Slučaj Kragujevac: Kolaps konkursnog sufinansiranja – kako dalje?

Odavno je opšte mesto da je konkursno sufinansiranje javnog interesa u sferi javnog informisanja, uspostavljeno medijskim zakonima iz 2014. godine, doživelo totalni kolaps. Sva nadanja su izneverena. Bilo da se radi o dodeli sredstava na lokalnom, pokrajinskom (Vojvodina) ili državnom nivou – svuda je priča manje-više identična. Smišljeno kao sistem koji će podstaći, novcem građana, najkvalitetnije medijske sadržaje, sufinansiranje se pretvorilo u brahijalnu korupciju, prazničnu prehranu glasila koji su propagandni bilteni vlasti. Osim u retkim, baš retkim izuzecima, građani zapravo plaćaju produkciju paralelne stvarnosti, koja se stvarnim životom ima veoma malo dodirnih tačaka. Pojednostavljeno rečeno, iz svog džepa vade novac da bi bili prevareni. Kao kada sto evra na pijaci ustupe šibicarima.

Medijski eksperti su sanjali onomad da će sistem podstaći istinito, sveobuhvatno i autentično informisanje. Pogotovo na lokalnom nivou, jer su lokalni mediji izuzetno važni, a istovremeno i veoma osetljivi, pa im je neophodna finansijska podrška. Iako je javni interes definisan prilično široko Zakonom o javnom informisanju i medijima, podrazumevalo se da on pre svega jeste ono što bi trebalo da bude bit medija u službi običnog čoveka. A to je – važnije od svega – kontrola vlasti, kritički otklon prema njoj, takođe i korekcija društvenih procesa i promocija vrednosti koje bismo mogli da nazovemo civilizacijskim – a to su recimo vladavina prava, odgovorna vlast, borba protiv mržnje i diskriminacije, ljudska prava i slobode, politički i medijski pluralizam, sloboda izražavanja… Ali, ništa od toga.

U boljem slučaju, finansiraju se projekti koji reklamiraju aktivnosti predstavnika vlasti, a suštinski se zapravo plaćaju akcije onih koji ukidaju pravo na slobodu mišljenja, politički pluralizam, promovišu autoritarnost, zloupotrebu vlasti, kršenje zakona i korupciju. Ovakvi mediji su zapravo, zahvaljući i ovom sistemu, postali važna karika u lancu sveopšte korupcije. Oni su, zapravo, neprijatelji javnog interesa.

Kragujevac najgori od sve dece

Građani Kragujevca su, sasvim sigurno, odlični, ako ne i najbolji svedoci ne samo kolapsa konkursnog sufinansiranja medija, već i ukupnih medijskih reformi takozvanih, zahvaljujući kojima je – na poverenje – onomad Srbija dobila tapšanje po ramenu od međunarodnih organizacija, koje nisu ni slutile u šta će se one pretvoriti. U sopstvenu karikaturu. Srbija je zahvaljujući medijskim zakonima skočila na komparativnim lestvicama slobode izražavanja, da bi se kasnije, sa punim pravom, na njima strmoglavila.

Svuda su u Srbiji medijski zakoni bačeni pod noge, ali u našem gradu se otišlo korak dalje: u pitanju je višedimenzionalno bezakonje, kakvo nigde drugde nije viđeno. Krenimo redom. Medijski zakoni iz 2014. godine, uz prateće podzakonske akte, predvideli su da država iz vlasništva u medijima izađe (eufemizam za privatizaciju) najkasnije do oktobra 2015. godine, a evo dočekasmo i novu 2026. godinu, a Radio-televizija Kragujevac je i dalje u javnom vlasništvu. Ovo je odista kuriozitet, privatizaciona odredba je, barem ona, drugde „ispoštovana“. Doduše, jeste ovaj „javni servis“ privatizovan 2015. godine, kupac je bio „čuveni“ Radojica Milosavljević, važna osoba u transformaciji državnih medija Srbije u – partijske. Ali, akvizicija je poništena 2017. godine, a razlog za to su nepoštovanje odredbi iz kupoprodajnog ugovora. Radnicima nisu isplaćivane plate, a nije obezbeđen ni novac za investicije. Poništenju privatizacije prethodio je štrajk zaposlenih. U međuvremenu, prođe osam godina, u tišini nezakonitosti.

