Spor grada i Udruženja lovaca „Šumadija”: Kažnjavanje umesto zahvalnosti

Lovačko udruženje „Šumadija“ po veku neprestanog trajanja druga je organizacija iz nedržavnog sektora u Kragujevcu. Kao Kragujevačka lovačka družina osnovano je 9. septembra 1887, jedino je stariji Crveni krst koji postoji od 1876. godine. 

Međutim, lovcima „Šumadije“ preti izbacivanje na ulicu jer je gradska vlast naumila da ih najuri iz prostorija koje koriste još od 1970, po zvaničnom ugovoru, mada su se u njih stvarno uselili tri godine ranije. Te prostorije su u poznatom Deninom konaku, nekadašnjoj kući Nedeljka Stojanovića Dene, koji je jedno vreme u doba vladavine Miloša Obrenovića bio knez varoši kragujevačke, u Ulici Svetozara Markovića broj 17. Sugrađanima kojima je istorija slabija strana – to je zdanje čiji podrum i deo dvorišta poslednjih godina koristi restoran „Lovac“, nekada je bila popularna kafana „Dve babe“.

Inače, konak kneza Dene sagrađen je oko 1820. godine kao kuća za stanovanje i odlukom Zavoda za zaštitu spomenika kulture proglašen je za kulturno dobro – spomenik kultura, što će reći da je pod zaštitom države. Vrednost ovog zdanja nije samo u činjenici da postoji više od dva veka, već je i građevinski i arhitektonski veoma značajan.

Rušenje doma u Šumaricama

Kako su i zašto lovci dospeli na „nišan“ uprave grada, tačnije nekog tela ili persone koje se zove pravobranilaštvo, čije ime upućuje na rezon da ono „brani pravo”? Logičnim sledom u konkretnom slučaju grad se pravno brani od lovaca, kao da su, daleko bilo, opštinski nameštenici umislili da su zečevi, mečke, lije… Ne, nije reč o tome, pravi lovci su probirači u traganju za životinjama za ulov.

To telo što „brani pravo“ utvrdilo je da Lovačko udruženje „Šumadija“ kuću kneza Dene ne može više da koristi za svoje službene prostorije, već da mora da pokupi prnje i da seiseli – gde zna. Pismo sa takvim zahtevima iz gradske kuće lovačkoj upravi poslato je oktobra 2021, u važećem ugovoru piše da je otkazni rok godinu dana, pa pošto je ta godina prošla, a u Udruženju smatraju da ne mogu da budu napujdani na zamišljeni način, te im nije padalo na pamet da se isele, vlast je podnela tužbu Višem sudu u Kragujevcu. Tužba je prosleđena u novembru prošle godine, a za 25. januar bilo je zakazano prvo ročište. Dakle, sudski proces tek je počeo, a dokle će da traje…?

Kada se glomazne, zakukuljene i nerazgovetne pravne formulacije iz tužbe prevedu na razumljivi narodni srpski jezik, očigledno je da je gradskoj vlasti najveći trn u oku to što Udruženje lovaca podrumski deo kuće daje u zakup kafedžiji bez saglasnosti gradske uprave, čime „prekoračuje svoja ovlašćenja“. Pošto je ovde reč o javnoj svojini, možda bi se moglo zaključiti da su ovi što tuže možda u pravu, ali priča je malo duža i dugovečnija i da bi se rasplelo klupko nesporazuma – film se mora odmotati od početka.

Lovačko udruženje „Šumadija“ koristi prostorije Deninog konaka već 55 godina i u njih se nije uselilo ni slučajno, ni neregularno, već kao pokušaj ispravke velike nepravde koja mu je načnjena 1966, kada je lovcima porušen stari, prelepi i arhitektonski vredan objekat – Lovački dom u Šumaricama.

Te 1966. predsednik Udruženja lovaca Milan Lazarević, lik iz tadašnje komunističke partije, potpisao je sporazum sa kragujevačkim ugostiteljskim preduzećem kojim mu je poklonio i Dom i plac u Šumaricama. Dom je odmah sravnjen sa zemljom i na tom mestu počela je gradnja hotela „Šumarice“, starog dela, kako ga zovemo danas.

