, koji su putevi i načini, pa da svedem račun. Krenulo je, ne treba zaboraviti, blokiranjem Suda od strane opozicije, nešto što su svi pozdravili. Studenti su pokrenuli lavinu, priključili se srednjoškolci.
Društvo koje je podeljeno u ovolikoj meri nije kadro da se okupi i složi oko ijednog razumnog zahteva. Podeljeni smo na hiljadu načina, partizani i četnici, Zvezda i Partizan, Beograđani, Vojvođani i južnjaci, vernici i ateisti, knedle i gomboce. Gledamo se preko nišana, niko nikom ne veruje, u glavi nam je da svako ima neki interes i nešto se krije iza svega. Pretvorili smo se u društvo Ilija Čvorovića, površno, niskih pobuda, brojnih oportunista…
U takvim okolnostima, ne postoji ništa što bi nas vezalo sem nečeg duboko emocionalnog. To su deca. Na toj osnovi je nastao zamah. Pa ipak, opet nije bilo dovoljno. Emocionalno nas vozi na kratke staze, da kažemo do 15. marta, do tada smo bili zaljubljeni. Put koji vodi u nasilno skidanje diktature tad je završen. Prešli smo na politički put. Do zajedništva nije došlo. Opozicija je bila pasivna i nesnađena, deca se udaljavala od svojih zahteva i opozicije, čak i svojih kolega, matori su gurali svoje interese među njih i na kraju ih progurali. Tako su deca prešla u našu igru, igru matorih i u toj igri, sve one niske pobude, površnost i oportunizam, došli su ponovo do izražaja.
Umesto 4 zahteva, temelja protesta, priča se pomerila na stotinu sitnih parola, nešto što liči na političku kampanju, ali stihijsko i pod uticajima grupa matorih. U tim vodama, deca su se loše snašla. Jedno su zahtevi za pravdom i radom institucija, drugo je (pred)izborna kampanja. Jedno je protest koji se vodi emocijama, drugo je realpolitika. Uz sve to, i postojeće strukture su gurale svoje crv-priče za razbijanje, jedne priče levima, druge priče desnima, jednima da je sve NVO, drugima da je sve nacionalističko itd. DB radi svoje.
U jednom protestu vođenom emocijama to ne mora da bude bitno, u političkim vodama, ove odrednice su ključne. Studenti su ostali negde na pola puta, nevični realpolitici i zapali u klasično stanje ‘želim da me svi vole’, ‘sa svima dobar’. Fun fact, to je želeo i Vučić. To se vidi i danas, ta unutrašnja pocepanost između želje da guraju političku priču, a na temelju emocija. Ta želja im je uskratila šansu da izaberu jasan pravac i saveznike, a u realpolitici se uzima sve što može da se iskoristi, sve se grabi zarad krajnjeg cilja. Nema mesta emocijama i idealima.
Te šanse su propuštene, put u obaranje diktature nalaženjem spoljnog saveznika je spao na male grane. Možda bi već bilo i izbora i rešene situacije s NIS. Osude ne treba da bude, u pitanju su mladi koji su tek započeli politički život. A u takvoj, do juče nezainteresovanosti, ne znaju kome od matorih da veruju. Što mnogi matori dobro znaju i preporučuju im se slatkorečivošću, laskanjem i poltronstvom. Nedovoljno iskristalisan politički pravac kod studenata, koji su imali mogućnost da utiču na kreiranje i menjanje stavova kod starijih (kako studenti kažu, ja za njima), što je sve moglo biti izraženo plenumski, doveo je do rasipanja starijih opet na stare struje.
Ono što je sigurno je da je režim završio, ne postoji minimum šansi da opstane, mladim, nadolazećim glasačima su arhineprijatelji. Danas ili sutra. Na kraju smo odabrali put ekonomskog kraha i nade da se uvalimo u više geopolitičke interese. Ostaje pitanje šta će biti nakon režima. Ovoj zemlji su neophodni surovi profesionalci koji znaju mnogo više od puke teorije i mrsomuđenja, lišeni emocija, koji bi postavili stvari kako treba. Jedan period čiste tehnokratije, kako god nekom to loše zvučalo. U jednom društvu, s gomilom polupismenih, površnih, niskih pobuda i morem oportunista, nade su male da će poluge doći u prave ruke. I sa tim, možemo sad da bistrimo dnevnu politiku i krckamo slobodno vreme, ja prvi.
Ne bih se slozio sa tobom,sanse da se prikljucimo eu,ce porasti,kao inlitanje odgovornosti zar je malo.