Sinoć u Rači građanima se prvo obratila studentinja iz Kragujevca, Milica, koja kaže da joj je duša puna ponosa, tuge, gneva, ali i ljubavi.
S obzirom na to da je odrasla u Rači u kojoj je sa svojim sugrađanima delila, kako ona kaže, i dobar i loš zalogaj, pita se kako smo došli dovde i kako danas u tom istom mestu u školskim klupama sede deca ispod plafona koji se urušava.
- Kako je moguće da škola, koja bi trebalo da bude Hram znanja i sigurnisti, postane zamka i pretnja, pita se Milica.
Račani ne mogu ni da zamisle scenario u kome je neko dete moglo tog dana da dođe ranije u školu ili da je neki nastavnik ušao samo minut pre početka časa u učionicu. Milica kaže da taj krik, koji bi nastao, ne sme ni da zamisli.
Milica je pokušala na protestu da osvesti kod građana to da je neko od nas mogao da bude tog dana u školi, ali i to da je 1. novembra neko mogao da bude u 11:52 ispod nadstešnice.
- Ovo je borba za pravo da postojimo, bez straha, kaže Milica.
Naglašava da ovo nije politika, nego krv, ali bez metafore, na zidovima, na betonu, na haubama. Pita se kada je dovoljno.
Smatra da je nemoguće da samo nastavimo, jer na mestu gde je bio osmeh sada je nešto puklo, nešto što ne može da se zaleči lažima.
Građani pozivaju na odgovornost, sve koji su čutali, gradili i potpisali, traže ostavke, pravdu i povratak osnovnog pojma odgovornosti.
- Ako samo jedno dete može da izgubi život zarad nečijeg profita, onda svi moramo da stanemo i kažemo dosta, kaže studentkinja.