Položaj žena u našem društvu je pitanje za koje je, kao i za mnoga druga, zainteresovan svaki odgovoran pojedinac, bez obzira na polnu i svaku drugu pripadnost, pa otuda i sloboda, uprkos nepostojanju kompetentnosti za tako ozbiljne društvene teme, da se na njega baci pogled, u nameri da se oslikavanjem stanja u delu ženske populacije da doprinos njegovom boljem razumevanju.
Položaj žena, posmatrano u jednom dužem vremenskom periodu, jeste značajno poboljšan, ali se neće, suštinski, dalje unapređivati jednim aktom da, na primer, 30 ili 40% od svih učesnika političkog života ili rukovodeće garniture u nekom sistemu budu pripadnice ženskog pola, čak ni onda kada taj akt bude ispoštovan u praksi. Neće ni usklađivanjem sa svim evropskim ili svetskim standardima koji se tiču ove teme, sve dok je to stvar nametnute obaveze i preciznog, formalnog proračuna, pa i tamo gde mu mesto nije. Ni preimenovanjem naziva zanimanja i titula, po svaku cenu, do granica rogobatnosti i osećaja blage disharmonije u njihovom izgovoru. To je pitanje, kao i brojna druga osetljiva pitanja, na kome bi trebalo raditi kontinuirano i svakodnevno, bez veštačke prenaglašenosti, već uz suštinsko razumevanje i svih specifičnosti konkretnog zadatka i spleta okolnosti i, na drugoj strani, ograničenja i mogućnosti žena, jednako kao i muškaraca, za odgovor na taj zadatak i takav splet okolnosti. A rešenje će se nazreti kada se više pitanje položaja žena u društvu ne bude, kratkoročnih ciljeva radi, podvlačilo crvenim linijama i kada počne da biva sve manje zgodan pamflet i pitanje, svesrdno (zlo)upotrebljavani, a sve više element, spontano uklopljen u kontekst nekih diskusija, akcija i svakog drugog dešavanja i objektivan odgovor u situacijama koje odgovor zahtevaju.
Važan preduslov za kvalitetno rešavanje datog problema jeste njegovo objektivno, iz, što je moguće, više uglova, sagledavanje, upoređivanje činjenica trenutnog stanja, analiza istih i definisanje nekih, a na temelju pomenutih sagledavanja i analiza, pravaca ka željenom cilju. U takvom razmišljanju i takvim namerama, nastaje i ovaj tekst.
Žena – čuvarka seoske porodice
Prema svim validnim kriterijumima, koji se primenjuju u međunarodnim istraživanjima, Srbija je ruralna zemlja, u kojoj oko 40% stanovništva živi u seoskim sredinama i u kojoj, prema poslednjem popisu poljoprivrede, svaki peti stanovnik ima neko angažovanje u poljoprivredi i u selu. Stoga je pitanje ruralnog razvoja i kvaliteta života ruralnog stanovništva jedno od glavnih pitanja celokupnog održivog razvoja Srbije, a ako je neosporna uloga žene kao čuvarke seoske porodice, gazdarice i neformalne gospodarice imanja onda je jasno da poznavanje pokazatelja statusa seoske žene značajno mogu da doprinesu rasvetljavanju, razumevanju, ali i rešavanju pitanja položaja žena u našem društvu, u celini.
Od ukupnog seoskog stanovništva, skoro polovinu čine žene, a u regionu centralne Srbije 49%. Podaci su vrlo promenljivi usled stalnih kretanja ženskog seoskog stanovništva od seoske ka gradskim sredinama i, uglavnom, ukazuju na „starenja“ sela. Migracije od sela ka gradu su, naime, izraženije u mlađim uzrastnim kategorijama, a motivisane su boljim kvalitetom života, većim šansama na tržištu rada i razvijenijim socijalnim uslugama. Tako u selima centralne Srbije, žene starije od 70 godina čine 56,1% te populacije, dok učešće žena starosti od 26 do 30 godina pada na 47%.
Od vremena Srpskog građanskog zakonika, koji je važio od 1844. do 1946. godine, a koji je regulisao pravni položaj seljanke odnosno žene u Srbiji i koji je, veoma grubo, promovisao „povlašćeni pravni položaj“ čoveka, što je, u tadašnjem „rečniku“, značilo muškarca, svakako da se mnogo toga promenilo, ali se i dalje, u nekim segmentima života seoskih žena, naziru modeli ponašanja i razmišljanja kao sve bleđe, do duše, ali, ipak, prisutne posledice njegovog sprovođenja. Svoj borbeni duh i spremnost za angažovanje seoske žene, često, pristaju da „troše“ na obaveze u okviru domaćinstva i porodice, ne upuštajući se u neke poslove za koje, kao što je, na primer, politika, i same kažu „da su za ljude“, misleći pri tom na muškarce.
