Uticaj Stelantisove investicije na lokalnu politiku

Društvo Ekonomija Komentar

Odluka Stelantisa da u fabrici u Kragujevcu proizvodi automobile na električni pogon, uz sve primedbe u pogledu transparentnosti ugovora o tom projektu vrednom 190 miliona, svakako je dobra vest za fabriku, zaposlene u njoj, za Kragujevac kao i za celu Srbiju.

O ekonomskim aspektima najnovije faze razvoja automobilske industrije u Kragujevcu proteklih dana se mnogo govorilo i pisalo, ali je njegova politička dimenzija ostala van fokusa medija, političara i analitičara, iako ni ona nije zanemarljiva. Posebno u državama poput Srbije u kojima su ekonomija i politika često preterano i neprirodno ispreplitane.

Naravno da politika utiče na ekonomiju i obrnuto, jer su za velike strane investicije neophodni određeni preduslovi poput donošenja i primene određenih zakona, obezbeđivanje adekvatne infrastrukture, pravne sigurnosti i drugih elemenata iz  nadležnosti politike i koji se kolokvijalno nazivaju povoljnim privrednim ambijentom, a s druge strane veliki privredni projekti  direktno i indirektno utiču na razvoj ostalih privrednih grana, infrastrukture, jačanje obrazovnih i zdravstvenih  kapaciteta, kvalitet i kvantitet sportskih i kulturnih sadržaja…

Istorija kao učiteljica života

Kragujevac je možda najbolji primer uzročno-posledičnih odnosa privrede i politike jer je razvoj automobilske industrije presudno uticao na današnji status grada, koji je u proteklih sedam decenija, od početka prozvodnje automobila do danas, izrastao u jedan od najznačajnijih univerzitetskih, zdravstvenih, naučnih i  informacionih centara Srbije.

FOTO: Fortepan — ID 6926: Home pagePictureInformation page
Adományozó/Donor: G K.

Poznato je da je Prvoslav Raković, zasigurno najuspešniji direktor u istoriji  „Zastave”,  inicijator i začetnik automobilske industrije u Kragujevcu imao više problema da ubedi državno rukovodstvo tadašnje Jugoslavije i predsednika Tita u opravdanost ulaganja u proizvodnju automobila, nego vlasnika Fijata Đanija Anjelija da odobri licencu za proizvodnju popularnog „fiće” (FIAT 750) i dodatnih 10 miliona dolara zajma.

Raković verovatno nije pretpostavljao da je gradeći novu fabriku automobila „crtao temelje” današnjeg Kragujevca, ne tražeći zauzvrat ništa osim, za to doba, neophodne političke podrške.

Igrom sudbine, Aleksandar Ranković i Mijalko Todorović koji su snažno i javno podržavali Rakovića, ubrzo su uklonjeni zbog političke nepodobnosti, a svu slavu za razvoj „Crvene zastave” i Kragujevca pokupio je „najveći vizionar i najveći sin svih jugoslovenskih naroda i narodnosti” – Josip Broz Tito koji, takođe, nije bio oduševljen idejom da se u Kragujevcu razvija automobilska industrija. To mu,  međutim, nimalo nije smetalo da se sa drugaricom Jovankom prvi provoza u novom automobilu proizvedenom u Kragujevcu, a nešto kasnje i sa Đanijem Anjelijem u promotivnoj vožnji popularnog jugoslovenskog automobila organizovanoj za strane i domaće novinare.

Bilo je to vreme (svaka sličnost sa današnim je slučajna) kada je o svemu odlučivao i pitao se samo jedan čovek, koji se u sličnim prilikama obično sam pojavljivao pred novinarima i kamerama. Partijski drugovi i drugarice sa lokalnog  nivoa vlasti mogli su eventualno, samo u retkim prilikama, da dobiju  mogućnost da se „grupno slikaju” sa voljenim predsednikom i da se zadovolje stajanjem u prvom redu na trotoaru  ulice kojom je Tito prolazio i mahanjem sa obe ruke  koloni crnih mercedesa u kojoj je bilo i vozilo druga Tita.

Od marginalizacije do afirmacije

Uloga lokalnih političara „Od Horgoša do Dragaša” u procesima odlučivanja ostala je manje-više nepromenjena, odnosno marginalna, sve do odlaska s vlasti Slobodana Miloševića. Danas se verovatno malo ko i seća ko su bili gradonačelnici Kragujevca u vreme koje je su obeležili raspad zajedničke države, sukobi i ratovi, međunarodne ekonomske sankcije i, na kraju, bombardovanje NATO alijanse.

U toj terminalnoj fazi Miloševićevog režima, koji je svoj pohod na vlast započeo govorom na Gazimestanu 1989. godine na proslavi 600. godišnjice Kosovske bitke porukom da se Srbija „ponovo nalazi u bitkama i pred bitkama koje nisu oružane, mada ni takve nisu isključene” i porukom „ako ne znamo da radimo, znamo da se bijemo”, kragujevačka fabrika automobile sravnjena je sa zemljom razornim projektilima NATO-a lansiranih u Vaskršnjoj noći 2000. godine.  