Uzgred, Dom lovaca u Šumaricama sagrađen je 1934. godine, bio je najlepši lovački dom u tadašnjoj Jugoslaviji, a pokrovitelj na njegovom otvaranju bio je lično kralj Aleksandar Karađorđević. Zdanje je imalo prostranu salu u prizemlju sa bogatom zbirkom lovačkih trofeja, na spratu su bile službene prostorije, imao je veliku terasu, a u blizini je bio „zverinjak“, mali zoološki vrt sa nekoliko vrsta divljači. Srušen je 1966. godine i stari Kragujevčani pamte ga kao građevinu velike arhitektonske vrednosti, a i danas prepričavaju ugodno provedeno vreme u kafanskoj bašti Doma lovaca.

Da lovci ne bi ostali beskućnici nađeno je rešenje – da dobiju na korišćenje staru kuću kneza Dene u Ulici Svetozara Markovića, koja je bila zapuštena i oronula. Da se u nju usele saglasio se i Zavod za zaštitu spomenika kulture, pošto je i tada bila pod zaštitiom države – kao spomenik kulture.

Tada su kragujevački lovci prihvatili da urade kompletnu konzervaciju, restauraciju i adaptaciju zgrade (tako je zapisano u zvaničnom dokumentu) i to sve o svom trošku. Dogovoreno – urađeno. Sve je sanirano, od temelja do krova, zaštićeni su svi drveni elementi i kuća je postala kao nova. Sve je rađeno po strogo propisanim zahtevima Zavoda za zaštitu spomenika kultura i račun je pokazao da je u obnovu uloženo više novca nego što je bila procenjena vrednost kuće. 

Grad ne poštuje ugovor

Kada je sve to odrađeno, potpisan je ugovor između tadašnje opštine Kragujevac i Lovačkog drušva u kome doslovce piše da „opština kao nosilac prava korišćenja na zgradi u društvenoj svojini – konak kneza Dene, uz saglasnost Zavoda za zaštitu spomenika kulture u Kragujevcu, daje zgradu Lovačkom društvu za društvene prostorije“. Ugovor je potpisan 20. februara 1970. godine i, što je posebno važno, on i danas ima punu pravnu snagu.

Za aktuelnu priču posebno je važan član u kome piše: 

„Ugovarači su se sporazumeli da ovaj ugovor traje neodređeno vreme, sa otkaznim rokom od godinu dana, s tim što je opština dužna da Lovačkom društvu prilikom iseljenja iz predmetne zgrade obezbedi druge odgovarajuće prostorije za potrebe Društva“.

– Nama gradska uprava jeste dala otkazni rok od godinu dana, ali nam nisu ponudili nikakav drugi prostor, niti smo o tome ikada razgovarali. To je nepoštovanje ugovora i zato se nismo iselili iz Deninog konaka, niti ćemo to učiniti dok nam grad ne obezbedi neki drugi odgovarajući smeštaj, kaže LJubiša Ivanović, predsednik Udruženja lovaca „Šumadija“, vidno razočaran odnosom gradske vlasti.

S druge strane, Udruženje u potpunosti izvršava obaveze iz ugovora, a one se sastoje u tome „da brižljivo čuva, stara se o pravilnom održavanju i na vreme preduzima propisane tehničko-zaštitne i druge mere potrebne za održavanje i zaštitu spomenika kulture“.

Takođe, poštuje i zahtev Zavoda za zaštitu spomenika kulture „da se ni na koji način ne promeni svojstvo, oblik, značaj i izgled kuće, a time i njena vrednost kao spomenika kulture“.

– Sva rukovodstva Udruženja od kada smo se pre više od pola veka uselili ovde brinula su i brinu o kući kao svom domu. Osim obimne i detaljne sanacije na početku, uvek kada se pojavi neki problem na zdanju koje je staro preko dvesta godina hitno reagujemo i o svom trošku radimo popravke i redovno vršimo zaštitu drvenih elemenata koji čine najveći deo konstrukcije konaka, objašnjava Ivanović.

Kada je reč o navodima tužioca da je Udruženje lovaca „crpilo više prava nego što ih ima“, misleći o davanju pod zakup dela podruma u kome radi restoran, pravni tim lovaca u odgovaranju na tužbu navodi: 

„Pravo korišćenja podrazumeva i pravo na ubiranje plodova od date nepokretnosti… Udruženje postupa u granicama svojih imovinskih prava, služeći se ovlašćenjima koje pravo korišćenja garantuje na osnovu zakona, a za šta mu nije potrebna ničija saglasnost… Otuda su neosnovani navodi tužioca da je Udruženje prekoračilo svoja ovlašćenja jer je nepokretnost davalo u zakup bez ičije saglasnosti“.