Tako, u poređenju sa seoskim muškarcima, među seoskim ženama veće je učešće neaktivnih i nezaposlenih (55% žena prema 39% muškaraca), nešto je manje učešće zaposlenih u poljoprivredi i značajno je niže učešće zaposlenih u nepoljoprivrednim sektorima (20% žena prema 34% muškaraca). Bez obzira na starosnu kategoriju, u grupi nezaposlenih žena, čak 76% njih nikada nije čulo za bilo kakvu meru podrške Nacionalne službe za zapošljavanje, a tek je 13% njih učestvovalo u nekom od tih programa, navodeći da im to nije povećalo mogućnosti za zapošljavanje. U grupi žena zaposlenih u poljoprivredi, ogroman broj njih zapravo radi u okviru svog porodičnog gazdinstva, u velikom procentu u statusu pomoćnog člana. Kao vlasnice poljoprivrednih gazdinstava pojavljuje se 17% žena.
Važno obrazovanje seoskih žena
Obrazovanje seoskih žena je posebno važno, jer se od njih, u uslovima života i rada na selu, oduvek mnogo očekivalo, a sa druge strane se, upravo zbog, još uvek, takvih uslova, obrazovanjem smanjuje mogućnost da se uloga seoskih žena svede samo na ulogu majke i domaćice, te tako smanji „polje njihove eksploatacije“. Obrazovanje je, zapravo, mehanizam kojim bi se najjače mogle pokrenuti važne izmene u svesti seoskih žena, koje bi, za rezultat, imale i kvalitativne promene u konkretnim pokazateljima. Prema najnovijim podacima, 60% seoskih žena je bez obrazovanja, sa nepotpunim i samo sa osnovnim obrazovanjem, što je, u odnosu na stanje u ovoj oblasti, od pre 15 – ak godina, izvesni napredak i poboljšanje stanja, koje je, na žalost, i dalje pod jakim uticajem tradicionalnih, negativnih, stavova prema obrazovanju žena na selu, ali i lošeg materijalnog stanja seoske populacije.
Među ženama koje nisu završile srednju školu, u 18,5% slučajeva razlog za to bio je pritisak porodice da ostanu i rade u domaćinstvu ili na poljoprivrednom imanju, dok je u 26% slučajeva razlog bio tradicionalistički stav porodice da im nije potreban viši nivo obrazovanja. U 18% slučajeva razlog je bio nedostatak novca, dok je za 10% žena razlog bilo rano sklapanje braka i briga o porodici. Modeli dodatnog, neformalnog obrazovanja kod nezaposlenih žena, nižeg obrazovanja, ne izazivaju posebno interesovanje, te je svega 2,8% njih bilo njihov polaznik. a one koje nisu pohađale dodatno obrazovanje kao najčešći razlog navodile su nedostatak novca (u 40% slučajeva), nedostatak interesovanja (26%), udaljenost (6%) i nedostatak ponude odgovarajućih kurseva (9%). Rezultati ispitivanja pokazuju da seoske žene, svakako, poseduju određene veštine (umeće tradicionalnih zanata i rukotvorina, poznavanje stranih jezika, tehnička znanja i veštine, upravljanje poljoprivrednim mašinama,…), ali preovlađuju one koje nisu prilagođene promenama na tržištu.
Tradicionalno, seoska žena u Srbiji je, na svojim leđima, nosila, oduvek, veliki teret poslova u kući, na njivi i polju, oko porodice i rodbine, što joj nije ostavljalo vremena da se posveti svom zdravstvenom stanju, mada su, često, razlozi za tako nemaran stav prema sebi, poticali iz neznanja i neprosvećenosti. Usled otežanog pristupa lekaru, a u uslovima siromaštva, seoske žene su rešenje za svoje zdravstvene probleme tražile u nadrilekarstvu i samolečenju. Fizičku iscrpljenost organizma seljanke i njegovu podložnost brojnim bolestima pospešivali su brojni, a uz to i veoma česti porođaji, bez odgovarajućeg oporavka, tako da je smrtnost seoskih žena u Srbiji, tokom prve polovine prošlog veka, bila najveća u starosnoj dobi od 56 do 60 godina, zatim u dobi od 21 do 25, te od 26 do 30 godina, a veoma mali procenat ove populacije je doživljavao duboku starost (preko 75 godina).
Danas se mnogi pokazatelji u oblasti zdravstvene zaštite žena na selu mogu objasniti i razumeti ako se uzme u obzir podatak da se procenat sela koja imaju ambulantu kreće od 20% (jugoistočna Srbija) do 87% (Vojvodina). U centralnoj Srbiji, ambulante postoje u 33% sela, te 41% ispitanica ističe da ih, upravo, život u datom naselju sprečava da posećuju lekara u meri u kojoj je potrebno i kada je potrebno. Ovaj, ali i svi drugi podaci upućuju na nizak nivo odgovornosti prema svom zdravstvenom stanju i sklonost ka „samolečenju“, pri čemu se izdvaja taj da je, među seoskim ženama, 9% onih koje nemaju zdravstveno osiguranje, a u grupi marginalizovanih žena koje se nalaze u statusu pomoćnih članova domaćinstva angažovanih isključivo u poljoprivredi učešće osoba bez zdravstvenog osiguranja iznosi 14%. S tim u vezi su i pokazatelji u oblasti rodno specifičnih zdravstvenih usluga (23,8% obavlja godišnje kontrole ginekološkog zdravlja, 6,8% obavlja mamografske preglede,…), koji „na taj portret“ i sliku odgovornosti seoskih žena prema sopstvenom zdravlju, dodaju „setno sivu, nepogrešivu“
Socijalnu uključenost žena sa sela ograničena je obavezama i nedostatkom vremena, što se, često, u 20% slučajeva, navodi kao razlog, mada se češće, kod 54% ispitanica, kao ograničavajući faktor, navode finansijske mogućnosti. Zbog čega god, tek svega 14% njih odlazi na turistička putovanja, izlete i u obilazak kulturnih spomenika, premda ispitivanja pokazuju da svest o značaju i želja za takvim sadržajima kod seoskih žena postoji. Putovanja su upravo ono što bi stanovnice sela u Srbiji najradije odabrale u slobodnom vremenu (25%), a potom sport i rekreaciju (19%) i pasivan odmor kod kuće (11%).
