Priča nezaposlene kragujevačke učiteljice: Borba za neizvedene generacije

Grad Milica

„Učitelj je gori od sluge jer gospodski ne može živeti, a životinjski ne sme“, reči Ivana Cankara potpisuje učiteljica Mirjana Pantić koja već trinaest godina čeka na svoje radno mesto.

Nakon mesta pripravnika stažiste, asistenta u nastavi, brojnih zamena u školi, Mirjana je radila i kao prodavac fotografija na veseljima, prodavac na „Šarenoj pijaci“, dadilja i evaluator udžbenika, ali stalno radno mesto nikada nije dobila. Fakultet pedagoških nauka Univerziteta u Kragujevcu završila je 2009. godine i od tada je u potrazi za poslom. Da bi sebi obezbedila egzistenciju, radila je van struke. Ipak kaže da je prosveta njen svet, to je mesto gde se oseća potpuno svoje. Učionicu opisuje kao svoje carstvo, to je ono za šta se školovala i gde su je geni vukli, s obzirom na to da je treća generacija učitelja u familiji.

  • To je moj život, to je moj svet. Sve ovo drugo je preživljavanje, čisto preživljavanje, survivor.

I pored sve magije koju je osećala na radnom mestu za koje se školovala, realnost je bila takva da je jedno vreme bila korisnik socijalne pomoći. Trenutno, Mirjana živi od invalidske penzije bolesne i nepokretne majke. Čak dva puta, Mirjanina majka je odbijena za primanje pomoći za tuđu negu i brigu. Razlozi zbog kojih je odbijena kaže da su diskutabilni. Imajući u vidu tešku situaciju u kojoj se nalazi, Mirjana je shvatila da više ne može da čeka na posao, da moli da je neko primi, mirno i staloženo nosi CV svuda, a bude odbijena.

  • Već imam dovoljno godina za neki ozbiljan život i za neku ozbiljnu poslovnu priču.

Mirjana je napominje da ovo nije samo njena lična borba, već borba za sve njene neizvedene generacije. Ona se sada bori na jedini preostali način, putem koji nije sama birala, na koji je naterana, da drugi nakon nje ne bi morali. Ne traži ništa tuđe, samo radno mesto za koje se školovala i dobila diplomu.

  • Nije sramota nemati i biti siromašan, sramota je čekati da ti neko nešto da, a da to nisi zaslužio. O mom radu mogu da posvedoče kolege, moji dragi učenici, direktori najboljih škola u kojima sam do sada radila. Školovala sam se za ono što volim, za ono što jedino znam najbolje da radim i svakom kolegi smem da stanem uz rame. Nadala sam se da ću doprineti, svojim radom i delima, predanošću i kreativnošću, poboljšanju kvaliteta obrazovanja i vaspitanja.

Đački roditelji su kod direktora škola u kojima je radila tražili da dobije stalno zaposlenje. Jednom prilikom, roditelj jednog učenika je bio toliko oduševljen njenim pristupom da je želeo da se na mestu učiteljice koju je menjala zaposli Mirjana.

U jednom trenutku je slala CV svim gradovima u Srbiji i Crnoj Gori, ali ni tako nije uspela da nađe posao. Za vreme korone, kaže Mirjana, bilo je posla. Dešavalo se da drži čas, a da je zovu na zamenu. Međutim, i to vreme je prošlo. Direktori škola u kojima je radila su joj govorili da im je žao, da bi voleli da je zadrže, ali je uvek neko drugi dobijao posao za stalno, zamene su dobijale druge zamene, a ona je ostajala uskraćena za posao koji voli. Očigledno, svako ima nekog iza sebe, a Mirjana je u ovoj borbi sama.

  • Jedan savet za mlade kolege, kada upisuju fakultet, studenti učiteljskog fakulteta mogli bi da prvo nađu nekog iza sebe pa onda da upišu fakultet, kaže Mirjana.

Obraćala se svima, što pismeno što usmeno, ali nikakav konkretan odgovor nije dobila. Iako ima sedam godina, pet meseci i devet dana radnog staža, za Mirjanu Pantić niko nije zvao. Nakon obaveštenja i molbe koju je poslala gradonačelniku Kragujevca Nikoli Dašiću, članu Gradskog veća za obrazovanje Dušanu Aleksiću, rukovodiocu Školske uprave Goranu Joksimoviću, načelniku Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Katarini Peulić i zaštitniku građana Jeleni Milivojević, Mirjana je dobila odgovor da će je u roku od sedam do četrnaest dana pozvati Miroslav Petrašinović, predsednik Skupštine grada. Do našeg razgovora, desetog avgusta, poziv gospodina Petrašinovića nije usledio. Mirjana se tako rešila da pošalje pismo i predsedniku države Aleksandru Vučiću. Svi njeni dalji koraci zavisiće od toga da li će joj predsednik odgovoriti.