Fotografija: Nebojša Radosavljević Raus

Trebalo je mnogo vremena i posvećenosti zaposlenih i novoimenovanog direktora Zorana Radojevića da, uz podršku i pomoć Vlade Srbije i lokalne samouprave,  fabriku podignu iz pepela i uspostave minimalnu proizvodnju. Bilo je to vreme novog entuzijazma u kome su lokalni kadrovi odigrali ključnu ulogu u obnavljanju proizvodnje i očuvanju fabrike od gašenja.

Verko Stevanović, Zoran Radojević, Bane Soldatović, kadrovi različitih političkih provenijencija i stranaka, jedinstveno su delovali po pitanju opstanka fabrike automobila i pronalaženju stranog partnera.

Ruku spasa pružio je italijanski Fijat, a višegodišnji napori da se dođe do tog cilja krunisani su u vreme mandata predsednika Borisa Tadića i gradonačelnika Verka Stevanovića.

Vreme novog entuzijazma

Voks populi se u Srbiji ponovo čuo, a gradonačelnik Kragujevca Verko Stevanović i predsednik Fijata Alfredo Altavila potpisali su u Kragujevcu Memorandum o razumevanju, kojem su prisustvovali predsedenik Srbije Boris Tadić i skoro svi članovi Vlade Srbije.

Fotografija: Branko Vučković

U euforičnoj atmosferi, na izborima držanim nekoliko dana kasnije, lista koju je na lokalnim izborima predvodio gradonačelnik Stevanović osvojila je većinu u  Skupštini grada, a politički protivnici su tvrdili da  je Stevanvić (zlo)upotrebio Fijat za političku promociju svoje stranke i realizaciju svojih političkih ciljeva, ali su ti kritički tonovi ubrzo utihnuli pred spektakularnim povratkom italijanskog automobilskog giganta u Kragujevac.

Stevanović je svoj potpis na memorandumu kojim je italijanska kompanija na 10 godina oslobođena plaćanja lokalnih taksi i poreza „naplatio” ogromnom medijskom pažnjom koju su grad Kragujevac i on lično imali u to vreme, a izgubljene prihode od naplate gradskih taksi iz poreza italijanski partner je nadomestio brojnim izdašnim donacijama sportskim klubovima, zdravstvenim i obrazovnim institucijama…

Iskusni političar iskoristio je svaku priliku da o trošku Fijata reklamira i promoviše Kragujevac kao atraktivnu investicionu destinaciju, potencirajući da „ako je to učinio Fijat, zašto ne biste mogli i Vi” i mereno brojem i vrednošću investicija koje su u to doba stigle u Kraguijevac, može se reći da je u toj misiji u potpunosti uspeo.

Fotografija: Branko Vučković

Kao ilustraciju i potporu toj tezi o spregama, upotebama i zloupotrebama ekonomije u političke svrhe ističe se Stevanovićev medijski nastup na Svetskoj premijeri fijata 500L na Sajmu automobila u Ženevi, kada je za jedno popodne dao tačno 12 izjava i intervjua  stranim medijima o Fijatovom angažmanu u  Kragujevcu i tom gradu kao sigurnom mestu za ulaganje kapitala.

A posle Verka – Dašić?

Njegov naslednik na mestu gradonačelnika Radomir Nikolić u vreme svog mandata nije imao više prilika da dobije takvu vrstu podrške iz republičke vlade, ali je štafeta još uvek u njihovom posedu. Nameće se pitanje kako će i može li sadašnja gradska vlast i gradonačelnk Nikola Dašić, iskoristiti veliku šansu za  promociju Kragujevca, povećanje sopstvene vidljivosti na političkoj sceni Srbije, ali i predstavljanja sebe kao kompetentnog i pouzdanog partnera za razgovor o novim domaćim i stranim investicijama.

Fotografija: Dimitrije Goll, Predsedništvo Srbije

Odgovor na ovo hipotetičko pitanje je negativan, ali ne zato što aktuelna kragujevačka vlast i gradonačelnik Nikola Dašić nemaju potencijala i kreativnosti da ovaj, svakako izuzetno važan ugovor, iskoriste za promociju Kragujevca i svoju ličnu i stranačku afirmaciju, već zbog ograničenog manevarskog prostora koji im je za to ostavio/dozvolio stranački vrh i sam predsednik i države i stranke – Aleksandar Vučić.

Sudeći po mestu potpisivanja ugovora sa Stelantisom u zgradi Predsedništva Srbije, čini se da je ponavljanje „Verkovog scenarija” nemoguća misija, tim pre što i  gradonačelnik i njegovi saradnici često potroše svoje adute na nepotrebne i ničim izazvane hvalospeve svom partijskom šefu Aleksandru Vučiću.

Piše: Branko Vučković
Tagovi:

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.