Neki međutim vele da su iza poništenja privatizacije zapravo stojali sukobi iliti dogovori unutar SNS-a. Naime, kragujevački naprednjaci, predvođeni sinom Tomislava Nikolića, tadašnjeg predsednika Srbije, odlučili su da imaju svoj „javni servis“. Po svaku cenu. Jeste da nije po zakonu, ali možeš misliti! Ne treba se zakona držati „k’o pijan plota“.

Sa neverovatnim zakašnjenjem, prošle godine je, u julu, RTV KG ponovo privatizovana. Uslovno rečeno. Kupac je RTV Pančevo, zloćudni medij koji je bio u vlasništvu pomenutog Radojice, pa onda izvesne Tatjane Ćuk. Ili je pak Gašićev. Zapravo je potpuno svejedno ko je formalni vlasnik kapitala, pošto u medijskom svetu odavno nije bitno gde završava Radojica a počinje Gašić, niti ko je Tatjana Ćuk. Iz iste se kace vadi novac, i isti ljudi uređuju medije. A oni se svakako ne nalaze u redakciji nego u prostorijama vladajuće stranke. Da li se Radojica vraća na mesto zločina, takođe je potpuno nebitno.

Rekli smo – uslovno rečeno, jer problem sa ovom kupovinom krije se u tome što nju tek treba da odobri Regulatorno telo za elektronske medije (REM). Pošto je REM van funkcije, a ni ne naslućuje se kada bi trebalo da počne da radi svoj posao, protivzakonita situacija će biti produžena verovatno još dugo. Uzgred, što će vlastima REM, možda ga i ukinu i njegove nadležnosti prenesu na Andrićev venac u Beogradu. Možda bi tako bilo i najbolje, bar da ne gledamo neefikasnu i do neba licemernu, čak gadnu instituciju koja troši brdo novaca zadžaba. Ionako su REM i slične „nezavisne“ institucije bili tek nekakva šminka, u podražavanju puta ka EU. Ako se i formalno od EU odustane, šta će nam onda REM?

Teorijski smo to znali, ali slučaj Kragujevac je to i potvrdio. Mnogo energije su onomad medijski ljudi potrošili u raspravu da li je privatizacija javnih medija potrebna ili nije, da li treba formirati regionalne i/ili lokalne javne servise umesto dotadašnjih javnih preduzeća. Slučaj RTV Kragujevac je pokazao da bi se stvar, bar dok je SNS na vlasti, završila na isti način. Javni ili privatni, rade istu stvar, sluge su režima! I da ne zaboravimo, za to ih mi plaćamo. Da li subvencijama, putem konkursnog sufinansiranja, ili pak preko raznih ugovora o saradnji i marketingu koji uglavnom izmiču pažnji javnosti. Pažnji izmiče i plaćanje putem povezanih firmi. Time bi trebalo da se pozabave nadležni organi, poput tužilaštava. Nekad.

Kako je „javni servis“ uticao na konkursno sufinansiranje

Bavićemo se slučajem RTV Kragujevac opširnije u bliskoj budućnosti: ovde ćemo ukratko da pogledamo kako je opstanak „javnog servisa“ uticao na konkursno sufinansiranje na lokalu. Iz jednog bezakonja se lako preskakalo u drugo. Lokalna je vlast odlučila da napravi svojevrsni distrikt u kojem će se „nepodobni“ medijski zakoni jednostavno – ignorisati. Kragujevac je jedini grad u Srbiji koji nije raspisivao konkurs za sufinansiranje medija čak šest godina, od 2015. do 2020. godine. Ime ovog grada spominjano je, kao kuriozitet i u ovom pogledu, na bezbrojnim medijskim konferencija, okruglim stolovima i stručnim savetovanjima, na koje je – bez jasnog smisla – potrošena planina novca.

Kragujevačke vlasti se zbog toga nisu mnogo uznemiravale. Javno su njeni predstavnici govorili da im ne pada na pamet da daju novac drugim medijima, jer im je RTV KG sasvim dovoljan da zadovolji njihove propagandne potrebe. Jeftina demagogija tadašnjeg gradonačelnika Radomira Nikolića: bolje da damo novac vrtićima! Naravno, mišljenje građana nije bitno, kao ni zakonske odredbe koje štite medijski pluralizam i zabranu medijskog monopola. RTV KG je dobijao novac građana Kragujevca, a drugi – ništa. Bar ne po konkursu. A pogotovo ne oni koji nisu po volji vlasti.