U odgovoru na tužbu navodi se još jedna bitna činjenica, a to je da Udruženje lovaca ima status organizacije od opšteg društvenog značaja, a za njegovo funkcionisanje potrebna su i određena finansijska sredstva. Nije reč samo o parama za tekuće troškove, komunalne i slične, već Udruženje ima i zakonsku obavezu „obezbeđivanja održivog gazdinstva populacijama divljači, čime se ispunjava ekonomska, ekološka i socijalna funkcija lovstva, s obzirom da je prema Zakonu o divljači i lovstvu divljač prirodno bogatstvo i imovina Republike Srbije“. 

Kada se ispetljamo iz pravnih lavirinata, sve je sasvim prosto. Lovačko udruženje „Šumadija“, koje ima oko 1.200 registrovanih članova, nije skupina zlih ljudi koji s puškama u rukama ganjaju i ustreljuju divlje životinje. Naprotiv, to je ozbiljna organizacija ozbiljnih ljudi koji imaju svoj hobi i za taj hobi imaju regularne dozvole. Možda u delu javnosti postoji stereotip da im je cilj samo da „tamane“ životinje, međutim oni o njima i te kako brinu, čuvaju njihova staništa, kada treba prihranjuju ih, ako naiđe neka boleština – leče ih, dobro znaju i poštuju kada se i šta lovi.

Ako je braniteljima prava iz gradske vlasti „nezakonito“ to što deo kuće, koja je lovcima dodeljena na neodređeno vreme, daju u zakup, treba da zavire u njihove poslovne knjige da vide da im zakupnina ne služi za terevenke, već za „obezbeđivanje održivog gazdovanja populacijama divljači i njihovih staništa“ – možda bi im rezon bio drugačiji. Na kraju, videćemo šta će reći sud. 

Čuvanje spomenika kulture

Međutim, ovde se ne završava priča o lovcima i kući koju koriste, ona ima i jednu ozbiljnu kulturno-istorijsku dimenziju: da kuća kneza Nedeljka Dene Stojanovića 1967. godine nije data na korišćenje Udruženju lovaca „Šumadija“, već da je „briga“ o njoj prepuštena opštini, danas bi garantovano ličila na još tri kuće u Ulici Svetozara Markovića, sve sagrađene između 1820. i 1830. godine i proglašene za zaštićene objekte – spomenike kulture.

Prva od njih je na početku ulice, na broju 5, i to je bila kuća Sime Milosavljevića Paštrmca, poznatijeg kao Amidža, koji je bio blizak prijatelj i državni savetnik Miloša Obrenovića. Eno je, sve više propada i sve je sklonija padu. Na broju 9 je kuća u kojoj je u drugoj polovini 19. veka živeo Ilija Kolović, lekar i dugogodišnji narodni poslanik (umro 1915. od pegavog tifusa, lečeći druge zaražene od ove opake bolesti), izgorela u požaru 2020. godine. Od nje su ostale paljevine zarasle u korov i danas je „spomenik“ rugla i nemara, a ne kulturno dobro. Na broju 17 je kuća nalik na dve prethodne, ne zna se ko joj je bio prvi vlasnik, ali vidi se da samo što nije „pala“ sama od sebe.

Od niza kuća u Svetozara Markovića na broju 23 je dom koji je pripadao proti Miloju Barjaktareviću, a u njoj je kratko živeo i Svetozar Marković, i pošto je dodeljena Narodnom muzeju za izložbeni prostor, posle renoviranja je u solidnom stanju. 

Umesto zaključka: Udruženje lovaca „Šumadija“ već 55 godina čuva i održava kuću kneza Nedeljka Stojanovića – poznatiji kao Denin konak i Kragujevac s ponosom može da kaže da se o ovom zdanju stara onako kako zaslužuje jedan spomenik kulture. Za to lovce treba pohvaliti, a ne kažnjavati. 

Izvor i foto: kragujevacke.rs Miroslav Jovanović