Septembar se bliži, a ova učiteljica ne želi da čeka posao skrštenih ruku. Posao traži na sve strane i pita se ko u Kragujevcu zapošljava prosvetne radnike.

Piše: Sofija Jevremović
Tagovi:

4 komentara

  1. Tesko da ce moci u struci da nadje posao kakva je prosveta danas.

    S’ druge strane opet u prosveti ni zarade nisu nesto velike kako bi se od njih i koliko toliko normalno zivelo. Dakle ovde je i licni razvoj i prosperitet ugrozen danas. Osnovni razlog je sto se malo vodi racuna i jos manje ulaze u fundamentalno znanje i vaspitanje.

    Dalje, sledi da bi mozda trebalo razmisliti o prekvalifikaciji, da se steknu neka nova znanja i vestine i oproba u necemu drugome sto je mnogo isplativije a sve iz razloga zbog vremena koje uvek fali i ide napred ali i mladosti jer nismo stalno mladi.

    To sto su svima nama godine pojeli skakavci nije razloga da se moralno padne ali opet i opomena da trenutno drustvo nije kako treba ali i da treba da se menja.

    Promene su uvek po priordi odbojne za vecinu i tesko se prihvatiju.
    Nauciti nesto novo to je tek u nasem drustvu pre svega jos veci problem.
    Dovoljno je pogledati politicare ali i ljude koji rade u drzavnoj administraciji – sta umeju, znaju i mogu – kakvo iskustvo imaju/bilo kakvo osim da manipulisu?

    To se moze videti i po stecenim diplomama koje u velikom broju slucajeva nisu odraz realnog licnog bar teorijskog znanja.

    Zavrsene skole nisu preduslov za dobijanje posla kao ni samo prakticno i f-ionalno znanje gledano po nacinima rada
    i funkcionisanju pre svega zapadnih zemlja. Kod nas je to jos malo teze – narodski recebi, treba ti veza.
    Tesla i Pupin kao i mnogi drugi ne bi dosli do izrazaja da nisu imali sansu i da nisu imalu drustveno okruzenje koje ih je razumelo i davalo podrsku i mogucnost da napreduju ma kakav pozadina drustva i pojedinica da je bila – imamo struju i mnoge durge tehnicke stvari koje su nam unapredile zivot kao rezultat toga.

    Nama fali prava drustvena odgovornost a ne da se ista koristi kao propaganda i trend koji svi ponavljaju kao mantru.
    Takodje ujedno i drustveni ambijent ali i licne kulture i znanja.

    Plasim se da smo kao drustvo posrnuli u svemu a najvise u fundamentalno znanju koje nam konstantno fali.

  2. Bravo za odgovor, krace se ne moze ni objasniti, ali kljucna recenica mi je ovde:
    Zavrsene skole nisu preduslov za dobijanje posla.
    To su prosla vremena i mnogi nikako to da shvate.

  3. Jedna je od mnogih koji cekaju posao, kada bi svi pisali koji nemaju posao ….nek se bori kao lav za sebe i porodicu, puno srece u nalazenju posla, ali ceo tekst je tendenciozan i ne vidim poentu u njemu.

  4. Kao prosvetni radnik koji ima poprilično staža mogu da kažem,da jako volim svoj posao iako nije plaćen a ni cenjen.Do posla je uvek bilo a i sada teško doći.Znam koleginice koje imaju i po deset i više godina staža radeći na odredjeno radno vreme.A to:ja kreativna,ja volim,srce i dušu dajem deci….ne pije vodu jer svi mi volimo…. i za sebe mislimo najviše od svih.Ali mislim da treba naći neku prekvalifikaciju,koleginica je mlada.Žao mi je što država ne vodi potrebe o broju prosv.radnika pa školuje veći broj,a dece je sve manje.Mladi treba da se potrude za natalitet pa će biti i posla.S dužnim poštovanjem želim koleginicu da se što pre zaposli.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.