Kragujevac je, ipak, 2021. godine počeo da raspisuje konkurse sa sufinansiranje medijskih sadržaja i dodeljuje sredstva i „ne-RTV KG“ medijima. Valjda im je neko rekao da su preterali. Diskriminacija međutim nije ukinuta: i dalje RTV KG dobija neuporedivo više sredstava putem subvencija nego svi ostali mediji zajedno preko konkursa. Spomenimo samo protekle dve godine: konkursom je 2024. godine medijima dodeljeno 12,6 miliona dinara (plus nešto pojedinačnih davanja). Prošle godine isti iznos je bio namenjen za konkurs, ali je glasilima prosleđeno nešto manje od 8,9 miliona dinara. Ne zna se gde je razlika završila. U isto vreme, RTV KG je od subvencija 2024. prihodovala 66,6 miliona dinara, a 2025. čak negde oko 80 miliona. Na RTV KG Kragujevčani godišnje potroše više novaca nego što su putem konkursa dali svim ostalim medijima od 2021. godine do danas.

A upravo je smisao medijskih reformi iz 2014. bio da se uspostavi nekakvo funkcionalno medijsko tržište u kojoj mediji u javnom vlasništvu ne bi bilo dramatično favorizovani u odnosu na druge. Ali, vredi li to uopšte spominjati?

Diskriminacija diskriminaciju sustiže

E sada, bilo bi lepo da se ovim što je rečeno problem odnosa kragujevačke vlasti prema medijima iscrpljuje. Ali ne. Uspela je lokalna vlast da ima autentične poremećaje, ali i da usvoji, i u praksu sprovede i sve druge anomalije (blago rečeno) koje su zacementirane protekle decenije u celoj zemlji, kada je reč o konkursnom sufinansiranju, a koje spomenusmo na početku teksta.

Ako su naprednjaci, koji doživljavaju budžete kao svoju dedovinu, proteklih godina i dodeljivali koji dinar kragujevačkim medijima koji imaju kritički odnos prema vlasti, bar reda radi, od toga se u međuvremenu odustalo. Sve su maske, pa i one kozmetičke – pale. U skladu je to sa politikom „stezanja tuđeg kaiša“ – odnosno poskočicom: „ni zrna žita okupatorima“! Neki kažu da je došao befel odozgo, da se ne smeju davati pare nepodobnim medijima-blokaderima, ali baš ni dinara. Drugi, opet, vele da se naprednjačke interesne skupine međusobno sve više bore u čijim džepovima će završiti novci građana, praktično svaki dinar je važan. Troši se u borbi takva energija da se niko ni ne seti da postoje i oni koji nisu – režimski uslužnici.

Radio Zlatousti je jedini kragujevački medij koji je prošle godine dobio sredstva na konkursu sa sufinansiranje medijskih sadržaja, a koji je pratio građanski i studentski bunt. Kvaka je u tome što se vlast nije htela zameriti Eparhiji šumadijskoj Srpske pravoslavne crkve, koja je izdavač glasila. Iliti: što je dozvoljeno Jupiteru, nije dozvoljeno volu! U ostalim medijima-dobitnicima u boljem slučaju protesti su prećutani, a u gorem su građani mogli saznati da iza bunta stoje „ustaše“, „kurtijevci“, „srpski neprijatelji“ i „strani plaćenici“. Proteste uzimamo kao lakmus-papir, naravno. Nimalo nebitan.

