U podaništvu nema prijateljstva: O ruskom uticaju u Srbiji, od informisanja do političkih partija

Komentar

Nakon godina agitovanja u sferi medija, koje je i dan danas prisutno, kroz medije, socijalne mreže, deluje da je Rusija pomalo izgubila strpljenje, u smislu svog političkog delovanja, u kojem kao da kupuje političke partije, ali i ljude. Transparentno, bez folija. Nema više iznijansiranih vesti, već propagandu sprovode odabrane partije, pojedinci, i pokreti.

Njihovi proglasi ne odudaraju mnogo od legendarnog filma Božidara Nikolića iz 1993. godine Tri karte za Holivud. Toliko je to servilno i agresivno, da vam pomalo bude neprijatno to što smo Srbi, a ne Rusi.

Branimo Rusiju do poslednjeg Srbina. Patriotski blok, kojem su primarni interesi neke druge države.

Miša Vacić, Boško Obradović, Miloš Jovanović, pokret Levijatan, Aleksandar Vulin, Milica „Zavetnica“, dobar deo SPS-a, a sećamo se i čuvenog Nenada „Neše“ Popovića. Možda postoji i neki izuzetak ali sentiment svih navedenih nije ni ruska kultura, Ermitaž, Dostojevski i Tolstoj, Solženjicin, maršal Žukov ili Romanovi, niti pravoslavno nasleđe, koje je uzgred daleko više vezano za Grčku.

U pitanju je puki interes, jer je dinamika populizma, koji je savršena matrica za srpsko glasačko telo, sada na tasu ruskog napada na Ukrajinu, i novog hladnoratovskog svrstavanja.

Srbija, odveć nesposobna da sama menja režime tako se i svrstava, apriori, bivajući privezak, a ne respektabilni sagovornik, makar u pokušaju.

Kada kao državni funkcioner, poput Dušana Bajatovića, direktora Srbijagasa dobijate preko 30 hiljada eura mesečno u državi u kojoj je kupovina italijanskog Grapolo paradajza bahatost, podrazumeva se da nešto morate da vratite nazad. Jer da svi imamo taj novac, verovatno bi unisonom odlukom bili u savezu sa Rusijom i Belorusijom.

Ne boji se Bajatović za sudbinu Luganjska i Donjecka, već šta će biti sa njegovom apanažom.

Tako i Boško Obradović ostaje uz Rusiju bez obzira na sve, čak i da se Letonija i Litvanija sravne sa zemljom, prosto ne ide se protiv starijeg, bogatijeg brata čak i kada kada greši, a ovaj put greši. Nemam nikakav problem da se Rusiji divimo na mnogim poljima u kojima ona može da nas greje, divimo, ne služimo. Ali ne dok se „denacifikuje“ Ukrajina po tržnim centrima, parkićima, stambenim zgradama, dok đaci čame po ledenim metro stanicama. Nije to slava kojoj bi uzor trebali da budu slavni ruski generali iz Drugog svetskog rata.

U svojoj izjavi od pre nekoliko dana Obradović je rekao: „Nemojte da vas iznenadi nova vladajuća većina: Vučić, Đilas i MORAMO. I nije tu stvar da li oni hoće ili neće već oni moraju da idu zajedno radi uvođenja sankcija Rusiji i pristajanja na NATO agendu. Tako im je poručeno u zapadnim ambasadama. Ali, ako oni moraju – mi ne moramo“.

Znači za Boška suštinski nije problem nametanje agende per se, već nametanje u kojoj on nije glavni akter, sa sve kajmakom, gde se ponovo vraćamo u davnu 1993. godinu i već navedeni film. Mi mentalno, ni kao država, od tih godina i nismo daleko otišli.

Iz ranijih iskustava nismo naučili da takvo podaništvo obično biva kontraproduktivno, baš kada su velike sile u pitanju, izgubi se i zrno poštovanja. A kako je to lepo u teoriji realizma objasnio čuveni profesor Džon Miršajmer „velike sile mogu ekser da udare do kraja ili koliko treba“. Zna se epilog, nema mnogo mozganja. Sve ide do kraja.

U Srbiji se dakle ova matrica bliskosti sa Rusijom bazira na buđenju sirovog nacionalizma, svakako ne kroz Anu Karenjinu ili Nikolaja Gogolja, u zemlji u kojoj većina nije pročitala ni Disa ili Vaska Popu.

I ovaj interes je oročen kratkotrajno, za ličnu korist manjine.

Srbija je izgubila politiku, samim tim i mogućnost sagledavanja sopstvenih interesa, ona hrli ka trendovima, i to uvek na linijama najmanjeg otpora. To smo probali već toliko puta, i očigledno i pored razbijene glave, zid nam se čini izazovnim.

U odsustvu svojih politika, desničari su preuzeli tuđu, jer je tako lakše. U moru pogrešnih odluka sa obe strane, i sama EU je svojim oklevanjem mnjenje približila Rusiji, ali i pored toga jasno je da se mi nalazimo u Evropi, ne Aziji, da suštinski delimo evropske vrednosti, i da smo ekonomski, i na mnoge druge načine deo jedne, evropske celine. Taj put nije pitanje kaprica, već zdravog razuma.

Bitno je da se neke stvari ogole, i da se razdvoje pravi poštovaoci Rusije, bilo Kutuzova, Birjuzova, Geparda, Vrubela, Kandinskom, Maleviča sa jedne strane, i sitnih šićardžija sa druge strane koji bi da kapitališu na najnižim mogućim strastima sopstvenog naroda.

Od podanika nema iskrenih prijatelja, zna to i Rusija. A u politici i diplomatiji nema prijatelja uopšte, samo interesi. A interes Rusije je da je Srbija za rat u Ukrajini bezuslovno podržava, i uošpte ih ne zanima kakvu cenu za to možemo da platimo.

Piše: Pavle Jakšić
Tekst je objavljen u okvriu projekta „Jačanje kapaciteta srpskih lokalnih medija za suzbijanje strane propagande i dezinformacija“, uz podršku DT Instituta
Tagovi:

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.