Poluljubavna priča u diplomatskim poluintrigama – „Odisej u kavezu” roman Aleksandra Vasovića

Društvo Kultura

Ako tražili roman za godišnji odmor možda je knjiga Aleksandra Vasovića „Odisej u kavezu” baš prava stvar za vas. Na prvi pogled putopisno štivo o boravku u Iraku u sebi sadrži i ljubavnu priču, večnu tajnu pustinjskog peska, ali i poput nekog „lajt” detektivskog romana zakulisne „igre prestola” u, vazda svim bojama prefarbanim, diplomatskim krugovima.

Osnova priče je autorov odlazak u Irak, u koji on stiže kao pratnja svog oca koji je posle dugogodišnje karijere na čelu „Zastave” i našeg grada postao ambasador u Bagdadu. Paradoks je da pisac u tamo dolazi u jesen 1999. godine odmah posle NATO bombardovanja naše a neposredno pred istu (samo mnogo suroviju) intervenciju Alijanse.

Ta atmosfera i oseća u romanu iako se Vasović trudi, po svojim rečima da piše „kao što impresionisti slikaju” – na blic, brzo, „u slikama” i bez preteranog „ulaženja” u karaktere svojih likova.

I u ovoj knjizi (karakteristično i za ostala njegova dela) on mahom ne menja prava imena ličnosti o kojima piše. Čitalac „Odiseja u kavezu” ima prilike da se podseti ljudi iz prethodnih garnitura koje defiluju kroz našu ambasadu u Iraku: poput Živka Šoklovačkog, Olivera Potežice, ondašnje radikalke (ali i danas bolno aktuelne Maje Gojković)… koji u njegovoj knjizi dele sudbinu barabar sa lokalno-zavičajnim likovima i facama iz Kragujevca i Beograda ali i Bagdada. Neki od njih, izgubiće kasnije život prilikom američkog bombardovanja.

Okarakterisavši svoju bagdadsku avanturu kao „put u nepoznato” (daleku zemlju sa čijom kulturom i običajima do tada nije imao nikakvih kontakata) ali i svojevrsan beg od veze (u romanu nikada dovršene) Vasović sa fotoaparatom (što je onda bilo sumnjivo) šparta glavnim gradom Iraka.

Boravak u ambasadi trajaće znatno kraće nego što je predviđeno (i, koliko je ambasadorski mandat) i pošto je njegov otac, zbog koga se tamo i obreo, brzo pozvan „na konsultacije” (a, zna se šta to u diplomatiji znači) nazad u Srbiju, pisac kao posmatrač (može se reći i zalutao) se nalazi u svetu koji je do tada za njega bio nepoznanica. Bilo da je reč o arapskoj zemlji pod vlašću Sadama Huseina ili u diplomatskim krugovima u kojima svako, sa obaveznim osmehom, ipak igra svoju igru.

Na stranicama romana on opisuje pre svega Bagdad, u to vreme grad od šest i po milona ljudi (danas ima gotovo devet miliona), njegove gužve, bazare, antikvarnice, vrelinu (za nas nepojmljivu) u jesenje-zimskim mesecima, većiti pesak i palme. Pomalo komično deluju njegovi opisi časova engleskog jezika upriličeni za naše ljude u Iraku, jer se taj jezik u moderno doba, sem u srpskoj diplomatiji, već decenijama podrazumeva u tim krugovima. Podrazumevaju se i žurke, proslave, kokteli… (alkohol je jedan od stubova diplomatije i uveg ima u velikim količinama) i stalne posete brojnih delegacija „svih i svakoga” iz ondašnje SRJ ambasadi. On, kao čovek sa strane i bez pretvaranja boem opisuje u detalje te svakodnevne zabave plastičnim i slikovitim jezikom.

Obilazi „sukove” (bazare kože i tekstila), antikvarnice u kojima se nude artefakti (pra)drvene istorije Međurečja sa kič podvalama za alave strance i retke turiste.

Uzbudljivo je i njegovo obnavljanje šoferske veštine na ulicama Bagdada na kojima važi samo jedno pravilo – da nema pravila a glavni deo automobila je sirena.

Irak tog doba (koje je ipak, za nama) je zemlja suprotnosti, podela, od nacionalnih, verski, plemenskih, do političkih – za i protiv Sadama, ekstremno bogati i siromašni… i pisac u tim brojnim neistomišljenicima vidi veliku sličnost sa zemljom iz koje dolazi – našom. Takođe, Irak je tada i pod sankcijama kao i SRJ, pa se stanovništvo kao i kod nas legalno bavi švercom, najčešće nafte na u kojoj zemlja u koju je došao „bukvalno pliva”.