I druge anomalije su tu

I druge devijacije iz lokalnih konkursnih zbivanja širom zemlje Kragujevčani su uspešno sproveli u delo. Rekli smo da je sistem konkursnog sufinansiranja smišljen prevashodno za lokalne medije, odnosno lokalno informisanje, koje se generalno u celom svetu nalazi u osobitoj krizi kada je reč o finansijskoj održivosti. Međutim, u zemlji Srbiji se ovaj sistem koristi (i) u obrnutom pravcu: kako bi se iz lokalnih samouprava novac izvlačio za nacionalne medije, po pravilu one koji svakodnevno krše Kodeks novinara Srbije, odnosno koji su pit-bulovi stranke na vlasti. Nikoga naravno ne interesuje to što je jedan od osnovnih kriterijuma za dodelu sredstava – etičko izveštavanje. Ove godine je jedno kragujevačko milionče otišlo da se nađe beogradskim „Večernjim novostima“, da se ima za neočekivane troškove. Prema monitoringu Saveta za štampu, „Večernje novosti“ su, recimo, u drugoj polovici 2024 godine, samo u štampanom izdanju, načinile 549 prekršaja kodeksa u 443 teksta.

Prošle godine je „Politika“ u Kragujevcu dobila 400.000 dinara. Moguće je recimo da „Informer“ one svoje skupe derneke na kojima pevaju ubice – plaćaju novcima iz lokalnih samouprava. Bar jednim delom. Kragujevčani su se elem priključili samoupravama koji finansiraju nacionalne medije, tabloide takozvane, koje ujutro, pre nego što popiju kafu, tri puta prekrše medijsko Sveto pismo, a to je Kodeks novinara Srbije. Krenulo je to 2023. godine sa finansiranjem „Kurira“ (250.000 dinara). Elem, ta se cifra koja se mora dati iz godine u godinu – povećava.

Na lokalnim konkursima odavno je već konstatovana još jedna anomalija, odnosno kršenje zakona ili bar duha zakona. Ako bi nacionalni mediji mogli, bar teorijski, da zadovoljavaju javni informativni interes građana jedne lokalne samouprave (koji se, vredi uvek podsetiti finansira njihovim novcem), sasvim je blesavo pomisliti da to mogu da učine lokalni mediji iz udaljenih ili relativno udaljenih gradova i opština. Ali, naprednjačko upravljanje javnim novcem zahteva da se vrše određene gimnastičke discipline i da se za njihove igrače obezbeđuje novac iz disperzivnih javnih izvora. Novac se raspoređuje u strankama, a zakon i logika nisu bitni. Tako je, sada već redovni dobitnik kragujevačkih konkursa – TV Infoplus iza Vranja. Prošle godine su novac fasovali i jedna zanatska radnja iz Velike Plane i produkcija iz Kraljeva. Istovremeno, prominenti kragujevački mediji ostali su „ispod crte“.

Medijske reforme u oblasti konkursnog sufinansiranja podrazumevale su nezavisne komisije sastavljene od medijskih stručnjaka. Dakle, eksperti procenjuju šta je javni interes i koji projekat ga najbolje promoviše, odnosno kome treba dodeliti sredstva. Ne političari. Biraju se na osnovu predloga novinarskih i medijskih udruženja i iz redova drugih eksperata. E sada, ovaj sistem je vrlo brzo izvrgnut ruglu i, umesto nezavisnih stručnjaka, formirane su tzv. crne trojke koje kruže po Srbiji i novac dodeljuju onako kako im stranka kaže. U međuvremenu su formirana tzv. fantomska novinarska i medijska udruženja koja štancaju članove komisija, dok kandidati relevantnih asocijacija bivaju ignorisani. Zato što znaju biti neposlušni. Recimo, 2023. godine samo je 10% članova svih konkursnih komisija izabrano na predlog relevantnih udruženja. Prema nekim informacijama, komisije se često ni ne sastaju nego samo potpišu rešenja o dodeli sredstava. Jedan potpis, i honorar legne na račun. Postao je to fin biznis.

Prošle godine su o novcu Kragujevčana odlučivali medijski „znalci“ Branimir Grulović, Miodrag Popov i Miodrag Miljković, odranije poznati organima konkursa. Grulović je miljenik i lokalnih i republičkih vlasti, pa je prošle godine odlučivao o dodeli sredstava na čak 65 konkursa. Kada se zbroje honorari koje je dobio, može se reći da mu je to izuzetno dobar dodatak na penziju. O liku i delu, i etičnosti Miodraga Popova ne treba trošiti mnogo reči. Dovoljno je podsetiti se njegovog ratnohuškačkog aktivizma na RTS-u tokom devedesetih. I on je rado viđen „član“. Tu je i Nišlija Miodrag Miljković, za koga je svojevremeno Slaviša Lekić (bivši predsednik NUNS-a, na žalost nije više među nama) nazvao „specijalistom za žmurenje pred kvalitetnim projektima ’nenaših’ medija i forsiranje medijskih budalaština na konkursima na jugu Srbije”. I on je član-višestruki povratnik. Prošle godine je bio u 32 komisije.

