Rođen sam 1984. u Kragujevcu, gde i danas živim. Pišem kraće i duže priče, poeziju, svašta nešto. Osvajao sam desetak nagrada za svoje „pisanje”, objavljivan po raznim zbornicima i internet portalima (za sada ne pornografskim). 2018. mi izlazi prva (nadam se ne i poslednja) zbirka priča „Ispovest crne kutije” za izdavača „Svet stripa”, koja je napisana još 2012. U pripremi je zbirka poezije „Duge noći, kratka pića” – govori o sebi Vojislav Vukomanović.
Rizikujući da iznesem oveštalu primedbu − godina tvog rođenja s obzirom na kontekst našeg razgovora prilično lako upada u oči. Da li te je datum rođenja na neki način odredio u daljem životu?
- Kako baš 1984? Te godine je Branko Ćopić skočio sa mosta. Ćale (ne moj, već njegov) ubio je Marvina Geja, a moja keva je nakon tri spontana pobačaja konačno iznela trudnoću do kraja. Moj otac naravno nije propuštao priliku kasnije da priča kako nisam mogao normalno ni da se rodim, nego su morali ženu da seku (carski rez), a pošto sam bio ćelav, baba je rekla da sa lude glave i kosa beži. Da li ti datum i godina rođenja određuju dalji tok života? Sigurno da da. Da sam se rodio u prvoj prekinutoj trudnoći, vojni rok bih dočekao na ratištu na Kosovu. Ovako sam uživao u čarima sankcija i skidanju patika na putu od škole do kuće u periodu ‘91-‘95. Čekao sam red ćaletu ispred trafike za žutu Zetu i gurao keca do švercera da kupimo benzin na flaše. I tada, kao i sada, sve se znalo: Veliki brat je posmatrao: da li onaj (ili više njih) negde na nebu ili onaj iz Nemanjine. Ali nije me bilo briga. Kopao bih nos, lepio žvaku za stolicu i izvlačio gaće koje bi zapale u dupe. Isto kao i danas, mnogo godina kasnije.
Formalno, tvoja proza mogla bi se okarakterisati kao kratka priča sa poetskim elementima. Koga bi izdvojio od uticaja na tom polju?
- Od stranih pisaca Rejmonda Karvera, od domaćih Ivana Tokina. Kada se to još pomeša sa pesmama Bukovskog i pesmama (i kratkim pričama) Roberta Roklicera, nastanu ova moja kratka ili duža „čudovišta”.
Dijalozi bez narativnih prekida, konciznost, strip estetika. Strip junaci pojavljuju se u tvojim pričama. Kakav je uticaj ove kulture na tebe?
- Ogroman. Naučio sam sam da čitam iz „Zlatne serije” sa 5 godina (1989. godine), čuvena Zagorova epizoda „Lanac saučesnika”. Ćirilicu sam naučio kasnije u osnovnoj školi. Trudim se da budem kolekcionar devete umetnosti koliko finansije dozvoljavaju.
Tvoj govor o međuljudskim odnosima često naliči onom iz naučno-popularne literature. Da li je pisanje više potreba za ospoljenjem zrele misli ili traganje za saznanjem?
- Nikome, pa ni meni dugo nije bilo jasno, odakle izlaze te reči, s obzirom da nisam baš „školvan” da budem piskaralo (matematički smer u gimnaziji pa mašinski fakultet). Samo mi je jednog dana u glavi nešto „kliknulo”, uzeo sam papir i olovku i napisao „Crno na belo”. Onda sam se setio da su još u drugom osnovne zvali roditelje u školu zbog pesmice koju sam napisao i u kojoj su se rimovali polni organi, Slododan Milošević, ratište, svašta nešto, da sam u srednjoj repovao u bendu i pravio matrice… Mislim da je bila 2010, 2011 kada sam počeo sa aktivnijim pisanjem. Dosta pesama, kraćih i dužih priča, mnogo pocepanog i bačenog papira, mnogo izgubljenih tekstova. Pisanje je bilo veća potreba od hrane, ali saznanja koje je to pisanje izbacivalo iz mene su često bila bolna. Od nove godine (početak 2022) nisam napisao ništa novo osim priče „Kraj se uvek napiše sam” kada sam i rešio da prestanem sa pisanjem. Videćemo koliko će me to držati, ali previše je stvari na papiru neprekucano: dođe do neke vrste zasićenja…
Kada se već nalazimo u luku od tvoje prve do poslednje priče, postoji zanimljiva pojava u književnosti koju si, sasvim moguće, ’pokupio’ od Bukovskog, a ovom prilikom bismo je mogli nazvati „poetika sanitarnog“. Mnoge tvoje priče grade se na elementima ove poetike. Koliko njome predstavljaš stanje, a koliko prirodu društvenog bića?
- Čovek je društveno biće, ali i najjača i najkrvoločnija od svih životinja. Svako je priča za sebe mada, ako malo zagrebeš ispod, nađeš dosta toga zajedničkog. Ljudi se mrze zbog fudbala, bolje plaćenog posla, boljeg auta ili žene, a onda zajedno plaču na sahrani ili razbijaju čaše pijani zagrljeni u kafani. Da, kao u nekoj priči. Čudno je to…
Spomenuo si svoje pesme. Poznatiji si kao pisac. Dekadenca lirskog elementa književnosti prilično je duga pojava, kakvo je tvoje mišljenje o toj pojavi?