Ženi na selu je potrebno ohrabrenje
Mnoštvo je još podataka, iz svih sfera života, koji bi sliku položaja seoske žene mogli da učine još živopisnijom i detaljnijom, ali je već dovoljno da se razume da ženi na selu, pre svega ostalog, nedostaju poštovanje njenog specifičnog ritma rada i rasporeda obaveza, a tek onda podrška, ohrabrenje, informisanost i sadržaji kreirani i plasirani na, njoj prilagođen, način. Koliko je prepoznavanje tih nijansi važno, a koliko ga, pak, često nema, govori i podatak da su, dosadašnji, programi podrške poljoprivrednoj proizvodnji, uglavnom, namenjeni gazdinstvima, a žene se retko nalaze u ulozi nosioca poljoprivrednog gazdinstva, zbog čega ne mogu samostalno da konkurišu za ove programe, a da su, usled opterećenosti na gazdinstvu i u domaćinstvu, često sprečene da se u iste i uključe.
Senzibilitetu žene odgovara organska poljoprivredna proizvodnja
Ako je, dugoročno, cilj razvoja našeg društva očuvanje života na selu i njegovo obnavljanje, prirodno je da se, kao jedan od predloženih pravaca u iznalaženju rešenja za kvalitetniji život i poboljšanje statusa seoskih žena, prepoznaju savremeni i profitabilni sistemi i oblici poljoprivrede. Među njima, izdvaja se organska proizvodnja, koja je veoma prilagođena specifičnostimi poljoprivrede u regionu centralne Srbije, a koja značajno može da doprinese ekonomskom osnaživanju i osamostaljivanju žena na selu i jačanju njenog samopoštovanja. Upravo senzibilitetu žena i njenom odnosu prema poslu odgovaraju mogućnosti koje organska poljoprivreda nudi, a tiču se raznovrsnosti gajenja lekovitih, aromatičnih i cvetnih biljnih vrsta i autohtonih sitnih životinja i odličnog polazišta za promovisanje lokalne turističke ponude, plasiranja domaćih proizvoda i jedne kvalitetne i celovite ponude gazdinstva. Istovremeno, bavljenje ovim vidom poljoprivredne proizvodnje pruža mogućnost da se tradicionalna znanja i veštine seoskih žena pretvore u svojevrstan kapital, sačuvaju u formi značajnog poljoprivrednog nasleđa i, istovremeno, prilagode zahtevima savremenog tržišta, čime se dostiže jedan viši, specifične vrednosti, nivo uticaja i važnosti delovanja ove populacije za širu zajednicu. Za otpočinjanje ovog posla, pri tom, potrebna su značajno manja ulaganja u poređenju s konvencionalnom poljoprivredom, a može da se organizuje na malom posedu. Dodatnu mogućnost, u ovom ili bilo kom drugom poslu na selu, predstavlja i udruživanje žena u forme koje najbolje mogu da odgovore na njihove zahteve i olakšaju realizaciju konačnih ciljeva.
Ove i druge ideje za poboljšanje položaja žena i unapređenja kvaliteta njihovog života na selu zahtevaju, da bi ostvarile svoju misiju, pažljivo planiranu promociju, odgovarajuće informacije i instrukcije, upoznavanje i povezivanje sa uspešnim primerima iz okruženja, uspostavljanje komunikacije i razmenu iskustava, uz učešće stručnih, dokazanih, u svojim oblastima, pojedinaca, od poverenja. To su neki od načina da se najzad sa poljoprivrede i života na selu skine taj pogrdni i negativni predznak, da se toj delatnosti i toj sredini, kao što je to u svim razvijenim zemljama, obezbede dostojanstvo i status kao nešto što im zaista i pripada, a da se ženama na selu omogući pravo na izbor, te da, ukoliko taj potencijal i spremnost da ga i ostvare, prepoznaju u sebi, samouvereno izađu iz svog dvorišta i budu više od one koja, samo, „vodu nosi“ ili „otvara kapiju“.
*U tekstu su korišćeni podaci RZS i izdanja „Seljanka u Srbiji, u prvoj polovini 20. veka“, autor Momčilo Isić