Kako dalje?

Na predlog novinarskih i medijskih udruženja, onih realnih, Ministarstvo informisanja i telekomunikacija je izmenilo Pravilnik o sufinansiranju projekata za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja, u novembru prošle godine. Izmenama je predviđeno da ista osoba ne može biti član više od 20 komisija za ocenjivanje medijskih projekata tokom jedne godine. Da li će ovo dati neke rezultate, da li će zaista nezavisni stručnjaci, bar u malo većoj meri, odlučivati o dodeli novaca građana medijima? Iskustva kazuju – neće! Taj film nećemo gledati. Vlast će pronaći nove „stručnjake“, moraće se samo malo više potruditi, ukoliko ovaj podzakonski akt uopšte bude poštovan.

Medijska zajednica je tokom svih ovih godina ulagala ogromne napore, iscrpljivala sve svoje resurse, kako bi poboljšala sistem konkursnog sufinansiranja. Dobra rešenja našla su se i u Medijskoj strategiji i u novom Zakonu o javnom informisanju i medijima. Tu su i procedure, bodovanja, način izbora članova, njihovo kvalitativno ocenjivanje, evaluacija projekata, i šta sve ne. Ali, šta vredi, kada u ovoj zemlji zakoni idu drumom, a stvarnost – šumom! Promena zakona ne vredi u uslovima nepostojanja vladavine prava, valjda smo svi to do sada naučili.

Problem medijske scene u Srbiji je par excellence politički problem. Dakle, dok je ove vlasti, koja preživljava zahvaljujući kontroli medija i koja od toga nikada neće odustati, ništa se neće promenit. Naprotiv, može se konstatovati regresija – što su zakoni precizniji, to su mediji koji profesionalno izveštavaju, odnosno rade u javnom interesu – sve ugroženiji. I ne radi se tu samo o parama u budžetu, valja sačuvati i živu glavu!

Postavlja se ovde još jedno važno pitanje. Čak i ako se desi da građani Srbije uspeju da promene vlast, pa čak i ako sledeća vlast bude odista poštovala zakone, čini se da će biti potrebno izvršiti dodatne medijske reforme, i malo razmišljati out of box. Položaj kvalitetnih medija u svetu se veoma promenio, oni još ranjiviji nego što su bili onomad kada su utemeljene glavne legislativne smernice medijske scene. Recimo, pitanje je da li konkursno sufinansiranje, čak i sprovedeno na najbolji način, može da obezbedi održivost kvalitetnih lokalnih medija. Da li treba razmišljati o kombinaciji subvencija i konkursa? I da li smo u ovoj oblasti upali u zamku prenormiranja? Da li – čak da zamislimo i najbolju izvedbu – lokalne samouprave, pogotovo one manje, imaju kapaciteta da realizuju kompleksne procedure koje im medijski zakoni nameću.

Kada je reč o lokalnom informisanju, još je jedna stvar važna, a o njoj se ćuti. Ako se svojevremeno odustalo od regionalnih i lokalnih javnih servisa, zašto ne bismo insistirali na tome da sadašnji (nacionalni i pokrajinski) javni servisi decentralizuju proizvodnju i distribuciju programa, kako bi se obezbedila teritorijalna, tematska i kulturna zastupljenost svih regiona. Dakle, da razviju regionalne i lokalne produkcione centre u većim gradovima, odnosno teritorijalnim celinama. Centri bi u značajnom obimu proizvodili sadržaje od neposrednog značaja za lokalnu i regionalnu javnost, u skladu sa informativnim, obrazovnim, kulturnim i identitetskim potrebama stanovništva. Programi bi mogli da se emituju kao regionalni programski blokovi unutar nacionalne programske šeme, ili, još bolje, vremenski ograničeni lokalni ili regionalni prozori (tzv. programski „prozori“). Tehnološke mogućnosti su tu, novaca ima, ali da li ima volje?

Glas Šumadije