- Sve će na ovom svetu propasti, ali poezija će preživeti. Ta kratka forma je čudo, sa malo reči reći puno. Neko moje mišljenje je da je 100 puta teže napisati pesmu (dobru) nego priču.
Čitajući tvoje priče, naišao sam na toliko uverljivih likova da mi i sada, dok sastavljam ova pitanja, predstavlja zazor da ih imenujem – strahujući da se među njima ne nalazi sam autor. Ko su ljudi o kojima pišeš?
- Pišem najviše o sebi i o ljudima sa kojima se srećem svakog dana (noći), družim, radim… Nemam problem sa iznošenjem sopstvenog „prljavog veša” u javnost. U početku sam mislio da to nikog neće interesovati, ali pojedini tekstovi su izazvali nepredviđene reakcije (pretnje, izjave ljubavi i obožavanja, glasno coktanje, prestanak druženja…). Znaš kako piše na početku neke knjige ili filma „Svi likovi i događaji su izmišljeni”. E pa nisu izmišljeni, sve je to bez filtera, svuda oko nas, 100% gole istine, stvaran svet oko mene (u pozadini pesma EKV-a).
Ako bismo poveli razgovor o svesti subjekta, čini se kako su čitava dela u razdoblju onoga što u književnosti zovemo modernim, uključujući ’post’, pa i ’post-post’ deo, ispredana u traganju za tragičnom krivicom. Tvoji likovi uglavnom kreću sa pozicije znanja o svom ’sagrešenju’. Pripovest teče bez naglih zaokreta u svesti, ne zaobilazeći katarzu. Kako bi opisao svoj književni postupak?
- Svi smo mi krivi, samo je pitanje da li to želimo da priznamo. Za nekog je katarza kada nađe način da se smiri, sredi, za drugog kada „sranje” od koga beži zameni novim „sranjem”. Moji likovi, to jest ja, smo zadovoljni i sa jednom malom dobijenom bitkom povremeno, znamo da za dobijanje celog rata nemamo šanse.
Stiče se utisak da je tvoja proza prilično rasterećena od metafizike, što joj daje čitljivost. Ipak, u pitanju nije lako štivo. Ta proza je aktuelna i pokazuje složene odnose sveta izvan i unutar subjekta. Koji elementi duhovne klime su za tebe najinspirativniji?
- „Duhovna klima”, odličan izraz. Mi se izgleda ovde na Balkanu igramo duhova (i žmurki) od ’45. U isto vreme me plaše i dovode do suza (od smeha) dnevne novine i informativni program definitvo. Ne konzumiram ih često, ali to je jedna ogromna količina nadrealnog da te prosto tera da se uštineš da proveriš da ne sanjaš (košmar). Bogom dani političari, ratni profiteri, auto-tune estradne umetnice/i, moderne spisateljice, polupismeni stranački poslušnici… Mediji su čudo, reklame su čudo. Ubede te da je stvar prestiža i poželjno da se letuje/zimuje u Dubaiju (gde su do pre dvadeset godina šetali kamile) a ne u nekoj mediteranskoj zemlji, da moraš da imaš napumpana usta, drečavu majicu, hiljadu slika na Instagramu…
Kragujevac postoji u tvojim pričama, ipak nisam siguran da li je u pitanju moj kragujevački mozak onda kada se njegovo ime decidno ne navodi, pa sam učitavam mesta koja se provlače kroz priče. Recimo u „Slikama”, za mene je most ispod koga tvoj lik pazari album za fotografije bresnički nadvožnjak. Ima li to domaće tumačenje prostora rezona?
- Ha ha, baš tako, u pitanju je bresnički nadvožnjak – živim par stotina metara odatle. To je posebno stanje svesti, južni deo grada. Mora da se doživi. Kao što sam napisao u svojoj pesmi:
Postoji reka, al’ slabo ima ribe
Potoji pruga, al’ vozovi retko idu
Postoji most, prljav i siv,
Oni što ne skoče s njega,
Prodaju stvari ispod…
U izjavi povodom predstavljanja knjige „Ispovest crne kutije”, kao neka njena odličja naveo si: „Dosta parodije, dosta smeha, dosta skrivenih poruka…”. Podvukao bih ovo ‘smeha’. Horhe de Burgos, antagonist Ekovog „Imena ruže” zadao je sebi donkihotovski poduhvat zatiranja smeha. Tvoj humor karakteriše doza cinizma, gorak je, ali prisutan – naročito u razrešenjima kakva vidimo, recimo, u priči „Sve češće” ili u pesmi iznad. Da li je humoru, u svojoj osnovnoj formi, uopšte mesto u književnosti?
- Vidi, šta će nam život ako mu se povremeno ne nasmejemo u lice. Ili on nama, što je češći slučaj. Pogledam se nekad ispred ogledala i kažem sebi, moj život je humor, „crni” humor. Ljudi koji su pročitali moju knjigu su za iste priče imali potpuno različite komentare, od „smešno je” do ,,bilo me blam dok sam čitao”. Nekome humor nekome tragedija.
Vojislav je zasigurno predstavnik generacije pisaca koja u našu prozu unosi značajne novine, a u iščekivanju njegovih novih ostvarenja preporučujemo kako tekstove sabrane u „Ispovesti crne kutije”, tako i one novijeg datuma, objavljivane na mnogim mestima interneta.