Dok su mediji naširoko pisali o protestima radnika „Fijata” zbog otkaza i odlaska na rad u inostranstvo, tiho i skoro neprimetno iste dileme, otići ili osati, rešavale su i njihove kolege iz preduzeća dobavljača „Fijata” u Kragujevcu.
Iz preduzeća „Adient” koje je jedno od kooperanata „Fijata” smeštenih u radnoj zoni bivše kasarne u Grošnici i bavi se izradom presvlaka za sedipšta, pre desetak dana put Češke otišlo je na rad 18 zaposlenih. Nakon nedelju dana boravka i rada videli su da neki uslovi koji su im ponuđeni u Kragujevcu nisu ispoštovani i zbog toga se osećaju prevareno. O tome nam govori jedan od mlađih radnika, ali pod uslovom da mu se ne spominje ime jer nema baš mnogo poverenja da zbog toga neće trpeti neke posledice.
Radnici su se dobrovoljno izjasnili za odlazak procenjujući da je od ponuđenih opcija ta za njih najprihvatljivija i da će, ako ne donose najviše koristi, bar imati najmanje štete. Stav rukovodstva firme „Adient” bio je, kada je Fijat” krenuo da otpušta radnike i šalje ih u inostranstvo, da nikoga ne otpuste, formalno gledano. To znači da ipak onim radnicima koji su bili angažovani privremeno, nisu produžili ugovor, a onima koji su imali ugovor o radu, ponudili su da odu na rad u inostrane ogranke kompanije „Adient” na dve godine.
Ni prevoza, ni obroka
Konkretno, njima je ponuđeno da odu u fabriku ove kompanije u Solnice u Češkoj, malo mesto pored Rihnova, u istočnom delu zemlje blizu poljske granice.
- Mi smo i ranije odlazili u fabriku ove kompanije u Mađarsku na mesec dana, što je pisano kao službeni put, ali smo zadržavali status zaposlenih u fabrici u Kragujevcu. Ovog puta je druga priča, jer su nas u Češku poslali na tri meseca i ovde smo primljeni kao da smo sami došli, a ne kao radnici iste kompanije na privremenom angažmanu kod njih, kaže naš sagovornik.
Po dolasku u malo češko mesto polovinom septembra dva dana su imali upoznavanje sa poslom, dva dana probni rad i potom su krenuli u fabriku. Međutim, odmah je usledio niz iznenađenja.
- U Kragujevcu su nam obećali da ćemo da budemo smešteni u dvokrevetnim sobama, ali ovde su nas dočekale trokrevetne. Mi radimo u tri smene, posao je težak i nezgodno je kad smo trojica u sobi jer se jedan vraća, a drugi priprema za posao i ometamo jedan drugog, kaže naš sagovornik.
Drugo, još veće iznevereno obećanje bilo je kada su krenuli na rad. Fabrika je udaljena od stana pet-šest kilometara i bilo je obećano da će imati obezbeđen besplatni prevoz od firme. Umesto toga morali su redovnim gradskim prevozom, a o besplatnoj karti nije bilo ni reči, pa su platili iz svog džepa. Karta u oba smera je, preračunato u naše pare, oko 200 dinara. To izađe na 4.800 dinara mesečno, pošto imaju šestodnevnu radnu nedelju.
Na kraju, treće neprijatno iznenađenje najviše će ih lupiti po džepu. Po obećanjima dobijenim u Kragujevcu trebalo je da imaju u kantini fabrike jedan obrok dnevno, i to na račun firme, ali od toga nije bilo ništa. Rečeno je da mogu da koriste obroke u kantini ali da ih sami plaćaju.
Nismo ništa tražili
Sada, kada su prošli prvi dani prilagođavanja novoj sredini, naš radnik kaže da su obećanja u Kragujevcu data usmeno, da nije postojao nikakav papir. I da sada i ako bi hteli, nemaju na osnovu čega da se žale. Ipak, verovali su predstavnicima svoje firme kada su im ovo govorili, sve do drugih detalja. Na primer, da će imati obezbeđene peškire u smeštaju, što naravno nije ispunjeno.
- Kada smo odlučili da krenemo nisu nam ostavili nikakav izbor. Bilo je ili otkaz, ili Češka. Kada smo se opredelili za odlazak oni su nam sve navedeno sami obećali, mi ništa od toga nismo tražili, kaže nam ovaj mladi radnik.
On je odlučio da ostane do kraja u češkoj fabrici, iako nije sve ispalo kako je rečeno. Mora da se radi i da se od nečega živi, a tako razmišljaju i ostale kolege iz njegove grupe. Smeštaj je dobar, imaju, kaže, kuhinju i mogu sami nešto da pripreme. Mesto Solnice je malo, ima oko 10.000 stanovnika i nema mnogo izbora za ralaksaciju i izlazak.
Radnicima do opuštanja u lokalnim kafićima nije mnogo stalo tokom nedelje, jer se radi u tri smene šest dana nedeljno, pa ostaje vikend za odmor i upoznavanje mesta. Na poslu je teško jer se radi rukama, odnosno prstima, jer je vrsta proizvodnje takva. Ali, plaća se smenski rad i ima mogućnosti ko želi da radi prekovremeno da mu se to plati.
- Ima i dobrih stvari, nije loše, može da se izdrži, ali nam ne ide u glavu da smo prešli hiljadu kilomatara od kuće i da nije kako su obećali. Osećamo se iznevereno. Ne znam kakav je naš pravni ststus da bih reagovao i žalio se, ali znam da smo mi članovi sindikata u „Fijatu” u Kragujevcu i mislim da oni znaju za naš slučaj, kaže naš sagovornik.
Sporazum koji su radnici „Adienta” postigli sa poslodavcem nije u paketu koji su radnici „Fijata” sklopili sa Kompanijom „Stelantis”. Njihov ugovor u češkoj fabrici je na tri meseca i kada taj rok istekne polovinom decembra, oni još ne znaju šta će dalje da bude. Da li će im produžiti ugovor i na koliko, ili će ih seliti u neku drugu zemlju, gde ova firma ima svoje pogone. Za njih ne važi formula tri plus jedan, po kojoj će radnici „Fijata” posle tri meseca rada u inostranstvu imati msec dana boravka kod kuće.
To je ono što će tek saznati. Za sada rade i snalaze se zbog neispunjenih obećanja, a kada prime prvu platu videće koliko će ih to koštati.