POLITIKA SUŠTINE

Komentar Politika

Izveštaj sa Prve godišnje Skupštine Pokreta slobodnih građana

 

Da li u Srbiji može da dođe do odlučujućeg evolutivnog skoka u kojem bi se najzad, kako anatomiji čoveka dolikuje, razdvojilo dupe od glave?
Kada se na jednom mestu okupe istinske zvezde kao Goran Marković, Zdravko Šotra, Nikola Đuričko, Bisera Velentanlić, te novinari, pisci, izdavači i profesori, kao Ratko Božović, Milan Vlajčić, Zoran Hamović, Janko Baljak, Radivoj Cvjetićanin, Borka Pavićević, Zoran Čičak, Rade Veljanovski, ali i mnogi drugi univerzitetski nastavnici i javni delatnici iz gradova širom Srbije, baš kao što su se prekjuče, 19. maja, okupili u skupštinskoj sali beogradske opštine Stari Grad, jasno je već na prvi pogled da povod okupljanju mora biti prvorazredni događaj ovog društva i njegove kulture.
Ne može, takođe, a da se na prvi pogled ne primeti i neprirodan nesklad između veličine dela i individualnog značaja okupljenih, s jedne, i minorne javne pažnje koja se njihovom skupu posvećuje, sa druge strane. Televizijskih kamera, reflektora, fotoreportera i izveštača, jedva da je uopšte i bilo.
Očigledno, prekjuče je u Beogradu održan događaj koji nije bio zabranjen, jer policija nije upala da rasturi skup, a nisu to učinili ni navijači, niti neki drugi “spontano revoltirani“ prolaznici. To je bila Prva godišnja Skupština Pokreta slobodnih građana (PSG), kojom je svečano obeležen prvi rođendan najmlađeg izdanka na zakržljaloj i lomnoj biljci što dva veka u Srbiji raste, a koja se u debelim knjigama zove: modernizacija Srbije.
To što joj se i danas uskraćuju svetlost i pažnja govori da postoji jedna tradicija zanemarivanja, gotovo folklor zavere: postoji snažna i ukorenjena želja da se zvezde vide u blatu, da se uzvišeno unizi, da entuzijazam prevazilaženja bude poražen. Postoji, međutim, i uporstvo da se svetlo pokaže boljim od tame, otvorenost snažnijom od budžaka, a principijelnost kao zdravija od licemerja, te biljčica i u ovom naraštaju tera svoje lastare. Samo zato ono početno pitanje, vodeće u ovom tekstu, uopšte može i da se postavi, i eventualno nametne i razume.

Politika PSG

Pored finansijskog izveštaja i statutarnih izmena proceduralne prirode, Skupština PSG je raspravljala i odlučivala o izveštaju predsednika Saše Jankovića i o Manifestu slobode i pravde – svojem vjeruju, najopštijem političkom dokumentu. Sve nabrojano dvodoma Skupština PSG usvojila je velikom većinom.
U PSG postoji jedan zanimljiv unutrašnji grupni fenomen – iluzija da je prošlo nekoliko godina u toku prvih godinu dana rada. Razloge za taj efekat ponudio je i izveštaj predsednika koji nedvosmisleno pokazuje da je PSG najaktivnija politička organizacija u zemlji. To isto važi i za naš grad. Broj dokumenata, objava, snimljenih materijala, protestnih skupova, javnih događaja i akcija koje je PSG napravio za godinu dana, u Kragujevcu kao i u Srbiji, prevazilazi ono što su sve druge političke organizacije za to vreme napravile u zbiru. To su javno dostupne i proverljive činjenice. Samo zahvaljujući tome ova organizacija se i održava u javnom životu. Na Skupštini se, međutim, najmanje govorilo o otporu sredine, najvažnijem uzroku nesrazmere truda i efekta. Autor ovih redova to ćutanje zove patriotizmom PSG, jednim od stubova morala organizacije i jedinim smislenim patriotizmom u Srbiji danas. To je stvaranje pritiska za rečeni evolutivni skok.


Tom otporu materijala pripada i činjenica iz izveštaja Saše Jankovića da organizacija infrastrukturno postoji u 30 gradova Srbije, kao i zadatak da se do sledećeg redovnog zasedanja Skupštine ona udvostruči. Iz toga razumljivo sledi politički stav koji PSG dosledno ponavlja i po njemu postupa već godinu dana: neophodna je saradnja unutar opozicije.
Saradnja je definisana, najpre i najšire, kao tehnička saradnja sa svima koji su za fer i poštene izborne uslove. To znači dogovor koji obavezuje da posle sloma diktature neće biti izbornih krađa i uzajamnog potkradanja. Međutim, između idejno i vrednosno bliskih organizacija opozicije potreban je snažniji oblik solidarnosti i partnerstva. To je definisano kao politička saradnja i ona podrazumeva udruživanje, ali nikako ne i objedinjavanje opozicije. Ko hoće jedinstvo neka ne gubi vreme sa opozicijom, nego neka se odmah prijavi kod Vučića – tamo će naći sve što prezir prema pluralizmu podrazumeva i što logici jednog i jedinstva konsekventno pripada.
Zaključeno je da PSG neće odsustvovati iz konkretnih akcija rešavanja pojedinačnih socijalnih, komunalnih i sličnih problema građana i društva, ali da ova organizacija nije osnovana zbog toga. NJena misija je vođenje politike suštine, a to znači promene pravnih, institucionalnih i političkih okvira Srbije, koji je sputavaju na putu izgradnje modernog društva.
U tom kontekstu, predsednik PSG Saša Janković, eksplicitnije i jasnije nego bilo koji politički prvak u današnjoj Srbiji, izričito je naglasio zapadnu spoljnopolitičku orijentaciju koju zemlja mora da zauzme. To nije pitanje ideologije niti ukusa, to je pitanje samopoštovanja i istinskog patriotizma. Stabilnost Balkana je geopolitički cilj zapadnih sila, a na istoku ova regija privlači pažnju samo kao “trn u peti Evrope“, kako se izrazio, i sve što Srbiju sa te strane očekuje može biti samo dalja destabilizacija i stvaranje novih konflikata. Ko ne želi da šalje svoju decu u ratove i u beli svet, ko želi miran društveni razvoj i uslove za napredovanje u Srbiji, najpre mora želeti Srbiju na zapadu.
Ta civilizacijska orijentacija, koju Srbija već dva veka gubi i nanovo pronalazi, u njenom savremenom političkom jeziku zove se PSG. Misija Pokreta slobodnih građana je u tome da poveže najšire kulturno nasleđe zapadne civilizacije sa idealima našeg društva. Kako to kaže Radivoj Cvjetićanin, predsednik političkog saveta PSG, i pisac polaznog teksta Manifesta slobode i pravde: “iz daleka dolazimo i daleko putujemo“. Ali dug dah ove politike suštine u ovom trenutku pre svega znači prisutnost i održanje: svaki građanin Srbije koji ovo oseća i razume mora znati da PSG postoji i gde može da pronađe svoje bližnje po slobodi.
A da li se evolutivni skok odvajanja dupeta od glave zaista i može dogoditi? Postoji kičma, specifičan organ koji je za te namene izumeo Bog iliti priroda. Zato odgovor suštinski zavisi od odgovora na prethodno pitanje: da li građani Srbije uopšte žele da nose svoju kičmu uspravno?

Piše: Saša Milenić

autor je jedan od osnivača Pokreta slobodnih građana i njegov poverenik za centralnu Srbiju

Tagovi:

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.