Predrag Filipov, Solidarnost: Bliži se vreme podnošenja računa srpskom narodu (VIDEO)

Predrag Filipov, ambasador SR Jugoslavije u Japanu i Sloveniji u periodu posle 2001. kada su ponovo uspostavljani međunarodni odnosi sa mnogim zemljama, sada član Građanskog pokreta Solidarnost, na čijem je čelu Goran Ješić, govori za Glas Šumadije o trenutnoj poziciji Srbije u međunarodnim odnosima.

Na pitanje – da li se u ovom trenutku zna kakva je spoljna politika Srbije, Filipov kaže da da se zna kakva je spoljna politika Srbije, mi ne bismo postavili takvo pitanje, pošto „temeljna opredeljenja, principi i ciljevi demokratski definisane spoljne politike bili dokumentovani i taj dokument bi bio javna stvar“. 

• Poslednjih 25 godina (nakon petooktobarskih demokratskih promena 2000. godine) jedini usvojeni akt koji se odnosi na definisanje spoljnopolitičke strategije bivše SRJ je ekspoze nekadašnjeg saveznog ministra za inostrane poslove Gorana Svilanovića u Saveznoj skupštini 24. oktobra 2001. godine.
• Dokument je odredio neophodnost definisanja nove spoljne politike SR Jugoslavije, kako bi se uspešno prevladao uticaj decenijske izolacije zemlje. Navedeni su globalni, regionalni i unutrašnji činioci koji su uticali na međunarodni položaj tadašnje Savezne Republike Jugoslavije, i izneti novi ciljevi spoljne politike zemlje zasnovane na težnjama da se zemlja pridruži Evropskoj uniji i Severnoatlantskom savezu, jačanju regionalne saradnje i bilateralnih odnosa sa susedima, potom na razvijanju izbalansiranih odnosa sa globalnim spoljnopolitičkim akterima (Sjedinjene Američke Države i Ruska Federacija), kao i na podsticanju odnosa za državama „Trećeg sveta“, odnosno zemljama u razvoju.
• Posle usvajanje spoljnopolitičkog ekspozea usledilo je u većoj meri implementiranje proklamovanih ciljeva.
• Od 5. juna 2006. god. od kada Srbija funkcioniše kao nezavisna i suverena država (naslednica Državne zajednice Srbije i CG) ovde se vodi neusklađena spoljna politika, koju karakterišu protivrečnost  i konfuzni prioriteti koji se menjaju promenom političkih elita na izborima.
• Međutim, moram da istaknem da nakon 2012. god. od kada je Srpska napredna stranka na vlasti,  nije postojao ni jedan razlog nedefinisanja spoljnopolitičke strategije Srbije, s obzirom da je od tada otklonjeno pitanje većinske podrške u parlamentu  i prisustvo “remetilačkih šumova”  koji su ranije bili prisutni u komplikovanim koalicionim odnosima političkih stranaka koje su činile vladajuću većinu za postizanje konsenzusa u određivanju spoljnopolitičke strategije.
• Istovremeno (u odsustvu strategija), postoje brojni dokumenti koji naznačavaju smer i pravce delovanja, ali koji su nekonzistentni, nepovezani i neusklađeni. 
• U takovoj situaciji, svaki državni zvaničniki može da bez ikakve odgovornosti daje izjave za dnevnopolitičke potrebe u cilju prikupljanja  politikih poena i da tako pojača namerno izazvanu konfuziju javnosti  u njenom pokušaju  tumačenja  i razumevanja spoljnopolitičkih prioriteta.
• U tom smislu treba razumeti i nebrojene nastupe predsednika Vučića u javnosti baveći se predstavljanjem Srbije u stranim zemljama.

Vučić se u Moskvi sem sa Putinom, sreo i sa Si Đipingom. Da li bi, nakon povratka iz Moskve, trebalo da strahujemo od pooštravanja pritiska na studente, profesore, nezavisne medije?

• Isticanjem nekonzistentnih, kontradiktornih prioriteta zemlje, prilagođenih “ušima sagovornika”, a naknadno u ličnoj interpretaciji saopšenih srpskom javnom mnjenju, Vučić pokušava da sebe predstavi kao “spasioca Srbije, mađioničara i driblera visoke klase” u međunarodnim odnosima i u kontaktima sa najuticajnijim svetskim zvaničnicima, prenebregavajući činjenicu da su njegovi nastupi pažljivo praćeni od strane predstavnika svih zemlja i međunarodnih organizacija koje imaju diplomatska predstavništva u Beogradu i da se u dobroj diplomatskoj praksi zapisnici sravnjuju. Pošto se ima utisak da je malo od takvig susreta zapisnički dokumentovano,  ne bi trebalo jednog dana da nas iznenadi saznanje i velika razlika u onome što se stvarno desilo prilikom tih razgovora.  I to brine.

• Bez obzira što se nadam da ga ni jedna strana (ni RF ni Kina) prilikom susreta sa našim predsednikom nisu “prijateljski savetovale” šta da radi sa studentima  (jer su do sada pomno proučile “slučaj” i pretpostavljam imaju dovoljno poluga za sprovođenje svojih interesa u Srbiji), i da  on neće posegnuti za “alatkama, kuvarima i začinima” koje su često korišćeni u ove dve zemlje prema sopstvenom narodu.

