- Kada su moje oči videle da će se dnevno trošiti oko hiljadu tona koncentrovane kiseline, to je za mene bilo frapantno. Nisam mogla da poverujem. Ja sam se u svojoj laboratoriji nekada bojala od jedne boce, od jednog litra koncentrovane sumporne kiseline da mojim studentima ne napravi neki veliki problem, kaže profesorka dr Zorica Petrović, redovna profesorka Instituta za hemiju Prirodno-matematičkog fakulteta u penziji koja sebe opisuje kao zabrinutu građanku čija je dužnost, budući na profesiju, da govori o štetnosti koja može nastati rudarenjem litijuma u našoj zemlji.
Do prošle godine predavala je organsku hemiju, bioorgansku hemiju, organske industrijske zagađivače i hemiju životne sredine kao univerzitetski profesor, a danas, služeći se bogatim iskustvom i znanjem, pokušava u razgovoru za naš portal da objasni sve opasnosti po čovekovo zdravlje i životnu okolinu ukoliko dođe do rudarenja litijuma.
Profesorka Petrović se osvrće na Pariski samit iz 2016. godine koji je održan povodom klimatskih promena, tada je govoreno o smanjenju emisija gasova sa efektom staklene bašte koji dovode do globalnog zagrevanja. Tada su se „West” zemlje obavezale da će smanjiti emisju gasova, pre svega ugljen-dioksida, takođe, od tada velike zemlje sve više razmišljaju o tome da umesto vozila koja koriste fosilna goriva, krenu da proizvode električne automobile. U isto vreme se pomislilo da litijum može biti veoma interesantan u toj tranziciji, međutim, svih ovih godina dokazuje se i pokazuje da litijum nije rešenje za tu tzv. „prljavu energiju”, niti se dokazalo da on spada u zeleni energent.
- Rudarenje litijuma nije niti ekološki isplativo, a kasnije se pokazalo da i baterije koje koriste litijum nisu reciklabilne, a da bi se dobio litijum rudarenjem potrebno je opet koristiti fosilna goriva u velikoj meri, tada ponovo dolazi do emisije ugljen-dioksida i nalazimo se u začaranom krugu. Litijum je daleko od pravog rešenja, naglašava prof. dr Zorica Petrović.
Navodi da ukoliko znamo koliko ima štetnosti po životnu sredinu, po zdravlje ljudi od rudarenja litijuma, onda moramo da budemo odgovorni i prema toj životnoj sredini i prema budućim generacijama.
Iako je hemičar i ima dovoljno znanja, ona ističe da ne želi da „filozofira” već se služi stručnom literaturom, te citira relevantan izvor: „Dobijanje litijuma klasičnim rudarenjem uključuje drobljenje, pečenje, ispiranje velikom količinom izuzetno toksičnih kiselina. Slično bilo kojoj operaciji rudarstva ili ekstracije pogođene lokacije pretpele bi oštećenja zemljišta, kontaminaciju vazduha, zagađenje vode i iscrpljivanje vode. Nesumnjivo, ekstrakcija litijuma na taj način bi mogla narušiti biodiverzitet, funkcije ekosistema i svojstva zemljišta što dovodi do globalnog zagrevanja i nestašice vode, u tom kontekstu rudnik litijuma Jadar u Srbiji uvek će biti podložan ekološkim i društvenim problemima”.
Profesorka Petrović opet ponavlja da je bila u šoku kada je saznala da se Nacrtom „Projekat Jadar” predviđa upotreba toliko velikih količina opasnih hemikalija, pored pomenute sumporne kiseline koja utiče na celokupno zdravlje čoveka.
Napominje da se često dešavaju akcidenti sa tolikom količinom sumporne kiseline, posebno pri prevozu. Još jedan od problema je što su neretko i radnici needukovani i ne znaju kako se barata sa opasnim hemijskim materijama, a jedan od primera nesrećnih slučajeva jeste i onaj iz Mitrovice kada su radnici nastradali. Sumporna kislenina je iz vagon-cisterne krenula da curi, a radnici su hteli da zavare to mesto, ne znajući da je sumporna kiselina toliko korozivna i da reaguje sa metalima, da „ne miruje”, nagriza metal, izdvaja se vodonik koji je veoma zapaljiv, tako da radnici nisu znali da se upravo tada dešavala reakcija.
- Potrebno je uvek kada se planira ovakav neki projekat imati u vidu najgori mogući scenario, to pametni ljudi rade, kaže profesorka.
Navodi da su Nemci veoma obazrivi, te da imaju mnogo više litijuma nego mi, ali ne žele da rudare u svojoj zemlji i da ga ekstrahuju, čak ni iz geotermalnih izvora gde je taj način ekstrakcije najpovoljniji. Dodaje da je pročitala da će možda 2028. godine krenuti sa rudarenjem, te da je njen predlog Vladi da se Nemci sačekaju, jer su, kako kaže, tehnološki razvijeniji od nas i njima je potrebniji litijum, kao i to da vrše veliki pritisak na nas zbog konkurencije sa Kinom koja je bila mudra, pa je na vreme razmišljala o litijumu.
- Hajde da mi sačekamo Nemce da vidimo kako to izgleda kod njih pa da možda posle toga krenemo i mi sa takvim rudarenjem, zaključuje prof. dr Zorica Petrović.