Zbog intriga opisanih u romanu (da ostavimo nešto i za čitoace) boravak u Iraku je kratko trajao ali avantura nije izostala kao ni njen romaneskni kraj u Vasovićevom „Odiseju u kavezu”. 

Ljubav kao slamka preživljavanja

„Surovo iskreno, bez preterivanja, bez tendencije ka savršenom – jednostavno i na momente sirovo, svesno izbegavajući rutinu savršene rečenice i ’ispeglanog’ stila, nazivajući stvari i događaje pravim imenima, Vasović nas uvodi u svet diplomatije razbijajući enigmu savršenosti, težeći sveopštem prirodnom haosu – predstavljajući svet i negovu refleksiju onakvom kakvi jesu.

Kao i Odisej u potrazi za svojom Penelopom, Vasović kroz avanturu nenadanog i iskrenog diplomatskog angažovanja hvata se za jedinu slamku preostalog preživljavanja – svog poštenja, dečije naivnosti i ljubavi prema svojoj neuhvatljivoj muzi – Iris… Ljubavi koja ga održava na površini brodolomne stvarnosti i čuva od razočarenja, neiskrenosti, lažnih prijatelja i proroka srebroljublja…”, napisao je, između ostalog, u recenziji dela Nikola Srećković Džoni.

Zbirke priča i pesama, romani

Drugi roman Aleksandra Vasovića „Odisej u kavezu” je njegova peta knjiga. Do sada je objavio: zbirke pripovedaka „Sedam kratkih priča” i „Najtopliji dan jednog leta”, zibrku pesama „Pogled sa trećeg sprata” i roman „Odlazak jednog doba, bitka za Iris…”. Izdavač „Odiseja u kavezu” je kragujevački Centar za razvoj slobodne misli. Knjiga se po ceni od 400 dinara može poručiti od samog autra preko mejl adrese: kgwasa66@gmail.com ili na Vasovićevoj fejsbuk stranici.

Tagovi:

6 komentara

  1. Poznajem čoveka i doživljavam ga kao autentičnog fašistu. Sada se pitam šta sa vama nije u redu kada njegove knjige reklamirate.

    1. Prvo Vujaklija.Najgluplje je reci nekome iz KG da je fasista.Poznajem Vasu od osnovne skole.Citaj malo ,a bolje vise,romane u vidu reportaze…… Jack Kerouac koga je plagirao Oklopdzic u CA Blues ili sve od Kapora,pa se vrati……..sorry sto tastaruru ne menjam,Ali bar ne kenjam……

  2. Blage veze nemas ti ni o fasizmu ni o autoru..da me iole znas ne bi tako govorio..Uostalom..primam samo zamerke na sadrzaj ili bilo sta stilski lose uradjeno u ma kojoj knjizi a licni dozivljaji l;aika me ne zanimaju..Autor

  3. Gospodina Vasovica poznajem jos iz osnovne skole,svako ima pravo na licni dozivljaj,Ali licni bas opisuje onoga koji dozivljava,Ja sam se,licno dvoumio da li da ga shvatim kao Kapora,ili Jack Cerouack-a,on the road,classic koji je savrseno kopirao Oklopdzic u CA Blues…….fasista? Prouci makar Vujakliju,for the beginning,sorry sto ne menjam android tastaturu,ja ne menjam,Ali bar ne kenjam.

  4. Kada se susretnete sa ovom knjigom Aleksandra Vasovića, ne možete a da se ne zapitate “ Da li je ovo putopis ili biografija?“ Odgovor bi bio i jedno i drugo, nešto kao romansirana biografija ili lirski putopis. U knjizi autor navodi mesta koje je posetio, ljude sa kojima se družio, opisuje grad, opisuje običaje tih novih ljudi. Nema zakulisnih radnji, spletki, neočekivanih obrta. Sve teče glatko i jasno,ravnim ispoetizovanim stilom.

  5. Roman „Odisej u kavezu“ još nisam kupila, ali svakako hoću, zbog predhodnog „Odlazak jednog doba – bitka za Iris“. Aleksandar Vasovoić je na mene ostavio utisak zato što piše kao što, sigurna sam, i priča. Bez kitnjastih reči i opširnih opisa okruženja. Mislim da je jedan od retkih pisaca, ne samo kod nas, čije je štivo pitko, rečenice jasne i bez pretenzija. Ne koristi izraze za koje je osrednjem čitaocu potrebna Vujaklija, to mi se takođe jako svidelo u predhodnom romanu. Ne zato što nemam dovoljan fond reči, već zato što zbog toga stičem utisak da ovaj pisac nije nadobudan i isfoliran, već piše iz srca. To cenim i kod pisaca i kod ljudi koji me okružuju. Sve u svemu, preporučujem predhodni roman, (pročitala sam ga u dahu, za dva dana), a verujem da ću i u ovom novom uživati čim mi se nađe u rukama.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.