Putin je rekao da je Srbija i dalje energetski zavisna od Rusije. Da li Srbija može bez ruskog gasa?

• To je opet jedna od recikliranih srpsko-ruskih priča koje koriste obe strane poslednjih 25 godina. Sa naše strane, činjenice iz te priče o srpskoj zavisnosti od ruskog gasa i nafte se vrte u ovoj ili onoj verziji svaki put kad treba opravdati potrebu nekritičke “bliskosti” sa ruskom stranom.

• Međutim, mislim da se bliži vreme podnošenje računa srpskom narodu o tome šta su oni koji su bili nadležni, a nisu, uradili da se otrgnemo od bilo čije zavisnosti ili je smanjimo na najmanju moguću meru. Ja to razumem kao prioritetno pitanje bezbednosti ove zemlje.

• Građanski pokret Solidarnost smatra za najveći izraz patriotizma i odanosti svojoj zemlji kontrolu trošenja para u korist prioritetnih potreba građana. Da li smo mogli da, sa do sada koruptivno spiskanim parama, bar pokušamo da doprinesemo rešavanju ove zavisnosti, a koja nam definivno nije u interesu ?

Kome je ta poseta korisnija – Putinu ili Vučiću?

• Ojektivno ceneći “značaj” Srbije na međunarodnoj sceni i u globalnim političkim odnosima, Vučiću svakako. Putin je pokazao svetu i svojim građanima “vojnu moć i podršku koju uživa u svetu” prisustvom, ako se ne varam, 27 predsednika država Paradi pobede  (a Vučić je jedan od 27).

• U srpskoj javnosti on se predstavlja kao “ jedan od 5-6 miliona”  koji ima tu privilegiju da prisustvuje takvoj demonstarciji ruske moći i “pun zahvalnosti” obavi spasilačke poslove za Srpski narod. To je poruka za pokušaj spasa njegove poljuljane slike među sopstvenim pristalicama. A Putin u Rusiji daleko bolje “stoji”.

Studentima se povremeno prebacuje višak nacionalizma. S druge strane, studenti nisu otišli u Moskvu, niti su ih primili parlamenti Kine i Rusije, već su otišli u Strazbur i Brisel. Kako to komentarišete?

• Mnogi u studentskom pokretu vide ono što im se najviše sviđa ili što im se najmanje sviđa, ali mislim da to ovog momenta nije ono što opredeljuje ljude u prižanju podrške studentima. Ono što Građanski pokret solidarnost, samooodbrna i oslobođenje vidi kao najvažnije je opredeljenje studenata za vrednosti koje se su “zajednički imentitelj” normalnog i uređenog društva i države. A to su PRAVDA, ISTINA, ČOVEKOLJUBLJE, SOLIDARNOST i JEDANAKOST PRED ZAKONOm. Vrlo dobro su procenili da su to vrednosti  i temelji na kojima je formirana i koje funkcionišu u zemljama EU … za koju su takođe svesni  da nije uvek idealna zajednica.

• Takođe su prepoznali da SE OVE VREDNOSTI NE BAŠTINE u MOSKVI i PEKINGU i u funkcionisanju autoritarnih društava , da u takvim sistemima koji tesno sarađuju sa srpskim režimom ne mogu dobiti podršku za svoju borbu i razumevanje postavljenih zahteva. ZATO SU OTIŠLI U EU, a ne u Moskvu ili Peking.

• Građanski pokret solodarnost podržava opredeljenje studenata jer su naše temeljne vrednosti istovetne sa navedenim princima. Mi funkcionišemo kao DECENTRALIZOVANA ORGANIZACIJA na temelju PLENARNOG  NAČINA ODLUČIVANJA  (slično studentskom modelu).Ttakođe  smo jedini koji smo, slično drugim evropskim organizacijama,  formirali i ETIČKI ODBOR (čine ga ljudi nespornog stručnog autoriteta). Odbor obavlja ulogu nezavisnog organa i bavi se evaluacijom  pretpostavljenog sukoba interese ili bilo kakve pravno-etičke pretpostavke (postavljene od strane bilo koga) za svakog člana pokreta.

Koliko će posla nakon promene vlasti, a jednom će i do toga da dođe, imati nova srpska diplomatija?

• To će najviše zavisiti od toga ko i u kakvom političkom sastavu dođe na vlast.  Zavisiće od razumevanja težine i tumačenja unutrašne političke i ekonomske situacije i potrebe sagledavanja realnih prioritetnih i bezbednosnih interesa zemlje.

• Naša društvo i država se nalazi na ozbiljnoj raskrsnici, spoljna politika je jedna od državnih aktivnosti koja treba da služi za rešavanje unutrašnjih državnih potreba i interesa i postizanja ukupne stabilnosti. I to ne treba nikada zaboraviti. Taj posao treba poveriti obrazovanim, stručnim, odgovornim ljudima koji će ga u datim okolnostima razumeti kao vrlo težak i naporan, a ne kao teren za “šepurenje” po međunarodnim skupovima, stranim i domaćim ambasadama.